Pokojnikov blog (by f. nagulov)

Uglavnom mi se čini da je tako...


Sasvim je nebitno tko je tomu kriv, je li to moglo ići i drugačije, je li neki faktor izvana samo naglasio moje zasićenje svim tim sranjima. Mislim, za neke je blog sranje, za neke svetinja, a za mene mogućnost, najčešće, da ubijam vrijeme... zamisli sretnog li luzera: ubija vrijeme na radnom mjestu! Zbog toga sve manje derem po moralu... ma tko smo mi da moraliziramo?

A ovdje, na blogu, tisuće je takvih... svi sve znaju i svi drže nekakve prodike.
Pa dobro, nisam imun: i sam sam sklon danom razvoju tekstoglupoće bez suvislosti i uopće smisla.

A znam da je moglo drugačije: jer ovo nije ustvari prvi nego 374. post...
I jedva čekam da oživim svoju starudiju.
Jako se, naime, bojim starosti. Zato se držim tekstova, u njima sjećanja mogu pretpostaviti svemu što doista jesam, sada, na pragu osteoporoze pomiješane sa salvom samosažalijevajućih masturbacija!

Čemu uskličnik na kraju prethodne rečenice? Nije bilo uzbudljivo, nimalo.

Novi početak, dakle? E, uriniram ti na novi početak, evo:

Piiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiišššššššššššššššššššššššššššššš...


Znam - bilo je lijepo dok je trajalo alias Nekad bilo sad se spominjalo itsl.

Fakat sam upropašten: na svojoj starudiji osam dana nisam napisao nijedan post... neki bi rekli: De si nabavi život... ali, jebiga, pa to je moj život... suživot, stanje podstanarstva, duša u lopti napunjenoj želučanom kiselinom, kakogod...

A gdje je nestao pijanac?
Ovdje brblja tek pokojnik.
Pa da: Pijanac ima pametnijeg posla - on je za šankom i drka na svoja sjećanja.

On je za šankom i uživa slobodu ustakljenu i polulitrenku sedamnaestog subotomnanedjeljnog piva.

On ne mora pisati postove da bi opstao.

A pokojnik, pokojnik zna da sjećanje iziskuje pismo, i obratno, kužite? Ja još ne sasvim, ali dobro.
Fakat je bilo boljih dana. Poetičnijih, ako ništa...