|
(Ivi Andriću)
Ona obično dođe, mirisana sjevercem,
Ali bez dopuštenja ne želi preko praga.
On prestane da piše i igrajuć se s percem,
Bez riječi, kretom glave, kaže joj: uđi draga!
Ona nije Jelena. I nikad došla nije.
I nikad neće doći… A ono što ga muči,
Preostalo je jedva u podsmijeh svoj da skrije,
I super sentiš naslov. Što tako dobro zvuči.
Uz ženu koje nema, uz malo persiflaže,
Uz retuš tajnih fotki, uz pratnju dvorske lude,
On stoji pored Drine, pali lulu i kaže:
„Ne biva ništa prije, nego treba da bude.“
A onda opet šuti. I od tišine tiši.
I opet bude visok. Od samog sebe viši.
|
