|
|
| srpanj, 2008 | > | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
PISATI CU VJEROJATNO SAMO O LJUBAVI.
MOZDA PONEKAD I MALO O SEBI!
MOJI OSTALI BLOGOVI...
http://rihannaichris.blog.hr
http://paulaibruno.blog.hr
http://paulaimerin.blog.hr
http://welcome2myfashion.blog.hr
http://sveonamaioskoli.blog.hr
A OVO JE MENI NAJ BOLJI BLOG KOJEG SAM IKAD VIDLA
NARAVNO,NIJE MOJ... POGLEDAJTE GA
I JAVITE DALI VAM SE SVIDA!
http://crazygirlsm13j14.blog.hr/
EVO...
I SWRATITE KOJI PUT I KOMAJTE!!!
Moram da prekinem pre nego što bude kasno... Znam, biće teško, ali moram. Možda je tako bolje... Rekao si jednom: „ Bolje da te nisam ni sreo!“ Možda... Ali ja se ne kajem, nije mi žao. Ipak je to bilo najlepše proleće. S tobom sam naučila da letim, živim, naučila sam koliko sitnice mogu biti važne. Nikada neću zaboraviti naše noći. Bile su nam tako kratke... Kad god pogledam u nebo setiću se kako smo zajedno gledali zvezde, zagrljeni i srećni. Niko pre tebe nije umeo da mi pokaže lepotu noćnog neba. I uvek ću potražiti „našu“ zvezdu, onu najsjajniju, samo da se podsetim koliko smo se voleli... Do naše zvezde i nazad!? Nije ovo vreme za nas. Oduvek sam znala da ne možemo večno ovako, a da nikada nećemo biti dovoljno hrabri da to promenimo. Ali nikada nisam ni slutila da ću te ovoliko zavoleti... Možda to nisam smela, ali srce ne bira, a još manje pita za dozvolu. Ne brini, ti ćeš naći drugu, zaljubićeš se... Možda neće imati moje oči, možda njene budu čak i lepše... Bar će biti vredna tebe, tvog imena. Imaćeš sve što si oduvek želeo. Šta da ti kažem, ja nisam važna, za mene ne brini. Ja sam to što jesam, ne mogu da promenim prošlost a budućnost mi bez tebe i nije važna. Nisam više sigurna ni da li postoji sutra... Ja se najradije ne bi ni budila... Šta mi vredi sve kad nemam tebe... Nije mi jasno, što li se život tako igra sa mnom, čime li sam to zaslužila. Dobila sam sve što sam želela, ono o čemu sam godinama sanjala, i sve to za noć izgubila. Na okrutan način mi je sreća oteta iz ruku. Pitao si me jedne noći u kolima da li mi je mnogo žao. Kakvo pitanje! Ako ti to nisi želeo ja jesam! I želim da znaš da se nikada nisam kajala niti gledala to kao grešku. Kako sam samo bila glupa kada sam verovala da ipak nije kraj. Pa čekao si samo nekoliko dana, moj prvi osmeh, i njega si mi uzeo! Nemaš ti pojma koliko boli kada nekog ljubiš a nisi siguran da će se to opet desiti. Uvek misliš da je zadnji put... I pri svakom dodiru osetiš strah, u svakoj reči laž, u svakom osmehu kriješ bol... Radiš ono što nikada ne bi i moliš Boga da se taj trenutak nikada ne završi. Gde da odem da te zaboravim, šta da radim da ne mislim na tebe? Lako ću baciti slike, promeniti muziku, ali kako da sakrijem nebo, kako da zaustavim vreme? Misliš da ću moći ravnodušno da dočekam proleće kada sve miriše na tebe? Kako da sakrijem sve ono što me na tebe podseća... Mislio si da ću lako drugom... Ne verujem da ću to ikada moći. Jer u svakom smetaće mi svaka reč koja nije kao tvoja, svaki zagrljaj u kome neću zadrhtati. Ne dešava se to uvek. Srećo moja, niko ne zna da ostane dete u duši u ova teška vremena, to smo znali samo mi, dve budale koje niko ne razume. Mada nama nikada i nije bilo važno šta drugi misle. Važno nam je bilo da je nama lepo. Bili smo samo deca koja se vole, deca koja nisu znala šta ih čeka i nisu bila spremna na tugu. Želim da znaš da te nikada nisam varala ni lagala. Bila sam tvoja i nije me zanimalo postoji li bolji. U tebi sam videla deo sebe, nešto što niko drugi nema. Svi drugi su mi bili nekako smešni, nebitni. I veruj mi, kad god nisi bio tu, sve mi je bilo tako prazno. Ljudi oko mene a ja sama...sa tobom u mislima. Znaš, nedostajaće mi naš smeh, naši poljupci, pogledi, naše sitne gluposti, a najviše će mi nedostajati tvoj zagrljaj, jedino tu sam se osećala lepo, sigurno, ispunjeno. Ne znam zašto, ali najviše sam volela da slušam otkucaje tvog srca, to je nekako unosilo mir u moje telo, moju dušu. Sećam se da si mi jednom rekao da te plaši to što me toliko voliš. Tako sam se nekako i ja osećala. Znala sam da naša priča ne može imati lep kraj, ali srce je verovalo, želelo je da veruje u nas. Znala sam da posle tebe neću moći da zavolim drugog. Žao mi je što te nisam srela ranije, tada bi sve bilo drugačije... Bili bi najsrećniji par, gde bi nam bio kraj... a ovako, znam da nemam prava da te zadržim, da ti kažem koliko mi značiš, pokažem koliko te volim, da sam zauvek samo tvoja... Kako si jednom rekao, mi smo proklete budale. Ne želim ti ništa loše, naprotiv, želim da budeš srećan, ti to zaslužuješ. Želim da se smeješ, jedino tvoj osmeh može da mi popravi dan, možda mi baš on da snage da idem dalje. Ne krivim te. Nismo krivi ni ti ni ja, možda loša karma, ko zna. Možda je tako trebalo da bude... Samo te jedno molim, nemoj zauvek da odeš iz mog života. Ti si jedina osoba na ovom svetu kojoj verujem, ko me razume... javi se ponekad, za tebe sam uvek tu. Ne tražim ti mnogo, samo ponekad poneku reč utehe, jedino tebi verujem kada kažeš da će biti bolje... Budi tu tek toliko da znam da nisam sama na svetu...
P.S. Oženićeš se ti i udaću se ja al plakaćemo znam kad god se sretnemo...
