pookapookapookapookapooka

Depresivan sam i nervozan. Lutka na koncu emocija. Emocije na koncu nekoga iz mraka. Podsvijest mi je puna, nema više mjesta za nova potiskivanja. Stvarnost mi pogađa ono što mi je mučno i nazvati egom velikim oštrim komadima stakla koji imaju samo vrhove, svaki se zabija i puca. Ostaci padaju na tlo ovog dana i zabijaju mi se u bose noge. Zariveni vrhovi se međusobno taru i škripe dok ja konzumiram namjenjeni mi život. Ništa ne pomaže. Ideali su stare parole, ne vidim im boje. Mislio sam da ideali ne smiju imati boju. Kad su pali poput Prve kritike u bunar žabokrečine, zeleno se rastvorilo i pokazalo svoju smeđu, opscesijsku unutrašnjost. Smeđe nije boja, smeđe je probavljena boja. Zaželio sam ideale u boji i ostao bez ideje ideala. Kolike godine balansiranja na krhkim nogama svijeta za koji sam mislio da je moj, a svijet bi me ravnodušno odgurnuo svaki put kad sam htio položiti svoje pravo na njegov red. Ja bi se zaljuljao i pomislio da sam uporan. Bio sam samo neuklopljiv u njegovu ogromnu masu, a upornost je bila pasivna podatnost njegovoj, meni nerazumljivoj, gravitaciji. Ne nemjerljivoj nego nerazumljivoj. Neuklopljivost ne treba razumijevati, neuklopljivost je vrijeme bez trunke pomoći životne inercije. Neuklopljivost je tromost koju se osjeti kroz jalovi trzaj. A onda su me još i komarci spopali. Više njih. Ležao sam mirno i čekao da ubodu pa onda udarao. Bili su uvijek brži. Upotrijebio sam neki prastari insekticid i zasprejao sobu cijelim sadržajem. Bilo mi je svejedno što jako čudno miriše, legao sam i čekao da mi san nakratko ublaži bol. Onda je počelo. Prvo mi je u sobu ušao pokojni Kralj Aleksandar i počeo me maltretirati da mu vratim Jugoslaviju jer mi je on kao lepo rekao da mu je čuvam kad ga ustreliše. Ja sam ga odgurivao i odgurivao, a on je vikao da je svaki dan šesti januar. Više smo se izmorili i ja i on pa sam ga pustio da prilegne pokraj mene. Nije ni čizme skinuo. Taman da ćemo zaspat ja i Aleksandar kad u sobu upadne Abraham sa sjekirom i počne drmati mene i Aleksandra da se razbudimo. Da je li znamo gdje mu je sin, da mu je trebao otkinuti glavu ali da je stao uplatiti lutriju pa je mali nestao. Ja mu kažem da ne znam, a Kralj Aleksandar mu je rekao da vidi na hitnoj, možda se mali overdozirao. Abraham je počeo govoriti da se njegov mali nebi nikad više drogirao jer da su ga izmlatili ko vola u kupusu kad su mu pronašli laboratorij za pravljenje metamfetamina. Onda ga je Aleksandar pitao kad je to bilo, a Abraham se malo zamisli pa kaže da ne zna koje godine ali da je sigurno bio šesti januar. Na to ga je Aleksandar uhvatio rukama za vrat i počeo daviti jer da samo đandari smiju tući djecu šestog januara, da nije on kralj za kurac pa da kad nešto obznani ljudi opet rade po svome. Ali se Abraham dosjetio pa mu je zabijao sjekiru u glavu i ubio ga nakon desetak udaraca, a ovaj bi svaki put kad bi ga udario zavikao: Čuvajte mi Jugoslaviju! Ja sam stalno ponavljao da ja nemam mjesta za toliku zemlju u stanu i da bi mogao imati problema ako se pročuje da imam Jugoslaviju jer smo se mi odcjepili pa ne može sad biti obratno, da je Jugoslavija manja od nas. Kad se Aleksandar konačno smirio, Abraham me pitao da što ćemo sa tijelom. Ja sam rekao da ne znam, da imam depresiju i još svakavih tužnih životnih okolnosti, ali me Abraham uopće nije slušao nego je gledao pokojnika neko vrijeme pa je rekao da bi mogao njemu otkinuti glavu umjesto svom sinu, možda ovi gore neće primjetiti. Meni je više bilo svejedno, iovako je ovaj sve isprskao krvlju pa sam rekao da može ali samo ako će odnijeti i tijelo. Abraham mi je pružio ruku i rekao da pristaje i da je on čovjek od riječi, da me neće zajebati. Onda smo namjestili Aleksandra na subwoofer, a Abraham je digo sjekiru u zrak i rekao: Neka bude volja tvoja, Gospode! I taman da će zamahnuti kad mi se plafon od sobe otvorio ko da je poklopac od kutije od cipela, a niz zid se počeo spuštati Jahve i vikati: Stoj! Stoj! Abraham je stao i počeo ga gledati. Ja sam sjeo na krevet i isto gledao u Jahvea. Jahve je bio niži rastom pa je visio na zidu, držeći se za armature i mahao nogama pokušavajući naći neki oslonac. I to je trajalo par minuta, a onda je Jahve zavikao da bi mu mogli pomoći, pizda li nam materina. Abraham ga je primio ispod pazuha i nježno spusti na pod. Jahve je počeo otresati prašinu sa odjeće. Bio je obućen u havajsku košulju, bermude i nekakve šlape. Onda se smirio i počeo pravit da je pravi bog, bacao je malo munje kroz moj prozor i dizao u zrak aute na parkingu od Keruma, a kad je to već postalo monotono naručio je preko mobitela najezdu skakavaca i to ekspresno. I stvarno, samo što je ugasio mobitel, more skakavaca se sručilo na onaj parking pa se više nije baš puno vidjelo, samo smo čuli ljude kako vrište i psuju i neko je svirao klavir ko oni Gugenheimovi na Titanicu dok je tonuo. Ima uvijek neki sa klavirom što čeka da se dogodi tako nešto pa onda on svira ne bi li sve bilo malo upečatljivije. A onda je Jahve pitao Abrahama da koji mu je kurac, da on njemu nije rekao da otkine glavu Kralju Aleksandru Karađorđeviću nego svom sinu Ristu. Abraham je počeo vikati da nije istina, da on nema sina koji se zove Risto, da nije ni senilan niti jebe okolo po istočnoj Hercegovini. Jahve je onda rekao da ima pravo, da je trebao otkinuti glavu Isaku, a ne Ristu, da je Risto bio jutros u njega i pokušao mu prodati haubičku bateriju od 155 milimetara pa se zabunio. Abraham je malo razmislio i pitao je li to ona Nora, da je to odlična haubica i pošto je ovaj Risto prodaje. Jahve je rekao da je tražio sto hiljada eura, ali da bi se to moglo još smanjiti jer da nisu uopće konzervirane, a onda se uhvatio za glavu i pitao Abrahama da gdje mu je mali, da jeli on normalan, kako može ostaviti djete samo kad zna da mali odma počne nabavljati sastojke i opremu za laboratorije za taj metamfetamin. Abraham je rekao da ne zna, da je negdje vanka, ali da se sad ništa ne vidi zbog ovih skakavaca i dima od zapaljenih auta koji bi još uvijek, tu i tamo eksplodirali. Onda je Jahve mobitelom nazvao neke u centrali da odma maknu skakavce i stvarno, skakavci nestali u trenutku, ali samo oni živi. Ovi mrtvi i ranjeni su ostali na podu i koprcali se u sloju od barem 10 centimetara. Abraham je počeo plakati jer da mu nema ni sina kojeg voli najviše na svijetu i da je zajebo stvar što mu na vrijeme nije otkinuo glavu pa je sad ispao pizda koja jedno priča, a drugo radi. Jahve je iz džepa od havajske košulje izvadio tablu Xanaxa i dao Abrahamu, koji je uplakan uzeo i pitao da je li Xanax kosher. Jahve je rekao da jest i da uzme četiri komada, što je Abraham odma i napravio. Neko vrijeme je bila neka neugodna tišina, a onda je Jahve izašao na prozor i počeo vikati: Ima li neko speeda! Ima li neko speeda! Vanka su ljudi vrištali i trčali u potpuno bezumnom stanju pa ga niko nije mogao ni čuti. Njega je to jako naljutilo pa je opet nazvao centralu i rekao da mu pojačaju glas na maksimum. Onda se opet izderao: Ima li neko speeda! što se ovaj put se čulo vjerojatno i u Maroku. Nije prošlo ni tri minuta kad je zazvonilo zvono na vratima i ja sam pošao otvoriti. Kad sam otvorio, tamo je bio ovaj mali, kost i koža, nervozan, raširenih zjenica, sve se nešto osvrtao i gledao je li ga prate. Daj mi prvo pare! – rekao je on meni, a Abraham je otvorio širom vrata i uhvatio ga za tanki vrat, digao s poda i unio unutra. Evo ga, pizda mu materina – rekao je i spustio malog ispred Jahvea. Mali je pokušao nešto baciti na pod, a da ovi ne vide, ali je Abraham vidio i uzeo smotuljčić folije. Pseto jedno malo, ne može te čovjek ostaviti ni na trenutak, a da neko sranje ne skuhaš – pa je bacio onu foliju kroz prozor. Onaj s klavirom je potpuno neprikladno situaciji počeo svirati Beethovenovu Patetičnu sonatu, što je Jahvea jako uzrujalo pa ga je odma pogodio munjom i spržio zajedno sa klavirom i to onim velikim, koncertnim. Abraham se sad već potpuno smirio, valjda zbog tableta i počeo je tražiti sjekiru po sobi. Bila je meni pokraj noge pa sam mu je dodao, na što je on meni uz smiješak, zahvalio. Što ćemo sad, dobri moj Gosodine – rekao je onda Abraham obračajući se Jahveu, koji je vadio one Xanaxe iz table. Sad ćemo se malo smiriti pa ćeš ti poći i otkinuti sinu glavu jer sam ti ja to rekao, a ti me beskrajno poštuješ i nećeš me ponovo pokušati zajebati k'o sa ovim Karađorđevićem. Jasno!? Nemam ja ni trunke nervoze u vezi toga, Gospode. Čovjek se ne bi trebao nervirati zbog stvari koje ne može promjeniti. Nervoza je samo mamac za nevjeru, čovjek ne može biti samo sa svojim Bogom ako mu na pamet svako malo padaju obiteljski problemi i slično. A kad malo bolje promislim, nije ni da imam nekih velikih obiteljskih problema – reče Abraham pa pogladi Isaka po glavi – svi smo mi nekad bili mladi i svašta radili, je li tako, sine moj ljubljeni. Isak je cupkao na mjestu jer se vriska ljudi u šoku koji su vanka bauljali po onim skakavcima nekim slučajem počela pretvarati u zajednički urlik, koji je vremenom postajao sve melodičniji, a dio izbezumljenih je držao poprilično dobar ritam ispuštajući istovremeno kratke i glasne urlike. Neko vrijeme smo sjedali u tišini. Jahve je prčkao po mobitelu i čekao da počnu djelovati tablete. Isak je preturao po džepovima od pokojnog kralja Aleksandra, a Abraham je, smireno, uz smiješak, oštrio sjekiru. Jebote, vidi što sam našao! – veselo vikne Isak vadeći fotografiju iz džepa na grudima pokojnog kralja – dam ti je za one deterđente i sredstva za otčepljivanje cijevi, važi? – upita on mene. Jahve je gledao u daljinu zamišljeno, a Abraham je oštrio i oštrio. Ja sam rekao da važi i uzeo fotografiju. Na njoj je bio kralj Aleksandar, gotovo izbezumljenog pogleda kako zuri ravno u objektiv. Okrenuo sam fotografiju, a na njoj je pisalo ćirilicom: Čuvajte mi Jugoslaviju! Baš kad sam ja to pročitao, pokojni Aleksandar je naglo ustao na noge i zgrabio za vrat Jahvea, koji je očigledno pretjerao sa tabletama jer ga nije baš dojmilo što ga ovaj davi. Abraham je skočio u obranu svoga Gospodina, ali nije ni on baš bio najsigurniji u sebe sad kad se digao na noge. Aleksandar je očigledno bio zombie, a vanka su uz one ljude, još potpuno izbezumljene najezdom skakavaca, tumarali i mnogi pokojnici. Dok ga je Aleksandar davio, Jahve je pokušao poslatit sms u centralu da iskljuće Sudnji dan, koji je on sigurno, onako tabletiran, aktivirao dok je maloprije prčkao po mobitelu. Abraham me odgurne u stranu, podigne sjekiru i zamahne, ali pošto mu je očigledno ovo bilo prvi put da je uzeo nešto za smirenje, potpuno je promašio Aleksandra i pogodio Jahvea po sred čela. Aleksandru je takav Jahve prestao biti zanimljiv pa je krenuo na malog Isaka, koji je u WC-u kupio one plastične boce sa deterdžentima. Mali ga je na vrijeme vidio pa je pobjegao kroz vrata, a Aleksandar je otrčao za njim, ponavljajući nešto što je trebalo zvučati kao: Čuvajte mi Jugoslaviju, ali pošto mu je falilo pola glave to mu nije baš uspijevalo.
Jahve je ležao mrtav sa sjekirom u glavi. Kao Vrhovno biće i Organizator Univerzuma trebao bi biti besmrtan. Jedino rješenje njegove zagonetne smrti bilo bi da mu se zbog propusta u Standardiziranim Operativnim Procedurama za slučaj svega i svačega potkrala greška pa nije bio besmrtan baš na Sudnji dan. Mene je opet počela hvatati nervoza i depresija jer su mi, povrh svih mojih problema, još ubili i Boga u stanu. I to ga je ubio onaj koji mu je trebao pokloniti najveće moguće povjerenje. Ljudi su dobijali nervne slomove i zbog manjih stvari. Da ne spominjem i sudnji dan koji se sad odvijao bez onoga ko je cijelu stvar i predvidio. Polako sam uvukao ruku u džep na havajskoj košulji pokojnog Gospodina i izvukao onu tablu sa Xanaxima. Nije bilo više ni jedne tablete. Vratio sam tablu u džep nesretnog Gospodina i gledao ga tužno. A jebiga... trebao je znati da tablete nisu rješenje problema, nego samo prikrivanje simptoma. Mogao je probati sa autogenim treningom ili nečim, ako je ko imao uvjete da bude psihički zdrav, onda je to bio on. Jebiga. Baš ga jebi – pomislio sam u trenutku kad je zazvonio Jahveov mobitel. Uzeo sam ga bez oklijevanja i javio se nekako odlučno... boli me kurac, pa Sudnji je dan.
Ovaj neki Gabrijel iz centrale je pitao je li mu gazda tu pa sam mu ja polako ispričao što se dogodilo. On je samo šutao. Mene je to malo nerviralo jer se cijeli svijet raspadao, a ovaj nema alternativni plan. Pa sam mu rekao: Slušaj ti mene, Gabrijele... gazda ti je mrtav, firma ti se raspada... razmisli malo, jebote... proglasi stečaj svemira dok još ima vremena. Gabrijel je malo šutio pa me upitao da što ćemo sa vjerovnicima, jer da ne može on ništa sve dok ovi u Raju potražuju ono što ovi u Paklu duguju. Ja sam malo razmišljao iako mi je odmah bilo jasno da ima samo jedna opcija. Onda sam malo glasnije rekao: Gabrijele... likvidiraj i Raj i Pakao, nema više dugovanja-potraživanja.
Idemo iz početka, samo ovaj put nema razlika u samom startu... nema druge, Gabrijele... proglasi Sovjetsku republiku Univerzum i uredi nekako da svi daju prema mogućnostima i svi dobiju prema potrebama... nije to valjda nerješiv problem, jebem mu mater!?
Nije, nije – reče Gabrijel – samo trebamo maknut popove i dovest žene na vlast. Samo to.
Znači, dogovoreno druže Gabrijel? – upitam ja.
Dogovoreno, druže Pooka, dogovoreno! – veselo uzvrati Gabrijel – samo još da nađemo gdje je ona luda Lilith... ona će sve organizirati... zabava počinje... druže Pooka!