pčelica maja

Ja jesam. Jučer dvaput.

Prvo idem s posla...solo...Gazda je morao neš duže ostat ...i taman sam sišla s tramvaja kad se spustiloooo.
Al nije jako. Onak desetminutna kišica. I dođem doma...zove Gazda pita kaj radim...niš...sušim kosu.
Kak sad...pa jučer si ju prala.
Paaaa pokisla sam, žišku?
A di je kiša padala?
Hm...kod njega ni kapi. Izgleda da se neki sivi oblak baš iznad moje glave nadvio. Tak mi i treba...kaj sam tražila to sam i dobila.

Onda oko osmice...ide pčela do pekare pa u Konzum. I uđem u Konzum...sve 5. I tam krstarim po policama, blejim kaj ima....prebirem po sladoledima...oćemo vaniliju-punč il tiramisu. Il king u čaši. I vidim još i neke zmrznute sladoledne tooortee...
A vani se sve smračilo...počelo puhat. A pčelica ništ ne kuži...gleda ledo pogačice s čokoladom.
I niš..platim to sve...otvore mi se ona klizna vrata na izlazu...a kad tamooo...prolom oblaka. Pada ko šašavo. I puše.
I kaj...niš...smješak od uha do uha i ideeemoooo....
Ne prebrzo...tak se zmočiš trčao il ne.
I baš je bilo dobro...preporučam toplo.
poslije pravac kada, naravno. I duuugo ležat.

Opet bi malo o moru, neide mi van iz glave. U tom malom mjestašcu di smo mi uglavnom puno stvari ne štima. Zato je valjda i dalje to malo mjestašce. Da štima, nahrupili bi turisti i više nebi bilo malo. Što ima svoje prednosti. Aliii...
Već godinama je na plaži malo igralište za klince. Ono...ljuljačke, tobogan i tak to. Potrgano, naravno. Čitava je još klackalica i penjalica...to se malo teže može potrgat. Ovo ostalo tak stoji...nit je za upotrebu nit da bi to ko maknuo. Iz godine u godinu. I ne kontam kak nikog to ne bode u oči...meni su skoro postale crvene kak me bockalo.
Pa su odlučili prokopat tuš do plaže. Jer ima jedan na tom igralištu...al taj tam nema smisla.
Pa je došao jedno jutro bager...idu oni skopat rupu za tuš. I niš...potegne bager par puta po betonu...umori se i ode Brankecu na pivu. I gotovo. Mislim....bio je 21.6, sezona još nije počela...čemu žurba. Ima vremena za tuš, jel.
Na plaži prek ljeta radi kafić. Al sad ne radi jer još nije ljeto. Oni ljeto računaju od 1.7 a ovu ekipu koja baš sad leži po plaži ne računaju pod goste. Ljetne.
Dakle...dođe do nas vlasnik birtije...i pita jedan frend..."kaj...pa di ćemo mi kavu pit..kaj je ovo?".....a striček se pristojno isprića da još nije stigao otvorit.
Baš si mislim......mogla sam u ponedjeljak nazvat šeficu i reč da nebum došla jer nisam stigla doć s mora.
Neznam jel bi upalio.....

I tak ja jučer peglam...taman kad se ono vani počelo spremat na kišu i kad sam sve širom otvorila. Tak sam se narihtala u boravku da mogu telku gledat istovremeno. Na propuhu, ispred balkonskih vrata.
Dakle...peglam, malo cupkam, nekaj je sviralo....i kuuuužim da neš ne štima.
Onak kad osjetiš da nisi sam. Jednostavno osjetiš. Bacim pogled prek balkona na zgradu koja nam stoji okomito...i vidim tipa kak puši prek puta naslonjen na prozor i bleji u moju peglu. I skuži tip da ga kužim, zgasi čik i ode unutra.
Al...sad meni vrag neda mira i svako malo bacim oko prek puta. Škica on, škicam ja. I peglam dalje. Normalno...nisam bila gola...niš zanimljivo nije mogao vidjet. Na bar 6 programa na TVeju može nać žešće prizore. Manje obućene s malo više akcije. Al ne...njega muči moja pegla. Il daska....kajaznam...
To me nekak asociralo na bigbradera. Zakaj ljude privlače tuđi najobičniji i dosadni svakodnevni životi?
Mislim....većina bi valjda rađe gledala kak im se prvi susjedi hrvaju na krevetunego dve superzvijezde na teveju. Dobro...ak baš nemaju 70 godina. Il ne??

Jučer je prekrasno kišilo u Zagrebu. Neznam kak vama...al meni je godilo ko melem na ranu. Nakon one vrućine i teškog dana....sve se smračilo, oblaci su otežali....i sitna topla kišica se na pola sata raspršila okolo. Prekrasno je kad ugasiš klimu u stanu, širom otvoriš prozore i vrata i pustiš da struji kroz stan. Neki bi rekli propuh....ja bi rekla vjetrić. Koda se život vrati u stan. Dobro...dok ne počne malo jače i neš ne bubne.
Idealno vrijeme za šetnju do dućana. Bez kišobrana...lagano...
Ma...nešto predivno.
Tak bi trebalo svaki drugi dan po ljeti. Da se malo zacrni nebo i da nas ohladi.
I onda isprani i osvježeni...sve ispočetka.

Kak sam mogla zaboravit?? Dakle...tu su. 6 malih slaaatkih hrčkeca. Tri crna, dva bijela i jedan smeđi. Nemojte mi sad reč da te boje nisu IN ove sezone.
Međutim...još su slijepi. Al trče već ko ludi. I ne sudaraju se kaj je najbolje. I jedu već. Mislim...osim kaj cicaju. Za jedno tjedan dana će bit dovoljno veliki da odsele. E sad...dva su mi rezervirana. Jedan bijeli, jedan crni. Ostali imaju sve kvalitete vrhunskih hrčkeca. Već se sad peru onak sa šapicama.
Imamo i jednog poluinvalidnog. Naime...zavezala mu se vatica oko noge dok smo mi bili na moru. A baka i deda(zato služe, je...) nisu skužili.
Pa smo imali mini operaciju kad smo se vratili. Nogica mu je natekla...pa smo mu to morali maknut...a onak mu se urezalo.
Tak da mu je ta noga sad malo čudna...al normalno hoda.
Rekli bi...šarmantno.
I uglavnom su nam u kadi. Jer gibaju kroz rešetkice. I ruže jaaakooo. A hrčkica ima manevre, stalno seli gnjezdo po gajbici. Jučer ga je na kolut smjestila al male nije mogla gore odvuć. Ženske uvijek moraju neš komplicirat.

Ajd sad...baš su vam slatki...ahaaaaa.

Zato bumo ga preskočili.
Bili smo 5 dana na moru. Pa smo se vratili u Zagreb zbog Dugmeta, normalno.
Imamo viksu u jednom mjestašcu blizu Biograda i tam smo ko doma. Jedno onak uspavano i pitomo mjestašce di svako svakog zna. Dođeš na plažu i uvijek gledaš jedne te iste guzice.
I ima tam jedan Brankec. Domorodac. Nekih 6-7 banki, bivši načelnik općine,apartmani u prvom redu do mora, vrlo aktivan i zainteresiran za sve. I kućerak mu je taman iznad plaže di se mi kupamo.
I nemreš ga izbjeć. Iz nekog razloga je uvjeren da je Gazda neka njuška u Zagrebu pa se s dužnim poštovanjem javi svaki put kad nas vidi. Ovo "se javi" obuhvaća minimalni razgovor od pol sata uz bezuspješno i uporno nagovaranje da dođemo na kavu, pivu, sok i sladoled.
"Ma dođte malo, ajte imam na terasi tri Francuza i pravog francuskog sira"...i mami u to svoje zdanje sa dva labuda(gipsana, naravno) na željeznim vratima i pesom vječno zvezanim na polmetarskom lancu.
A taman si ležim na moliću....čitam trač novine i lovim boju. Malička se igra u pijesku, Gazda zuji za Čehinjama. A ovaj nam remeti mir. Mislim...nije čovjek loš.....al kad vidiš da su se kontinentalci jedva dočepali mora na par dana...i da vape za plažom...probaš pitat jedamput-dvaput...i onda odustaneš, kaj ne? Al ovaj je uporan. Svaki dan tri puta po pol sata nagovaranja. I kak on jače stišće...tak si ja jače zacrtavam da me neće maknut. I onda mi se čići na klupu do nas i počne drkeljetat o politici. Jer se kao Gazda kuži a mene kao njegovu pčelicu to sigurno interesira.
Braknec dođe na plažu onak u koleđicama s onim malo povišenim soknama i sintetičkim bermudama.... I šilterica, naravno. I to mu obično gosti ostavljaju pa redovito reklamira češka osiguranja i mađarske autoprijevoznike i slične gluposti.
I onda rastegne nezaboravan osmjeh....
Dva reda "fali svaki drugi" zuba. Gore dva zlatna, dole gebis. Gore ga ne nosi, veli da ga žulja.
I klasična pivska škemba. Tak da je Malička zaključila da bude i Braknec dobio hrčkece.

Al drobim jutrossss....
Pričala bi i pričala i nemrem se zaustavit...

Vidim da nikog ne abadiraju moji hrčki...mamicu vam vašu ledenu. Nećete si obvezu natrpat na glavu...normalno. A opće nisu zahtjevni. Po sedam dana mogu bit u autu bez hrane i vode ak vam dodijaju....
No dobro....razmislite si, fakat su slatki.
A ja odoh sad na more..pa kad se vratim sim za desetak dana...malci će taman dobit dlakicu i bit će veliki tolko da nemogu kroz rešetkice van.
Adios!

Dakle...kupili smo i trećeg hrčka. Hrčkicu, ustvari. Ovak na oko se činila poluvelika, s jednim slomljenim uhekom i jako sjajnom dlakom. I ajd...nju bumo odnesli doma. I tak...hrčkica je bila dost pitoma, kroz rešetke nije mogla, dala se natezati. Jedino je stalnooo bila na kolutu. Cijelu noć je ružila.
Ruži još uvijek, ustvari...da nebi mislili da smo i nju pojeli.
I onda je opet došao vikend...kam ćemo nego na bazen. Lijepo smo se pošlihtali u auto i pravac Mladost. Dođemo do tam...vadim Maličku iz auta a pored njene sjedalice čuči hrčak i gleda me. Onaj koji je prije tjedan dana netragom nestao! OOO...malac...dobar ti dan!
A kaj bumo sad s njim?? Doma je ženkica...ovaj je muški...spajanje ne dolazi u obzir. Kaaajj sad?? A stojimo pred bazenom s još dva klinca i frendovima. Koji isto imaju hrčka.
Brzinsko dogovaranje, iznošenje činjenica i pogled na Maličkoj da vidimo kak reagira dok raspravljamo o sudbini njenog hrčka.
I pao je dogovor. Ovaj malac nemre s nama doma. S obzirom da se pokazao izdržljiv u nemogućim uvjetima...jebate...7 dana je bio zatvoren u autu....idemo s njim do jarunske šumice nek si tam nađe neku mišicu i živi sretan i zadovoljan do kraja života. I tak je i bilo.

Ustvari...zakaj ja ovo sve pišem...hmmm...

U ponedjeljak dođemo mi doma s posla...i Malička odma do gajbice...oće se igrati. Niš...otvorim ja hrčkicinu kućicu...a kad tamooo.....šest malih friško izlegnutih hrčkeca i naša sivkica blaženo leži uz njih.
Bemu miša , prodali su nam trudnu hrčkicuuuuu....A opće joj se nije vidlo.

Dakle...oće ko malog hrčka na poklon?? Nemrem vam još reč kakve budu boje jer su onak goli ko mali pajceki...al vjerujem da će bit svega i svačega...i da si svako može izabrat kaj mu paše.

Mislim...kraj je školske godine...kak se klinac može nagradit za dobar uspjeh u školi nek sa jednim maaaaliiim...slatkiiimmm....hrčkecom?
Ajte..imajte srca.

Dakle...di smo ono stali? Došao je u naš skromni stančić novi hučak. Onak skroz mali, brzi, svjetliji i prugasti. Onog starog je malička spominjla uporno....al se pomirila da ga više nema. Usput...dedek ga je zakopao u vrtu.
I tak...idemo mi jedan dan opet baki. Naravno..sad smo pametni i veliki i hučak se po štengama fura u gajbici. Da nebi opet bilo slomljenih vratova.
Kod bake smo pojeli sve jagode iz vrta, natovarili se s kremšnitama i krenuli nazad. Hučak opet u gajbu. Al smo morali stat u Konzumu po mlijeko i 3 minutni Veet za depilaciju jer smo se drugi dan trebali uputit na bazen...
I niš...hučak ostao u autu, mi u dućkas na 5 minuta.
Vratimo se u auto...a kad taamoooo.....
Hučak zgibao van iz gajbice. Neznam kak....rešetke nisu baš tak široke al njemu je uspjelo. I neeemaa ga.
Niš...došle smo doma, pozvale Gazdu i ajmoo...premetačina auta. Sveee smo izokrenuli...siceve, prve, zadnje, tepihe..ma sve.
I nema ga. Koda je u zemlju propao. Bemu miša njegovogaaaaa....

Kaj sad? Opet kupit novog? Pa strašno...mi smo ubojice hrčaka!!!
Naravno da smo maličkoj rekli da je hrčak pronašao rupicu u autu i da je zgibao na livadicu i sad uživa vješto izbjegavajući lokalne gladne mačke...
A prava je istina da se negdje ščućurio i uskoro ga čeka ekspresno sušenje na +35 i lagano i prirodno mumuficiranje. Nadam se, bez neugodnih mirisa. Dobro...i ja sam samu sebe uvjerila da je on u međuvremenu zgibao.....suočavanje s istinom mi nije jača strana. A i ak jaaakoo poželim da je zgibao...možda mi se ostvari.
Čekali smo ga dva dana i malac se nije pojavio.
I niššš..opet u pet šop. Tam ženska misli da ih jedemo.....
Pa smo si sad izabrali jednu hrčkicu...ženkicu...ovak na oko je zgledala dobra za roštilj. Malo veća...tamno siva. Ta siva boja mi neda mira...umjesto da si uzmem onak uobičajenog bijelo žuto crnog....možda bi bolje prošla...

Ovak...
sutra slijedi nastavak....

Dobar dan dragi moji.Znam da je daaavno bilo kad smo se zadnji put...al nadam se da me još pamtite.
Vele da se prvi pamte...al nebi baš rekla samo prvi...
Imam nekih dogodovština pa sam ih htjela podijelit s vama. Dakle...se sjećate hučka?
Tamo sivi, crne oči, žuti zubi, šarmantan i izrazito živahan?
Eeee...taj. Dakle...ljubimac je postao najbolji prijatelj maličke. Zajedno su jeli, igrali se ronjenja, lovili se po stanu(dobro-ona ga je lovila, on je bježao)..uglavnom, ljubav je cvjetala.
I onda smo jedan dan išli baki. i kak to uvijek radimo...ide i hučak s nama. Neznam zakaj sam to dopustila...al ona je svog prijatelja stavila u majcu, ja sam uzela gajbicu...i uputili smo se s trećeg kata dole prema autu.
Kad...taman kod susjeda koji mi lovi gače po balkonu....fijuuu....padne njoj hrčak iz majce i sjebe se po štengama.
Nije to bio neki teški pad. Zaustavio se odma kod njene zelene sandalice...al je za njega bio sudbonostan.
Nemoram vam ni reč....slomio je vrat. To ja onak amaterski zaključujem. Jer se više nije micao.
Malička ga je pokupila koda se ništa nije desilo i produžila dalje. Uvjerena da je hrčak naglo zaspao.
I onda je započela agonija u autu.
Ja naprijed, ona iza u svojoj sjedalici, hrčak u njenim rukama.
I krene ona..."Huuučak, daj se probudi. Dosta si spavao: Huuučak, idemo se igrati. Huuučak"
E sad...kak trogodišnjem djetetu objasnit da je umro??
I kaj opće znači umrijeti?
Rekla sam joj šest put da se više neće probuditi i da sad ide u nebo. Kak u nebo kad je tu? Jooojjj...
Došli smo kod bake i deda je odma predložio da ga zakopamo. Na što je malička podivljala. Kak zakopat njenog hučka koji spava i koji će se siiigurno probuditi kad se dobro naspava.
Pa je onda tatu zvala na fon...i molila ga da dođe probudit hučka.
Dobro...niš od zakapanje, to nebu prošlo. i fakat...okrutno je kad malo pogledaš. Nije prošlo ni sat vremena a ti najboljeg prijatelja gurneš u crnu rupu i zatabaš cipelom. I nema ga.
Hm...niš...napravili smo mu odar. U kartonskoj kutiji je dobio krevetić s malo vate, pilovine i adekvatnim pokrivačem. I stavljen je na malo duži počinak.
Na vidljivo i njoj dostupno mjesto.
A njuškica mu se već lagano ukočila, zubi su mu ispali van.....prizor za šegerta hlapića i štakora...
I onda je tata došao s novim hučkom. Tak to ide....staru nesretnu ljubav najbolje je liječiti novom. Po mogućnosti potpuno drugačijom. Zato je donio sirijskog hrčka...malo za promjenu.
Al tu tek počinje saga o hrčkima....
Nastavak slijedi sutra...