Svaka akcija izaziva reakciju ili nešto tako stoga je razumljivo na nečije provokacije reagirati,razumljivo je i braniti se kad te napadnu no onda se stvari samo više zakompliciraju...naime jedno djelo povlači za sobom drugo pošto je to način da se održi tok...no što kad taj tok ode k vragu jer se akcije/reakcije kontinuirano slažu i rade hm,nered?Situacije postanu kompliciranije nego što zapravo jesu...privid...same old song...ono što ja vidim netko drugi vidi na neki drugi način i tako se upadne u začarani krug...i di je onda kraj?da li on dolazi sa zadnjim otkucajem srca?zadnjim impulsom koji će sinapse poslati mojem mozgu?da li je to stvarno kraj i da li tu pada zadnja domino pločica?Toliko puta sam se našla u naizgled bezizlaznoj situaciji i mislila sam da gore ne može biti ali nekak bi se već nešt riješilo i da i te kako bi se desilo nešto gore...čovjek se zbog toga zapita što je najgore što ti se zapravo može dogoditi?ljudi koji su preživjeli neki užas,nesreću ili nekakvu traumu obično su jači od onih kojima se nikad ništ nije desilo ili ne bar nešto traumatičnije i to je prirodni tok,to je jednostavno poput imuniteta koje naše tijelo nosi u borbi protiv bolesti...no da li je život bolest?ukratko je,život je bolest,prenosi se spolnim putem i uvijek ima smrtni ishod...zašto ljudi i dalje prenose tu bolest?akcije,reakcije,tok i njegovi putevi,život...sve zahtjeva toliko truda,energije,čemu se zapravo mučiti?ultimativno pitanje...da li nas čeka nešto više?ako je jama od 2 metra sa lijesom sve što me čeka zašto uopće živim?kažem da si mogu uzeti pauzu,maleni predah pošto znam što me čeka kad nastavimo igru ali što ako ni sama nisam sigurna što me čeka...što ako zbilja jedino može biti gore?...to je sigurno..same old song...ali što ako se zainatim i prekinem tok?da li sa time uništavam nešto što sam mogla imati?trebala čuvati?ne zanima me više...akcije i reakcije su nezaustavljive,pa tko sam ja da se mješam?na kraju svega ovoga vjerujem da me čeka samo komad zemlje tako da neću više žaliti,neke stvari su otišle predaleko i krivim putem...po tko zna koji put trebam sve povući,reći da mi je žao i izgladiti stvar...da,žao mi je ali ne zbog toga što činim jer ne činim ništa loše,ja samo živim stoga me pusti da živim na svoj način...predugo se pločice slažu,zadnje četri godine...vrijeme je da se sruše,nema više popravljanja...ja odlazim... |