Opis bloga

o svemu i svačemu
i nestvarnim stvarima


započeto jednog lijepog
snježnog dana
u veljači 2012. g.
od tad malo izgubljeno, pa nađeno ...
i ponovo započeto 2015.

Linkovi

blog.hr

dnevnik.hr

e-bonton

Pjaceta

Promote Your Page Too

pjacetaarmerina@gmail.com

pišem kao što plivam
slobodnim stilom
ponekad samo šetam
crnom bijelim tipkama
bezbrižno skakućem
šarenim snovima
ispisujem
raznobojnim slovima
tu
uglavnom:
odmaram od vremena
gubim se u prostoru
čudim se slovima
slažem misli
i dišem
dišem

pjaceta

utorak, 28.07.2015.

lonac i poklopac Kažu da svaki lonac ima svoj poklopac, da svaki čovjek ima čovjeka za sebe. E, pa tako i ja, kadgod imam neku 'genijalnu' zamisao, Luiđi mene poklopi. On je moj poklopac. Eto, neki dan stavih onu fotografiju umjesto posta, pa se Luiđi sav ustalasao i izjavio: »Ne može ovakav post ić. Ne smiš objavljivat postove od jedne slike i rečenice.« Da ne mogu?! Nu, viđe me. Meni je oti post bio tako dobar štos, klasična navlakuša, malo ekeperimentiranja i zezanja. Pa, i, zašto ne bih, kad svi tako rade. E, al' po Luiđijevom nahođenju ja to ne mogu i ne smim. Dvi negacije odma' u startu. Pa koga ne bi to poklopilo?! Nije to Luiđi meni reka tek tako, ima tu cila jedna priča. Priča o loncu i poklopcu, o staroj koki koja nema dovoljno vode da se dobro skuha, pa sve krčka, i krčka dok lonac negdje pušća juhu. A poklopac je postojan, dihta, ne propušća. Valjda smo takvi i nas dvoje. U mom loncu stalno neka ideja, dakako meni 'genijalna', Luiđiju 'idiotska' (da se razumimo, on to nikad ne bi reka tim riječima, on je fin i učtiv, on bi rekao da je 'nekonvencionalna' ili da 'pomalo odstupa'). Moj brat je uvik govorija da je između genija i idiota samo tanka linija, ponekad zbrisana. Meni je to smiješno jer mi se čini da ljudi previše mare za tim kako će netko ispast, genije ili idiot. Čitala san tog Idiota onomad u srednjoj školi, skroz dosadan ali mi je taj Dostojevski bio genijalan. I zašto praviti granice, razdvajati, uobličavati, svrstavati, ladičariti (stavljati u ladice) i tome slično, kad je svaki čovjek poseban lonac. Važno je samo znati kakav ste lonac, kako i na čemu djelujete, i što u loncu kuhate, i zadnje ali ne i posljednje – za koga kuhate. Trenutno kuham za svoje najbliže, za ono par ljudi što ih veseli čitati. Svaki čovjek je lonac, a ponekad i poklopac, kako se situacija nađe. Kad ja kuham, Luiđi pazi da ne prekuham, a znam i ja biti njemu poklopac kad mi se čini da predugo nešto kuha. Kad bi se svrstavali u kuhare, ja bi bila 'nervozni' kuhar, a on 'oduženi'. Zato smo jedno drugom najbolji lonac i poklopac, pa čak i kad se ponekad lončići polupaju. Dakako, među mojim loncem (jer o toj varianti ćemo danas) i njegovim poklopcem u onom gore njegovom komentaru, postoji karakterna razlika među loncima. U mene se stalno kuhaju neke ideje, najbolje su mi one, gdje se sama sebi smijem i gdje pokušavam preči preko ruba svoga lonca. Pisanje mi je eksperiment. Pisala sam ja i prije ali više za sebe, za svoju arhivu, gušt, poskrivečki, kao dnevnik Ane Frank, a da nikad dnevnika nisam pisala. Ima tu materijala za par knjiga ali to je bilo samo moje. Nisam objavljivala, nisam pokazivala. Onda sam se odlučila preči preko granica svoga lonca i nastupio je bloghaer. Iz dvaju razloga, prvi je bio izazov, usudim li si javno pisati i pokazivati emocije, misli i pri tom se suočavati sa kritikama, koja pri tome u najviše navrata nisu kritike o napisanom, već o osobi, a drugi je bio edukacijski, pisati u jeziku koji nisam učila, u kojem nisam čitala knjige, koji sam slušala jedan semestar i tek u svojoj dvadesetoj shvatila da postoji razlika između hs i sh, iako je semestar bio iz sh/hs jezika. Neke osnove sam tad dobila ali tek poslije njih sam shvatila da pojma nemam o jeziku. Luiđi je dugo bio uvjeren da sam nepismena jer sam pri svakom pisanju u hrvatskom jeziku, pogrešno sijala č i ć, pa je mislio da sam nepismena tuka koja u svim svojim godinama školovanja i nazivima nije naučila osnove č i ć. Tek kad sam mu objasnila da u slovenskom jeziku postoji samo jedan jedini č, razumio je moju 'nepismenost'. Zato je blog postao vježbalište slova ć i aliteracije ije/je. Koliko sam u ovih par godina usavršila pisanje?! Moje drage kolegice koje vole evaluirati, rekle bi „ima tu još mjesta za napredak“. Koja dobra rečenica, pravo pozitivistička, ali to ne mijenja njeno značenje. Zato pišem, prvo jer volim pisati, a drugo da vježbam tu gramatičko vokabularnu zavrzlamu. Što se tiče tog javnog izražavanja, tu još uvijek eksperimentiram. Napišem što mi padne na pamet, a to je ono što Luiđi smatra da si ne mogu dozvoliti. Jer ipak je ovo javni zapis, a ja gospođa u godinama te nije primjereno da se ponašam kako se svi ponašaju, već svojim godinama i mediju primjereno. U tom mom loncu stalno vrije, misli i emocije žele van, preko okvira. Kao dijete koje istražuje svijet, ja nikako da 'odrastem', posebno ne na blogu jer blog ne doživljavam ozbiljno. Mislim, onako kao posao, jer na poslu sam ozbiljna, tamo se držim granica, tamo sam prava 'švabica', veći lonac od poklopca. Posao znači ozbiljna rabota, seriozni ljudi, odnosi u rukavicama, osmjesi broj pet, tvoj posao, rad je evaluiran, ocijenjen i po toj cijeni si plaćen. (bar bi tako moralo biti, al' to je za drugu priču) Blog je zabava, bar po meni, jer nit sam po njemu plaćena, nit ocjenjena. Iako komentari ponekad mogu biti ocjena, meni su oni znak druženja, zabava. Ne komentiram puno ljudi, jer sam poučena nemilim događajima prije par godina, pa se držim prvenstveno ljudi koje poznajem i tek ponekad si priuštim komentirati nekog nepoznatog. Ako nemam što pametno reći ili ako se sa napisanim ne slažem, jednostavno ne komentiram. Ponekad nemam vremena komentirati, jer stignem tek pročitati, pa sve, kasnije ću komentirati, a vrijeme iscuri. Pored onih dvaju gore navedenih razloga, blog mi je i opuštanje, sve ono što je daleko od stvarnog života i problematike u kojoj dnevno ronjamo. Zato volim čitati zabavne postove, politike i filozofije se klonim. Filozofije imam puno i doma, a u politiku ne vjerujem. Politika je kao američki filmovi iz pedesetih godina, lijepe slike, zgodni glumci, scenarij potpisuju samo veliki zapadni igrači, a režija je u rukama velikih korporacija koje se zbog profita poslužuju politikom kao najboljom reklamom i jer je gledanost rezultat da će stoput ponovljena laž postati istina. Evo, na primjer ova svađa, oko komadića mora. Pita Luiđi mene: »Oli se moramo sad i nas dvoje posvađat, kad su nam se države zavadile?« »Luiđi, dragi, samo ako među nama postoji treća osoba. Jel' postoji?!« »Ne.« »E, onda se nema za što svađati.« Ima ta jedna slovenska poslovica – kjer se prepirata dva, tretji dobiček ima (gdje se dvoje svađa, treći profitira). Sve mi se čini da je i u ovoj priči tako, ma u svakoj političkoj priči, svađa je interes scenarista. Imamo malo mora, koncesiju za platforme, poznate slovenske civilne inicijatore zbog koji se ne grade ni ventilatori (čitaj vjetrenjače), jer su utvrdili da su slovenske ptice tako glupe da će umirati pjevajući dok ih ventilatori ne samliju ka mljeveno meso. Čudne neke tice, dok sve ostale Niskozemske, Njemačke i Rvacke ptice, dakako sa valjanom putovnicom, uspješno savlađuju te ventilatore. Ne smiju se ni graditi hidrocentrale zbog te neke posebne ribe u Savi, pa se nasmiju graditi termoelektrarne zbog ovog/onog, pa se u biti ništa ne smije činiti za proizvodnju struje, jer je bolje uvoziti je iz Austrije umjesto imati svoju na Muri, naravno zbog ekologije, jer austrijske ptice, životinje i ekosustav ne trpe, samo ovi sa slovenskom putovnicom. Svi ti civilnoiniciatori se uredno služe kompjuterom, telefonima, gledaju televiziju, pale žarulje i troše struju. Ajme, ponilo me, ovo nije tema posta, ali nek ostane. Uglavnom, scenaristi i režiser ove svađe imaju neki drugi interes, morski je nebitan, jer ribe još uvijek ne trebaju putovnicu za proć granicu. A i život me je naučija, da je za svađu potrebno ne samo dvoje, već uvijek neko treći, koji će stavit bubu u uho. Po staroj rimskoj - dijeli i vladaj. Zato smo ja i Luiđi, ka Rvacka i Slovenija, ka lonac i poklopac. Skupa možemo super funkcionirat, jedno drugo bodrit, educirat, ponekad se i posvađat da bi utvrdili granice naših karaktera, a i shvatili misaoni koncept drugoga. Naše različitosti, zbog naših različitosti se 'poklapamo', one su predmet edukacije, one nam šire granice uma i premještaju zadane okvire misaonih koncepata. Oti moj 'poklopac', on van je slikar. Ima drugi koncept stvaranja. Njegove slike imaju okvir, on van slika pejzaže. Godinama već to radi, ima poneku izložbu i fan klub na fejsbuku. On zna kako se to radi, svoje slikanje, kolikogod bilo hobi, shvaća ozbiljno, on je renomiran slikar u svom krugu slikarskih ljudi. Eh, a ja moj lonac ne shvaćam ozbiljno, i tu je kvaka, kvaka od lonca. Luiđi misli da bi kao blogerica, koja već neko vrijeme piše, morala držati tu neku konstantu, neki okvir. A moja lonačka narav, teško se drži okvira, ona bi kipila, krčkala, ona bi iskakala. Zato služi moj poklopac, da me poklopi da ne prekipim, da ne napravim štetu, razlijem na primjer skuhano. Luiđi jako dugo već prati blogere, pa mi zna pričati kako je to nekad bilo, kako su ljudi postali ozbiljni pisci, urednici, komentatori na drugim ozbiljnim sajtovima, kako im je blogersko pisanje bila odskočnica za nešto ozbiljnije, nešto od čega su kasnije živjeli. Hm, sviđa se meni ta ideja živjeti od pisanja ali… Kako ja nisam na blogu tako dugo, pratim tek ove kratkoročne trendove. Blog se je promijenio, u ovo moje kratko vrijeme je već postao drugačiji. Nekako se je sve razvodnilo, puno manje je pisanih blogova, sve je kraće i brže, prevladaju fotografije i par riječi, pa se i ja u tom stilu pokušavam približiti 'trendu', makar on bio po Luiđijevom nahođenju negativan po blog. Eh, sad. Kad dobro razmislim, ima Luiđi pravo, možda bi trebali stari blogeri ustrajavati u trendovima koji su važili kad smo započinjali, možda bi trebali ustrajavati u onome što je bilo, ne zbog onoga što je bilo, neke 'staračke' sjete, već zbog kvalitete. Poklopac kojim me poklopio je u tom kontekstu bio poželjan. Dobro je ponekad nekoga poklopiti da ne bi prokuhao. Iako mi je egu teško palo, ima u tom njegovom misaonom sklopu poneko zrnce istine. Možda se ipak trebam držati tog svog starog stila – prvenstveno pisanje, dugoglagoljanje i ponekad fotografija koja razbija napisano. To je taj neki okvir. (evo, već ga vježbam, posebno po dugoglagoljanju) E, i onda sam ja napisala novi post, bio je glagoljiv. Luiđi je bacio oko i opet me poklopio. Dakako pohvalio je dužinu, riječ i emociju, ali sadržaj je bio 'škakljiv'. »Malko izlazi iz koncepcije tvog bloga. Ti već imaš strukturiran blog, tu su stalni likovi i to sad malo iskače.« Eh, sad. Tu poklapanje baš i nije bilo toliko na mjestu, ali sam ipak odustala od objave, prvenstveno zbog intimnostnog stupnja zapisa. No, nešto me drugo ubolo u oko - „stalni likovi“. Zar sad moram cili svoj život pisat samo o Luiđiju?! Nadam se da neću cili svoj život pisati blog, ustvari znam da neću, jer i sa blogom treba znati krenuti preko okvira. Zasad je tako, kako je. Živi smo, zdravi smo, blog ima svoju strukturu, svoje likove, još uvijek lovimo č i ć, u politiku se ne pačamo, iako ponekad zatvorimo granice, postavimo okvire i ne odskačemo preko zadane granice. Ali to ne znači da lonac ne kuha, vrijedno krčka, krčka, bit će to dobra ljetna juha, samo da je Luiđi opet ne poklopi i ode još jedno jelo u kontejner sa bio otpadom, jer mi smo eko osviješteni. Eko lonac i eko poklopac, brzo kuhamo i puno pare puščamo, skupa smo kao lokomotiva, putujemo, pišemo i crtamo. Eh, da je to još raditi za novac … nitko sretniji od nas.

petak, 24.07.2015.

a sad ... odmooooooor o, kako je ovo kratak post. Mogla bi 'štogod' napisati?!

utorak, 21.07.2015.

godišnji Fala blogu, finilo je. Ne znan zašto ljudi pod nazivnik 'godišnji odmor' smatraju samo odlazak na more. Kakav je to odmor, kad kolone neizostavno svake godine krenu već na Lučkom, slijede Kapela, Rok i slično?! Uz kolone idu i vrućine. Opet alarmi u bojama. Pijte puno tekućine, a svi piju pivo i vino. Mora da je voda skupa, ma mi se čini opet nije toliko, koliko se troši za sve drugo osim za pit. Nikad mi to nije bilo jasno, zašto alarmiraju ljude, kad oni ništa od toga, što ovi govore, ne čuju. Stari svit je sve to već zna, bez alarmi. Rano ujutro je dida Jakov na magarcu poša u poje, a kad je doša doma sija je lipo po' smokvu, a poslin obida iša bokun 'oko ubit', a pridveće, open malo u poje. Niko nije prije bija lud na suncu sidit. A bidni furešti, … Ma, ko bi in i zamirija kad imaju samo četranest dan za 'uvatit boju', pa cili dan cvrču ka ribe na gradelam. Pržiona 24/7. A najboji su mi oni šta ih od milja zovem – lovci na infarkt. To su van oni sa velikim drobom ili bez njega, sa oko 50. ili manje, no najvažnija njihova osobina je da – trču. Trču danju, u podne, u jednu, u dvi, trču u brig, trču po zvizdanu. Oni trču, sele. Ili oni šta se ulipe u tajice pa na bičikletu i pedaliraju u podne, u jedan, u dvi, pa po magistrali u vrime kad na radiju javljaju »povećan promet pri ulasku u veće gradove.« Ne razumin to 'godišnje' gužvanje na cestama na i oko mora. Svi se u isto vrime sliju na more, ka da je neko takmičenje, neki Tur d' More. Pa na kraju tako nekako i ispade - di more, ko more, turi. Na cestama ćete obavezno sresti škvadru iz Češke, Poljske i Slovačke šta voze dva dana bez stat i spavat, a onda zaspu pred ciljem, obavezno negdi usrid ceste. Onda nepregledni autobusi Talijanaca na putu u Međugorje. Brojiš autobuse, nikad stat, ka da će cila Italija stat u Čitluk. Na autostradi ćete među niskim letačima srest Slovence, Zagrepčance i Imoćane sa bisnim autima šta van se prilipe i počnu trubit ako niste dovoljno brzi, valjda misle da se trubljenjem povečava broj konja u automobilu i da će iz mog motora od jadnih 50 konja na njih trub potrčat odmah jedno osamdeset i više. Oni sa stranim tablicama šta grubo i brzo voze, obavezno pretiću na punu liniju i u okuci, to su van 'naši' na privremenom radu negdi 'vani'. A kamioni, super su mi dragi, posebno kad krenu preticat jedan drugog dvajst na sat. Još bolja situacija je, kad van se pri tome krenu lipit za auto oni 'niski letači', pa se ti skloni ako mo'š. Mo'š samo u nebo. Ne razumin van ja ništa od tog. Judi idu na odmor, a priša in je. Prava kontradikcija. Ponekad mi se pari, da je njimin sa takin atitjudom (koja lipa Rvacka rič) priša jedino umrit. Na radiju svaki čas negdi neka nesrića, zastoj, kolona, ... i dakako obavezne »gužve pri ulasku u veće morske gradove«. Ali eto, naš grad na primjer nikad po tome ne spominju. Ne triba. Nije zato šta tamo nema gužvi, već vam je naš grad sinonim za ljetnu gužvu. I neće bit čovika na ovom svitu, furešta koji je litova u nas, da van neće spomenut otu gužvu. Svatko je bar jednom u životu zapeja od Rožca ili Miševca priko Čiovskog do Malog mosta. To van je brand, trade mark, našeg grada. Ustvari, turistički djelatnici bi morali tu poznatu gužvu uvrstiti u prospekte i privući puno više gostiju, posebno onih šta ne mogu bez gradske vrve, trubljenja, beštimanja i guslanja u koloni. Pa se tako Trogir u tim »zastojima pri ulasku u veće gradove« nikad ne spominje jer on je jedan jedini, očigledan i bez velike najave. Proći Čiovski most je ka lutrija - uvik se čeka. Zato san svoje izlaske i zalaske priko tog mosta reducirala. Ako ne triba, misto me neće vidit. Svin svojin prijama, tetama, svin onim iz kvarta san objasnila da me ovo lito neće vidit. 'Oli nećeš doć u Trogir?!' Ne, nego neću kročit čiovski. Bila san čentoperčento. I ka šta je to uvik u životu, nikad ne reci nikad, morala san. U jednom danu – dvaput. Da utvrdim znanje. Ne tribate se pitat kako je bilo, isto-isto. Ka i uvik stali smo u kolonu od Balana, pa smo 'čamili' u autu i mravljim korakom brum, brum. Gledaš kroz ponistru, pozdravljaš poznate, viče Franina mater' – »A pri ćeš doć u Ljubljanu nego priko mosta.« Ae, ka da ne znan. I to van je skoro pa istina. Jednom sam od babine kuće do malog mosta, a to van je na noge jedno petnaest minuti išla auton dvi (evo broja da ne bude zabune: 2) ure. Prošlu godinu kad san pokupila malu Barbaru prid malin mostom za vodit je materi u Mavaršticu i već tu zapela u koloni, mala mi je rekla: »Teta Pjaceta, bit će van boje kad naprave novi most.« »Neće, ćerce moja, neće. Nije problem Trogira u mostu, nego u glavama.« Može cila Dalmacija ući u Evropu, ali ota Evropa nikad u našu 'tovarsku' glavu. Kažen ja Luiđiju – vidit' ćeš, napravit će oni most, a naši će još uvik po starom. Ka i uvik. Imamo van mi pločnike, ceste, signalizaciju, čak i nove pječaške prijelaze, ali držimo se staroga. Prilazimo di nas je voja i kad nas je voja. Nogostup je za furešte, pješački za pristrašene, a signalizaciju ponekad i poslušamo. No, još uvik je najboje proć cestu tamo di o'š, jer onaj šta ide u autu - mora stat. To je nepisano pravilo - Mora stat'! Onda su i gradske vlasti vidile da tu nima kruja pa su poslali onu dičicu u bilon šta mašu ručicama i uređuju promet da idu činit red na Malom mostu. Jedan maše na sredini raskrižja, a troje na pješačkim prijelazima. Vozači se još mogu kontrolirati, lipo gledaju i ka prvašići priko mosta, livo ili desno. Ali pješaci, oni su tvrđi korov. Ustvari, oni ka ovce, po starom, di ih je voja. Skaču na cestu 'ki zec iz žbuna', a ona mala u bilon počne puhat u zviždaljku i mahat ručicama, stopirat ih. A oni, … kako koji, mili moji, poštuju ali ne bez ugovora, pa ima tu replika, beštimje i 'aj, mala ne seri'. Kako god, pomoglo je, dičica u bilom su napravila reda u neredu, pa si u puno kraće vrime stiga priko mosta. Ajme, opet me ponilo, a lipo san si rekla da neću o litnjim avanturama u Trogiru, jer mi je to tema, šta me uvik ponese. Mogla bi opet nastat neka trilogija, grintovčani u tri dila. To ću ostaviti za neke druge, na primjer zimske dane Godišnji. E, to je tema. Vidin da su se ljudi lipo raspisali na tu temu, pa neman ništa novo za reći. Svako po svome provodi godišnji, svako po svome ga doživljava. Moja je prija prošlo lito, kad mi je bila u posjeti, rekla da ona nikad ne bi ljetovala u Trogiru, Luiđi joj je reka da ni on ne razumi ljude koji dođu provest godišnji u Trogir, da bi ti judi obavezno tribali neko psihijatrijsko vještačenje. Pitan se ja, šta tek onda nama dvoma triba?! Ali eto, ljudi ipak dolaze u naš grad na godišnji, čak je prošle godine to bila i 'naj' destinacija po onom nekom Listu. Sigurna sam da bi svaki od tih gostiju moga napisat svoje jedinstvene doživljaje, što pozitivne, što negativne. I to je dobro. Neka svatko vidi svojim očima i kako želi. Ima ta lipa filozofska rečenica – 'pusti biti biti'. Pustit ljudima doživljavat ovi svit kako in milo i drago. Meni nije drago. Godišnji na moru mi nije drag, ne volin ga. Mislin, volin ja godišnji, onako po mojoj miri, ali ovo ljetnje ludilo na moru, to van ne razumin. Zašto svi smatraju da je jedini godišnji odmor u lito – odlazak na more?! A lipo sama riječ govori – OD-MOR, što dalje od mora. A ovo šta mi radimo, odlazimo na more, to bi bio godišnji NA-MOR. Točnije, ne hodamo po moru, jer nismo Isus, već idemo u more, pa bi to bio godišnji U-MOR. I tako, svi mi, kojima je godišnji umor, umor, imamo pravo na negodovanje. Dapače, imamo pravo pobjeći od mora, od odmora. Godišnjeg. Tako san pobigla na kontinent, svi su se čudili – a šta još ne ostaneš?! Oli san poludila?! Tek sad počinje ono što kažu 'počela je sezona' – evo lita, evo ludila. Luduju domaći, a furešti ka ovce. Lagano obamrlog mozga od sunca i pića, u najvručije vrijeme šetaju rivom, gužvaju se u kaletama ko u prolazu za šišanje ovaca, saunaju u famoznoj koloni sa Čiova, ko arheolozi traže komadić sjene, a o privatnosti nećemo, jer otkako ima interneta i novih 'sveimamtelefona' cijeli svijet je postao jedan veliki šou Big Brother. Ništa od navedenog meni ne treba. Lagano ćemo preskočiti 'sezonu' i vratiti se u deveti misec. A kakav mi je bija godišnji?! Ludilo, brale, ludilo. Ovo van je lito bilo, ... a šta, ka i uvik. Stara Didina kuća cilu godinu samuje i čeka 'Prvu Pepeljugu' da je pospremi, izglanca, presloži. Uz to i svi ukućani čekaju da ih Prva Pepeljuga usluži. A ako Pepeljuga ima sreće doći će i gosti. Pa je tako naglo doša i brat sa svojom velikom obitelji, što je značilo da je potrebno prestrukturiranje, preslagivanje i premještanje. Uz sve to Dida se sitija pravit neki zid, onako iz zabave i dosade. Juniora je zanimalo samo more i kupanje, igranje sa dicom i psima. A Luiđi, ….. A to, to je posebna priča. I kad sam sve uredila, došli bratovi 'na lipo'. Pa onda otišli, pa otiša i Dida, pa opet pospremaj. Junioru kupanje nije bilo dovoljno, on je tija i dane provoditi sa Petrom. A Petra je uvatila varičelu. Popeja se Junior ne samo na zidić, već i meni na vrj glave. Onda se je jedan dan samo umirija, dobija je fibru. Skočila je ka šta je on prije skaka meni po glavi. Ni pet, ni šest, odmah trisdevet. A Luiđi … Obeća je 'ekipi' da će ih vodit za dva dana na more. Pa su oni lipo plovili iz vale u valu, kupali se, pili, jeli guštali, noću lovili ribu, pa sve to ponovili i danju, kupat, jest, pit, guštat. Mora da su bili negdi daleko, daleko, jer nije imalo signala. Znan da je Luiđija brinulo ali nije moga pozvat. Nije. Ma, zna je on da Pjaceta može sve to sama pa 'se ni štel mešat'. Junior još ne može sve sam, pa smo nas dvoje skidali tu fibru i nadali se da nisu varičele i poslije tri dana… Pjaceta je bila ka 'starac', a Junior 'zdrav ko riba'. I to vam je More. Onda sam pomislila, sad će konačno bit malo odmora i za mene, ... Jeste li znali da je ljeto jako dobro za memoriju? Niste, a?! Ljeto vam osvježava memoriju. Istina. U ljeto vas se sjeti sva rodbina. Cijelu godinu ne pitaju za zdravlje, a ljeti – evo ti njih na vratima, mi došli vidjet kako ste. Hvala, dobro. Mogli ste pozvat i pitat, niste trebali toliko riskirat. Ma, ne, oni su se htjeli uvjeriti na svoje oči. Pa ponovi lekciju - pranje, čišćenje, služenje. Prva Pepeljuga u transu ljetnog ludila. A onda, onda se je beba od suside odlučila prije rodit. Skočili smo u auto i put Splita. U litnje vrime, priko Kaštela, avantura bolja od traženja zelenog dijamanta. Dobro smo stigli, alarm lažni. Beba je odlučila čekati rok. Još uvijek smo u veselom iščekivanju. I tu priči nije kraj. Događaji su slijedili. Najboljoj prijateljici je u roku sat vremena od kad smo se nas dvije čule u dnevnoj čakuli, odjednom umrla mama. Vrućine, šećer, ni hitna nije pomogla. Otišla je naglo i neočekivano. Nisam mogla povjerovati. Imala je ona lijepih godina, lijep život proživjela ali ipak, koliko god se time tješili, to je uvijek tužna vijest. Posebno kad nekog poznaješ dugo koliko i sebe, provedeš sa njim život, pa ti se čini da sa jednom smrću ode i dio tvojih uspomena, dio tvog života. Tako je prošlo mjesec dana, a ja sam se željela samo odmoriti. Sigurno se pitate, a gdje je u ovoj 'morskoj' priči ….. sir?! Ma, ne. Luiđi?! Ah, moj dragi Luiđi, kao i svaki pravi muškarac, on vam je ovo ljeto, naše ljetovanje, statirao. Pa znate što rade statisti, ne trebam objašnjavati. Ali dobro. To je ono, kad pitaš muškarca – pa gdje si do sada? A on odgovara – tu sam, što se pjeniš, jel' mi brojiš minute. Moto statiranja je – stoj tu di jesi i ne čini ništa. A meni su minute curile, pospremi, skuvaj, spakiraj, odi na kupanje, pospremi, skuvaj, odi na spavanje, pospremi, skuvaj,… Minute život znače, čine vas živima, vidljivima, nekom važnima. I kad one nestaju, nestajete i vi, postajete nevidljivi, nevažni i polako mrete. Svaka minuta koju nekom poklonite, učinit će da druga osoba dulje živi, živa je u vašim djelima. Ako je nitko vama ne poklanja, minute cure, nestaju zauvijek, a sa njima i djelići vas … Kad sam potužila Luiđiji da bih i ja imala koji minut za 'ekipu', on je onako utješno rekao da će i za to doći vrijeme. Da, da. Doći će i moje vrijeme. Jupi, juhej. Jako me je utješio. Sa nestrpljenjem čekam taj dan, kao susjeda bebu. Onda je ipak malo razmislio i pozvao me van. Pametan je taj moj Luiđi, zna da se do seksa dolazi samo preko odmorne i zadovoljne žene. Pa je skontao da mora i on štogod uraditi. No, budimo iskreni, ne bi on to tek tako skontao, da nije gledao onu dvojicu Nezasitnih Talijanaca kad su bili u Rimu i pričali sa rimskim 'muškim' domaćicama. Rimski muževi su počeli pomagati ženama, prati, čistiti, kuvati, pa su i stari Talijanci (ona dvojica što vode kuharsku emisiju) bili zbunjeni, što se je to desilo sa 'italiano mačo tipovima'?! Onda mu je lipo jedan zgodni Talijanac objasnio, da ako pomaže ženi, ona ima više vrimena za seks. Poučen talijanskim primjerom, pozva me je Luiđi na izlet. Lipo san se obukla, vešta i nove šlape. U glavi san zamislila scenarij: držanje za ruke dok šetamo uz more, nježni poljupci dok večernje sunce sramežljivo ljubi more, večera uz svijeće, neka fina riba, čaša crnog vina, slatke riječi uz desert koji završava maženjem ... Onda smo krenuli sa autom. Bila je to utrka sa okukama put Marine. 'Oli je priša?' Pitam, jel' mi se sve činilo da idemo na Tur d'More. 'Žurim da uhvatimo sunce jer je sad najbolja svjetlost za fotografiranje.“ Jurili smo put Vinišča (a kako mrzim tu cestu) i onda u brig, po biloj cesti, pa sve uže i uže, dok auto nije reka – dosta. Onda smo izašli, pa dalje u brig po biloj cesti 'nogohvatom'. I kad smo došli na vrh – ništa. Ni fotografije, ni svitlosti, ni romantike – falili smo brig. Sa godišnjeg odmora smo se vratili prije neki dan. Ja sam sretna. Doma sam. To je najljepše. Svi iz grada su otišli na more. Ostalo nas je tek par domorodaca i turisti. Ceste se polu prazne, parkinga koliko hoćeš, nigdje gužve, nigdje bešitmanja, … E, to vam je odmor. Godišnji od mor. Daleko od-mora.