• Mev Binči pise o Irskoj svakodnevici ali je opsednuta Italijom pa Italijani u njenim knjgama uvek imaju neku (znacajnu) ulogu.
• Ona pise o nekom svetu u kome su ljudi uglavnom dobri i dozivljavaju nagradu i ispunjenje svih svojih snova. Oni koji nisu dobri na kraju ispastaju.
• U njenim knjigama, osim Italijana, obavezna je i figura Nadzemaljski Lepe Zene kojoj niko ne moze da odoli ali koja nema srece u ljubavi i cesto je frigidna. Nasuprot njoj, figura njene Manje Lepe Prijateljice uvek zavrsi u srecnom braku.
• Drugi klise je pozrtvovana zena i majka koju muz (pijanac) napusta ili zlostavlja a ona uprkos tome podize decu koja izrastaju u divne mlade ljude.
• Ostali likovi su uglavnom obicni ljudi i zaplet se zasniva na svakodnevnim problemima.
• Ona uvek prati sudbinu velikog broja likova u isto vreme koji su svi nekako povezani mada toga nisu uvek svesni. Narocita odlika njenog stila je grande finale: pri karju knjge, kad je sve dovoljno zapleteno, krece serijal kratkih poglavlja od kojih se svako prekida kad je najzanimljivije i sve tako dok se ne isprati svih desetak or so likova. Zbog toga su njene knjige takav page turner.
• So why bother? Zato sto Mev Binči prosto lepo pise. Inteligentno, uz povremene osvrte na svasta negativno u drustvu (uloga katolicke crkve u Irskoj i problem alkoholizma, npr.), bez pretenzija, foliranja, bez patetike i nebuloza. Ume dobro da isprica pricu u kojoj nikad ne fale detalji (ja volim sve lepo da zamislim) i primer je kako laka literatura ne mora da bude besmislena. Ako bi njene knjige bile hrana, bile bi nutela uz casu mleka - nisu vitamnini, ali nije bas ni skroz lose za zdravlje. U stvari jeste, ali samo ako pitate makrobioticare.
• On a different note, da sam ja hrana, bila bih palacinka sa dzemom od kajsije.
|
