|
Kućo moja (o, Bože, kako se trese!),
Dolazi vrijeme gripe. Ona se boji.
Jedno kihanje moglo bi da raznese
I nju. I krov. I temelj na kojem stoji.
Zna da je meta. I već je boli glava.
Čas je u fadu, odmah potom u skercu.
A iza šume đubrad se došaptava,
Kako kroz dimnjak ubacit influencu.
Ja tu ne mogu ništa. Srce me boli.
Sutra u ponoć imat će smrtnu krizu.
Ja je omatam šalom. Ona me moli,
Da kada kihne, neka ne budem blizu.
Ja se obrecnem na nju, bolje da šuti.
Jer kada kihne… i ja ću poginuti.
|
