Fatalan pogled, magičan dodir - Pronađi pratnju
ponedjeljak , 31.12.2018.Italijansko - srpski recnik
Click here: Fatalan pogled, magičan dodir
Na neverovatno lak nacin Vi uspevate da se priblizite jedno drugom bez obzira da li je rec o poslovnoj saradnji ili o prijateljskoj, emotivnoj i ljubavnoj vezi. Hitler je vjerovao da je u tom neobičnom 20 Hitlerovi razgovori za stolom.
Ali kaze nedostaje mu ono nestasno dete u meni koje ga tad nerviralo... Mada ste ponekad oštri na rečima, vaša je istinska želja da vas ostave na miru; stoga je vaša žaoka retko namenjena uništenju.
Italijansko - srpski recnik - Zbog toga vodeni elemenat možemo posmatrati kao neki ak umulator, naročito njegov materijalni oblik, što je voda hladnija, veći je njen akumul ativni kapacitet.
Individualizam i glasovi naroda. Politička nemoć i poetska smeiost. Šiier ohrabruje na veliku igru. Romantičari pripremaju svoj nastup. Oproštaj od prosvećene trezvenosti. Od bizarnog ka čudnom. Fridrih Šlegei i karijera ironije. Učiniti svet umetničkim deiom. Uzleti u visine i strah od sunovrata. Virtuoz pisanja susreće umetnički skromnog Vakenrodera. Dva prijatelja u potrazi za stvarnošću svojih snova. Čarobna noć obasjana mesečinom i vreme Direra. Pokraj Šiierove bolesničke postelje. Nad zemljom, pod zemljom. Gde nema bogova vladaju aveti. Nastup Fridriha Slajermahera: Religija je smisao i ukus za beskonačno. Religija s one strane dobra i zla. Spasenje kroz lepotu sveta. Iz života jednog virtuoza religije. Najstariji sistemski program nemačkog idealizma. Od uma budućnosti ka istini porekla. Geres, Krojcer, Šlegei i otkrivanje Istoka. Njihova sadašnjost i prolaznost. Od revolucije ka katoličkom uređenju. Romantičarska ideja o carstvu. Šiier i Novaiis o kulturnoj naciji. Od Ja ka Mi. Adam Miier i Edmund Berk. Kiajst kao genije mržnje. Gordost i patnja umetnika. Romantičarski bog protiv velikog zevanja. Pesnici i njihovi pomoćnici. Dangube - luda u Hristu. Raj je tu pored, ali i pakao. Princeza Brambiia i veliki smeh. Druga knjiga ROMANTIČNO Dvanaesto poglavlje...................................................................................... Hegel kao kritičar romantizma. Komandne reći svetskog duha i pretenciozni subjekti. Bidermajer i Mlada Nemačka. Na putu ka stvarnoj stvarnosti. Kritika neba, otkriće zemlje i teia. Romantična budućnost, prozaična sadašnjost. Zbogom romantičnoj školi i odbrana slavuja. Vojnik u oslobodilačkom ratu čovečanstva i ništa do pesnik. Romantični revolucionar u Drezdenu. Ostvarenje ranoromantičarskih snova: nova mitologija. Kako slobodan čovek prouzrokuje sumrak bogova. Tristan i romantična noć. Opšti napad na čula. Neromantični duh vremena: materijalizam, realizam, istoricizam. Ničeovo okretanje od Vagnera: spasenje od spasitelja. Herakiitovo i Šiierovo zaigrano dete sveta. Hugo fon Hojmanstai, Rilke i Stefan George. Vilheiminska čarolija kulisa: čelična romantika gradnje ubojnog brodovlja. Tomas Man u ratu. Etički vazduh, faustovski miris, krst, smrt i grob. Putnik između dva sveta. Dva avanturistička srca:Emst Jinger i Franc Jung. Pomama za plesom u Tiringenu. Jutarnja vožnja po unutrašnjosti Naporna stvarnost. Čekanje na veliki trenutak. Ekspiodirajuće starine na kraju Republike. H ajde g erov politički romantizam. Koliko je romantičan bio nacionalsocijalizam? Rasprava oko romantizma u NS-kuiturnom aparatu. Romantični mentalitet kao predistorija. Dionizijski život ili bioiogizam. Otuđenost od sveta, pijetet prema svetu i svetorušiiački bes. Viša interpretacija grubog dešavanja. Hitler i grozničavi snovi romantizma. Viša interpretacija grubog dešavanja. Još jednom nova stvarnost. Avangardizam, tehnika i mase. Adorno i Geien u Noćnom studiju. Koliko je romantičan bio pokret 68? Podsticaj za to je dao Johan Gotfrid Herder Johann Gottfried Herder , nemački Ruso Rousseau. I zbog toga istorija romantizma može da počne s trenutkom, kad je Herder 1769. Usput mu dolaze ideje, koje će dati krila ne samo njemu. Herder se dakle otiskuje na more. Tu počinje naše putovanje tragovima romantizma i romantičnosti u nemačkog kulturi. Ono vodi u Berlin, Jenu, Drezden, gde su romantičari podigli svoj glavni štab i gde su pustili vatromet svojih ideja. Gde su sanjarili, kritikovali i maštali. Epoha romantizma u užem smislu se završava sa Ajhendorfom Eichendorff i E. Hoffmann , romantičarskih umetnika u oslobađanju od stega, ali ipak i vezanih drugde. Jedan, dobar katolik i vla5 din savetnik, drugi, liberalni savetnik vrhovnog suda. I jedno i drugo, duple egzistencije koje nisu vezane za romantizam. Pametna životna forma romantizma. U ovoj knjizi se radi o romantizmu i o romantičnosti. Ro mantizam je jedna epoha. Romantičnost je ideologija koja nije ograničena na jednu epohu. U eposi romantizma je našla savršen izraz, ali nije na nju ograničena; romantičnost postoji do danas. Ona nije samo nemački fenomen, ali je u Nemačkoj doživela poseban izraz, toliko, da se u inostranstvu nemačka kultura ponekad poistovećuje sa romantizmom i romantičnošću. Predmart ju je stavio u politiku, u nacionalne i socijalne snove. Nesputano romantičan bio je omladinski pokret oko 1900. Na početku rata 1914. Nemirne 20-te suhranljivo tlo za romantična uzbuđenja kod svetaca inflacije 1, sekti i saveza, putnika na Istok; čeka se veliki trenutak, političko spasenje. Koliko je romantičan bio nacionalsocijalizam? Nije li on možda ipak bio pervertiran racionalizam kao podivljao romantizam? Putovanje kroz bizarni nemački duhovni pejzaž završava se kod privremeno poslednjeg romantičnog pokreta, kod studentskog pokreta 1968. Najbolja definicija romantičnosti još uvek je ona Novalisova: Dajući opštem viši smisao, običnom tajanstven izgled, poznatom dostojanstvo nepoznatog, konačnom sjaj beskonačnog, ja ga romantizujem. On pripada tragalačkim pokretima, ne prekinutim već dvesta godina, koji svetu sekularizacije, lišenom magije, žele nešto da suprotstave. Romantizam je, pored mnogo toga što još jeste, i nastavak religije estetskim sredstvima. To mu je dalo snagu za besprimerno uzdizanje ranga imaginarnog. Ro mantizam trijumfuje nad principom realnosti. Dobro za poeziju, loše za politiku, ukoliko romantizam zaluta u politiku. Tamo dakle počinju problemi koje imamo sa romantičnošću. Romantični duh je mnogoobličan, muzikalan, ogledan i iskušavački, voli udaljenost budućnost i prošlost, iznenađenja u svakodnevnom, ekstreme, nesvesno, san, ludilo, lavirinte refleksiju. Romantični duh ne ostaje isti, promenljiv je i protivrečan, čežnjiv i ciničan, zatreskan u nerazumljivo i narodno, ironičan i sanjalački, zaljubljen u sebe i društven, svestan forme i ukida formu. Stari Gete Johann Wolfgang Goethe je rekao da je romantično bolesno. Ali ni on nije mogao da ga se odrekne. Prvo poglavlje Romantičan početak: Herderse otiskuje na more. Individualizam i glasovi naroda. Herder se ukrcao na brod koji je trebalo da preveze raž i lan u Nant, ali njemu lično je cilj putovanja još bio neodređen, možda bi se, mislio je, iskrcao u Kopenhagenu, možda promenio brod na francuskoj severnoj obali i zaputio se ka daljim ciljevima. Neizvesnostmu je davala krila, bezbrižan, kao apostoli ifilozofi, idem u svet da ga vidim. Otisnuti se na more za Herdera je značilo zameniti životni elemenat, čvrst za tečan, zameniti izvesno za neizvesno, trebalo je steći odstojanje i širinu. Bilo je u tome i patosa novog početka. Doživljaj konverzije, unutrašnji preokret, sasvim na način na koji je Ruso dvadeset godina pre toga pod jednim drvetom na drumu za Vinsens doživeo svoju veliku inspiraciju: ponovo ot- krovenje istinske Prirode pod korom civilizacije. Još pre nego što upozna nove ljude, nove zemlje i običaje, Herder se tako ponovo upoznaje sa samim sobom, sa svojim stvaralačkim sopstvom. Ljuljan blagim vetrovima Istočnog mora, prepušta se bujici svojih misli. Što daje brod koji pluta između neba i mora, da ne misliš na daleke sfere! Ovde misli sve daje krila i pokret i široki vazdušni krug! Lepršajuće jedro, stalno ljuljanje lađe, šumeći talasi, leteći oblak, širok, beskrajan vazdušni krug! Na zemlji je čovek prikovan za mrtvu tačku i zatvoren u uski krug jedne situacije... Ali, zato nalazi vreme i priliku da uništi svoje dotadašnje knjiško znanje, da otkrije i da otkrije šta misli i veruje. Susret sa stranim svetom postaje susret sa samim sobom. To je karakteristično za taj nemački polazak: od ograničenih sredstava na brodu i u usamljenosti na pučini, ovaj propovednik ophrvan tugom za dalekim krajevima stvara sebi novi svet; ne sreće Indijance, ne ruši carstva Asteka i Inka, ne dovlači zlato i robove, ne premerava iznova svet; njegov novi svet je takav da će za tili čas ponovo poprimiti oblik knjige. Herdera, koji je repozitorijum pun papira i knjiga koji spada samo u radnu sobu, hteo da ostavi za sobom, na kraju ipak ponovo sustiže svet knjiga, jer još na brodu, on se naslađuje književnim projektima: Kakvo delo o ljudskoj istoriji! I kronologija i policija i filozofija... Nordijska religija, pravo, običaji, rat, čast! Papsko vreme, monasi, učenost!... Univerzalna istorija stvaranja sveta! Herder je čitavog života crpeo iz ideja koje su mu prošle kroz glavu na uzburkanom moru. Dnevnik koji ih je zabeležio - značajan literarno-književni dokument druge polovine 18. Gete opisuje kako mu je Herder ličio na opata, sa napuderisanom i u lokne za- denutom kosom, elegantan, dok se peo stepenicama sa krajevima crnog, svilenog mantila nemarno zavučenim u džepove pantalo- na. Gete je tada bio onaj što prima, što uči. Gotovo u svakom pogledu osećao se podređen pet godina starijem Herderu. Opštenje je bilo teško. Cenio je, doduše, Herderova široka znanja i duboka saznanja, ali morao je da podnese i njegovu grdnju i prekore. Na to nije bio naviknut, jer su do tada, piše Gete, starije i nadmoćnije osobe pokušavale da ga obrazuju obzirno, popuštajući mu mo 12 žda su ga čak i izvitoperile. Ali od Herdera, koji mu je svojim idejama iznova punio glavu, nikada nisi mogao da očekuješ odobravanje, mogao si da se postaviš kako hoćeš. Gete je, dakle, morao prethodno da prevaziđe svoju sujetu, da bi mogao da bude pomeran ka novim pogledima svakog dana, čak svakog sata. U Herderu je video avanturistu duha koji se vratio sa pučine, donoseći svež vetar plovidbe koji podstiče maštu. Tako raspoložen, on mu 10. Zar još sam u tamnici? Kao Faust iz memljivih zidova svoje radne sobe, tako je i Herder bio pobegao iz katedrale u Rigi. Na putovanju mu je došlo mnoštvo ideja. Tada još sve leži lepo zbrkano, nerešeno, jedno uz drugo. On još traži jezik kojim bi obuhvatio unutrašnju uzburkanost. Um, piše on, uvek je kasniji um. On radi s pojmovima kauzalnosti i zato ne može tako da shvati stvaralačku celinu. Uzročni procesi su predvidivi, stvaralački nisu. Zato Herder traga za jezikom koji se povinuje tajanstvenoj uzrujanosti života, pre za metaforama nego za pojmovima. Mnogo toga ostaje maglovito, nagovešteno, naslućeno. Herder će mnoge savremenike sablazniti tim lebdećim i tumara- jućim u svom jeziku. Ono što mi se iz prostih pojmova može sricati prema logičkim pravilima, to potpuno sustižem. Herder je bio dovoljno neskroman da želi da obnovi pojam uma - i protiv Kanta, kod koga je najpre studirao i sa kojim ga je vezivalo prijateljstvo. Dokle god je Kant u svojoj predkritičkoj fazi postavljao kosmološke spekulacije o nastanku vasione, Sunčevog sistema i Zemlje i iznosio antropološka, etnološka i geografska istraživanja, Herder se osećao i duhovno vezan sa njim. To je bilo po njegovom ukusu, to čuđenje pred mnoštvom pojavnog sveta. Ali, kada je kenigsberški filozof počeo da izračunava granice razumu i da umanjuje značaj opažaja i neposredne spoznaje, putevi su se razišli. Kao Hegel Hegel jednu generaciju kasnije, prebacivao je Kantu, da bi i bo jazan da si u zabludi i sama mogla biti zabluda. On u svakom slučaju nije hteo da dopusti da ga prethodni saznajno-kritički uslovi sputavaju, već da zahvati u pun život. Herder govori o ži vom nasuprot apstraktnom umu. Živ um je konkretan, on uranja u elemenat egzistencije, nesvesnog, iracionalnog, spontanog, zna či u mračni, stvaralački, impulsivno-neumoran život. Eho se daleko ču je. Ubrzo posle susreta sa Herderom, Gete će Verteru u usta sta viti: Svuda nalazim život, ništa do život... Herderova životna filozofija je podstakla kult genija šturma i dranga i kasnije romantizma. Onaj kod koga život slobodno struji i može da razvije svoju stvaralačku snagu, taj tamo važi za genija. Kaže se da je duh šturma i dranga bio babica genijalnom, koje kao bolja klica drema navodno u svakom i samo čeka da dođe na svet. Gete i njegovi prijatelji su se donekle stvarno ludo provodi li u to genijalno vreme. Posle susreta sa Herderom i preseljenja u Vajmar 1776. Za sobom je, kao rep komete, povukao Lenca Lenz , Klingera Klinger , Kaufmana Kaufmann , braću Štolberg Stolberg , koji tada još nisu bili postali pobožni. Bilo je svečanosti o kojima su vajmarski filistri pričali decenijama kasnije. Tada je između ostalog, piše svedolc vremena Karl August Betiger Carl August Bottiger , održa na terevenka genija, koja je odmah počela tako što su sve čaše izbače ne kroz prozor, a u pehare pretvoreno nekoliko prljavih urni koje su bi le uzete iz susedstva, sa starog groblja. Nadmetalo se u gestovima i nastupima koji su morali da deluju nepristojno. Lenc je igrao lu du, Klinger se istakao time što je pojeo komad sirovog konjskog mesa, Kaufman se za kneževskom sofrom našao grudi golih sve do pupka, puštene, lepršave kose i sa snažnim čvornovatim šta14 pom. U Štutgartu se, piše Betiger, došlo na ideju da se ode na dvor. Odjednom su morali da dođu svi krojači i dan i noć da rade na dvorskim haljinama. Njih dvojica su se onda pojavili na završnoj svečanosti štutgartske akademije. Vajmarski knez i nje gov prijatelj, Gete, dva genija na proputovanju kojima su se divi li, stajali su kao počasni gosti uz Karla Eugena na horu i s bla gom snishodljivošću posmatrali dodelu nagrada, kojom prilikom je bio nagrađen učenik koji je pred sobom još imao karijeru ge nija: Fridrih Šiler Fiedrich Schiller. I on će u svojoj šturm-i-drang-fazi slaviti i isticati snažan život. U svom previrućem i klijajućem nemiru život je isto tako nešto čudovišno pred čim svest u strahu ustukne. Herder, kao kasnije Niče, ukazuje na zastrašujući 'ponor' živog. Izvrsno i to stoje... Naša sirota mislilja sigurno nije bila u stanju da shvati svaki nadražaj, seme svakog osećanja u njegovim prvim sastojcima: nije bila u stanju da glasno čuje bučni okean tako tamnih talasa, a da ga ne okruži jezom i stra hom, predostrožnošću sve bojazni i malodušnosti i da joj kormilo ne ispadne iz ruke. Majčinska priroda je znači od nje udaljila ono što ni je moglo da zavisi od njene bistre svesti... Herderov pojam žive prirode obuhvata ono stvaralačko ko me se čovek euforično prepušta, ali i ono tajanstveno koje čoveka ugrožava. Upravo ta pomešana osećanja nameću se Herderu prilikom njegovog putovanja brodom. Najvažnije ideje koje će se kasnije iskristalisati iz meteža misli na pučini i uticati na romantičare su sledeće: sve je istorija. To ne važi samo za čoveka i njegovu kulturu, nego i za priro du. Nova je misao, shvatiti istoriju prirode kao istoriju razvoja koja donosi mnoštvo prirodnih likova, jer se time božanska stva ranje sveta stavlja u prirodni proces. Priroda je čak i onaj stvara lački potencijal koji je ranije bio potisnut u vansvetovnu oblast. Razvoj prolazi kroz različite stupnjeve, mineralni, vegetativni i animalni. Svaki stupanj je po sebi opravdan, ali istovremeno sa drži klicu za sledeći viši. I svi stupnjevi su predstupnjevi čoveka. Njegova odlika se sastoji u tome što on stvaralački potencijal ko ji deluje u prirodi sad može i mora sam da režira. Može to na osnovu svoje inteligencije i jezika, a mora to pošto je siromašan 15 instinktom i zato nezaštićen. Potencijal koji stvara kulturu je dakle izraz kako snage, tako i slabosti. Sa ovom misli Herder je preteča moderne antropologije, sa čovekom kao kulturotvornim nedostatnim bićem. Istorija kul ture čovečanstva za Herdera spada u istoriju Prirode, ali u istoriju Prirode u kojoj je do tada nesvesno delujuća prirodna snaga prodrla do svesti o samoj sebi u ljudskom mišljenju i u njegovoj stvaralačkoj snazi punoj namere. Preobražavanje čoveka kroz sa mog sebe i stvaranje kulture kao životnog miljea Herder naziva unapređenje humaniteta. Humanitet ne stoji protiv Prirode, već je u odnosu na čoveka istinska realizacija njegove prirode. Tu nema sna o rajskoj predistoriji u koju je najbolje opet se vratiti. Svaki trenutak, svaka epoha sadrži sopstveni izazov i istinu ko ju treba zgrabiti i preinačiti. Istorija nije ni nešto slepo neodređeno, kao kod francuskih materijalista, izruče no na milost i nemilost slučaju i bezdušnom mehanizmu. Ona je suvisla, iako nije uređena prema nekom duhovno unapred saznajnom cilju. Ostvarivanje humaniteta je neka vrsta expermentum mundi, otvoren proces čiji tok zavisi od ljudi, iako u poza dini deluje namera Prirode. Ali, kako se ova eksplicitno ne da shvatiti, ne preostaje ništa drugo do da se delo samooblikovanja dovrši po merilima koja čovelc sebi sam postavi. Ona deluju kao unutrašnji kompas koji pokazuje onaj pravac u kome može da se nađe najveća mera društvenog samorazvoja. Proces istorije ne teče linearno, već se odvija preko lomova i preloma. Treba raču nati sa udarima i revolucijama... To ne treba da pla ši, to pada u vulkanske forme u kojima izbija novo. Istorija nikada do tada nije bila shvaćena tako dinamički i empatički, a zapanjujuće je što se to desilo upravo u društveno zaostaloj Nemačkoj, rascepkanoj na sitne države gde je realna istorija u izvesnoj meri bila zamrznuta. Bilo je to kao usaglašavanje sa velikim događajem Francuske revolucije, jer je u stvar nosti tek tada bilo došlo dotle, da se činilo da istorija ispunjava ono, što je Herder od nje očekivao dva stoleća ranije. Herder je - i to je posle pojma dinamične istorije njegova druga misao snažnog dejstva - otkrio individualizam, ili personalizam i iz toga sledstveno pluralitet. Kao što život ukupno na svakom stupnju svog razvoja poseduje sopstveno pra vo i sopstveni značaj, tako stvar stoji i sa ljudskim rodom. Svaka individua na uvek poseban način odražava ono šta čovek jeste i može da bude. Herder zastupa radikalan personalizam. Postoji čovečanstvo kao apstraktna veličina i postoji čovečanstvo koje svako u sebi može da ceni i dovede do individualnog oblika. Ono je ono što se računa. Iz te perspektive istorija onda nije samo ve lika panorama ispred koje se uzdiže pojedinac. Pokretajuće osnovne snage istorije koje se otkrivaju tamo napolju, pojedinac mora i može da sazna kao stvaralačku živost u sebi, povezanost koju je Herder na svom putovanju brodom doživeo upravo ekstatično. Samo onaj ko na sopstvenom telu iskusi stvaralački prin cip, otkriće ga i napolju u kretanju sveta i u Prirodi. Pojedinac koji se obrazuje u individuu jeste i ostaje centar smisla iako mu, što se ne može poreći, stalno treba zajednica. A ona, kaže Herder, treba da bude organizovana tako da svako mo že da razvije svoj individualni životni začetak. Zajednica je dru štvo za uzajamnu pomoć u tom razvoju. Pri tome, udruženje po jedinaca u zajednici ne daje jednostavno zbir, već uzajamnim delovanjem stvara uvek poseban duh koji izvire iz udruženja i pojedincu daje duhovni vazduh života. Za Herdera se čovek kao individua ugnezdio u zajedinicu, u neku vrstu veće individue. Herder vidi koncentrične krugove porodice, plemena, naroda, nacija, sve do zajednice nacija, koje na svom nivou obrazuju du hovnu sintezu. U vezi s narodima, Herder govori o narodnim du hovima. Ali, važno je što te veće jedinice smišlja individua. Ka ko pojedinačne individue međusobno, tako i te veće jedinice obrazuju pluralitet - pluralitet narodnih duhova. Da uđe u trag tim narodnim duhovima, Herder je na svom putovanju brodom skrojio plan da sakuplja narodne pesme i ostala kulturna svedočanstva naroda. Plan će ostvariti i time bi ti romantičarima uzor da nastave tu sakupljačku delatnost. Herder i kod sakupljanja narodnih pesama ostaje individu alista. Jer, što važi za pojedinca - da bi u razvoju svoje osobeno17 sti, trebalo osobenost drugih ne samo da respektuje, nego i daje posmatra kao dobitak - važi i za narodne duhove. Mnogo naro da, mnogo glasova. Tek raznovrsnost dovodi do procvata ljud skog bogatstva. Uskogrudi patriotizam njemu je dalek. Hoće da pomogne da se drugi narodi bolje razumeju u svojim tradicija ma. Išao sam za načinom razmišljanja naroda i ono što sam izvukao, bez sistema i mozganja, jeste daje svaki sebi obrazovao svedočanstva prema religiji svoje zemlje, tradiciji svojih očeva i pojmovima naroda, da se ta svedočanstva javljaju na pesničkom jeziku, pesnički zaodenuta i u poetskom ritmu: znači mitološka narodna pevanja o poreklu nje govih najstarijih znamenitosti. Herder je u Rigi živeo u šarenoj mešavini naroda između Ru sa, Livonaca i Poljaka. Gornji sloj, politički merodavan u gradu-republici pod ruskom vrhovnom vlašću, bio je nemački. Usred drugih narodnosti izoštrio se, doduše, Herderov smisao za nemačku tradiciju, ali je kao propovednik i dušebrižnik pokušavao da slomi izdvajanje nemačke zajednice - iz radoznalosti i osećanja pravednosti prema Livoncima i Rusima, koji su uglavnom živeli u velikom siromaštvu. Ako bi je osetio kod drugih, ili ako bi primetio da njega lično tako shvataju te zato greše, reagovao je vrlo neobuzdano. Veliki, neoplevljen vrt pun bilja i korova. Ko bi se zauzeo za to zbirno mesto buda laština i grešaka, kao i osobenosti i vrlina bez razlike i... Hajde da, koliko možemo, doprinesemo časti na cije; treba i daje branimo tamo gdejoj se nanese nepravda... Očigledan plan Prirode je da kako jedan čovek, tako ijedan rod, znači ijedan narod uče jedan od drugog ijedan sa drugim... Tako nijedan narod Evrope ne srne da se zatvori od ostalih i bu dalasto kaže: j e d i n o kod mene, kod mene je sva mudrost. Mnogi putevi vode - kuda? U svakom slučaju ne do vladavine jednog naroda nad drugima, već u vrt raznolikosti, što je bio Herđerov ideal, gde narodne kulture u razgraničavanju, razmeni i uzajamnom oplođavanju razvijaju svoje najbolje mogućnosti. Stvaralački princip koji je u narodnim kulturama video na delu, učinio mu je i demokratiju tako simpatičnom, da je njegovo zauzimanje za Francusku revoluciju kasnije ozlovoljilo Getea i ovaj je svog prijatelja Herdera povremeno nazivao naj čistijim jakobincem. Otkrivanje dinamične istorije sa svim što iz toga sledi, od gordog individualizma pa do poniznosti pred starim svedočanstvima narodne kulture, prouzrokovalo je istinsku cezuru za padnjačkog duha. Od tada je postalo razumljivo gledati na stva ri istorijski. Ona postaje sama nešto ap solutno; nikakav bog, nikakva ideja, nikakav moral, nikakvo dru štveno uređenje, nikakvo delo ne mogu se od sada održati kao nešto apsolutno naspram nje. Čak dobro, istinito, lepo, nekada fiksirani na nebu nepromenljivih ideja dospevaju u vrtlog nasta janja - i nestajanja. I lepo mora da umre piše kod Šilera, i sumrak bogova i preokretanje vrednosti biće isto tako posledica istorijske svesti. I zato se o Herderovim mislima na pučini može reći da su već romantične, jer nas pripremaju na ljuljanje stvari na reci vremena. Politička nemoć i poetska smelost. Šiler ohrabruje na veliku igru. Romantičari pripremaju svoj nastup. Između Herderove plovidbe i ranog romantizma događa se velika prekretnica epohe, Revolucija u Francuskoj. Ona je nemačlcom intelektualnom životu dala impulse kao nijedan drugi politički događaj. Ranoromantičarski pokret je šturm i drang koji je prošao kroz iskustvo Revolucije. U Francuskoj su se bile desile stvari za koje su i u Nemač- koj savremenici odmah bili uvereni da će biti od značaja za svet- sku istoriju i kod budućih generacija još izazivati užasavanje i divljenje. To su događaji koji su već u trenutku zbivanja zablistali mitskim sjajem i tumače se kao pra-scene rađanja novog doba. Između toga pogubljenje kralja, teror, ratovi koji su i u Nemačku doneli kako tekovine, tako i užase revolucije. U Nemačkoj nije postojala šansa za revoluciju odozdo, ako zanemarimo međuigru Republike Majnc 1793. Grad su u leto 1793. A Georg Forster, koji je bio poslat u Pariz da izdejstvuje priključenje grada Francuskoj, umro je tamo u januaru 1794. Znači, nema revolucije odozdo. Utoliko je odlučnija pak bila Revolucija odozgo. U roku od nekoliko godina staro uređenje država je palo, Sveto Rimsko Carstvo Nemačkog Naroda je potonulo i u Nemačkoj se iz njega stvara nov državni sistem; Napoléon je vladajućim kućama oduzeo vlast, nadgledao ih, u Rajnskim saveznim državama je uveden građanski zakonik Napoleonove Francuske. Da su događaji u Francuskoj značili prekretnicu, da je od tada dakle počela nova epoha, većini pisaca i intelektualaca u Nemačkoj bilo je odmah jasno. Teško se moglo otrgnuti patosu istorijskog časa. Takav fenomen u istoriji čovečanstva, pišč Kant, više se ne zaboravlja, jer je u ljudskoj prirodi otkrio sklonost i sposobnost za bolje, što nijedan političar iz dosadašnjeg toka stvari ne bi smislio. I Hegel, kao Kant, od Francuske revolucije datira novu epohu u istoriji čovečanstva: Od kad Sunce stoji na nebeskom svodu i oko njega kruže planete, nije viđeno da se čovek postavi na glavu, tj. Revolucija je prihvaćena kao pra-scena duštvenoutemeljivačkog delovanja. Verovalo 21 se da se naočigled svih i u opipljivoj sadašnjosti odigrava ono, što je do tada u prosvećenim predavačkim teorijama, poslednji put kod Rusoa, projektovano u neku apstraktnu predistoriju i neki isto tako apstraktan prostor. To je događaju dalo auru, ka ko Kant kaže, predskazujuće priče. Ko je prethodno već priznavao filozofske ideje slobode i jednakosti, u Revoluciji je, sa protivni kom Revolucije, Fridrihom Gencom Friedrich Gentz , mogao da vidi praktičan trijumffilozofije. Pošto su ovde sopstvene misli po stale delo, moglo se još i na udaljenosti osećati kao saučesnik. Konačno je bio pribavljen dokaz da mišljenje i pisanje ne samo da tumače svet, nego ga i menjaju, možda da uopšte ideja i duh vladaju svetom i da samo treba naći prave misli koje pogađaju živac vremena. Mnogi intelektualci i izvan Francuske gledali su na Revoluciju kao na 'svoju' revoluciju, jer su verovali da su je i prouzrokovan. I Kantova simpatija prema Revoluciji koju je uprkos svim pojedinačnim nedoumicama zadržao sve do kraja živo ta, zasnovana je upravo na takvom osećanju duhovnog ortaštva i saodgovornosti. Za njega je u Francuskoj, u izvesnoj meri za stupnički za ćelo čovečanstvo, bio izveden veliki praktičan po kušaj da se izađe iz samoskriveljenog nepunoletstva. Tako je došlo do toga da je Revolucija, u svakom slučaju is prva, podstakla idealizam. Idealizam, piše Fridrih Šlegel, u prak tičnom pogledu nije ništa drugo do duh revolucije, a Hegel objašnja va da se um kao krtica probijao kroz tešku zemlju i sada izbio na svetio dana. I mladi romantičari isprva pripadaju entuzijastima istorijskog jutarnjeg rumenila. Helderlin Holderlin , Hegel i Šeling Schelling podižu u Tibingenu drvo slobode. Šeling svoje studi je teologije hoće da okači o klin, hoće da pobegne iz zemlje popo va i pisara i čezne za slobodnijim vazduhom u Parizu. I još tri godine kasnije, 1792. Ne bih tad sedeo ovde, tada bih - ali nažalost, ja sam u monarhiji koja se bori pro22 tiv slobode, među ljudima koji su još dovoljno varvari da preziru Francuze... Oh, biti u Francuskoj - to mora daje veliko osećanje, bo riti se pod Domurjeom i oterati robove u beg i pasti - Staje život bez slobode? Vakenroder, taj mladić nežnih struna, slaže se s Tikovim entuzijazmom od sveg srca, i pošto je kraljeva glava pala, on hladno primećuje: Pogubljenje kralja Francuske odvratilo je ceo Berlin od stvari Francuza, ali mene nije. Ali, za razliku od Tika, Vakenroder priznaje da ipak nema hrabrosti da se tuče za Revoluciju. I Tikovo oduševljenje, razume se, drži se u retoričkim granicama. On ne dopušta da do đe do praktičnog dokazivanja. U vreme sačinjavanja ovog spisa Šlegel je svakako bio posebno tesno povezan sa revolucionarnim doga đajima, pošto se zaljubio u Karolinu Berner Caroline Bdmehr koja je kao prijateljica Georga Forstera aktivno učestvovala u stvaranju Republike Majnc i zbog toga morala da se krije pred vlastima. Karolina će se kasnije udati za brata, Avgusta Vilhelma, da bi onda na vrhuncu romantičnog druženja u Jeni prišla Šelingu. I u Novalisovim pismima se nalazi revolucionarni entuzija zam. U njima je reč o žaru slobode, ropstvu, mržnji prema tiranima. Novalis pliva u revolucionarnoj metaforici. Kada svom prijate lju, Fridrihu Šlegelu, 1. Promena političkih institucija najzad bi na videlo iznela, tako se nadalo, boljeg, slobodnog čoveka. Čovek je verovao da je svedok eksperimenta svetske istorije u kome je pita nje bilo: koliko slobodnog samoopredeljenja je moguće i koji spoljašnji zakoni i politička uređenja su za to potrebni? Mnogi od onih koji su Revoluciju u početku oduševljeno pozdravljali, od nje su se kasnije okrenuli, kada su u ime slobo de prevagu uzeli teror i nova ugnjetavanja. Čak i Georg Forster 16. Stoje stvar plemenitija i Stoje izvrsnija, to je skrnavljenje đavolskije. Požar i plavljenje, štetna dejstva vatre i vode, nisu ništa prema nesreći koju će stvoriti um. Um se stvarno pokazuje tiranski, naginjući želji da napravi tabulu rasu, da uništi predanja, privrženosti, navike, dakle ćelu istoriju u koju je čovek upleten. To je zavođenje na veliko čišće nje, na uklanjanje tradicije koja važi još samo kao starudija iz velikog vremena. Tiranski je dakle neistorijski um, koji se usudi da pravi sve novo i bolje. Tiranski je um dalje, kad se usudi da skicira pravu sliku čoveka, kad se pravi da zna staje u opštem in teresu, kad u ime opšteg dobra etablira novi režim ugnjetavanja. Tok Revolucije će razotkriti tu tiraniju uma. Proklamuju se, doduše, opšta ljudska prava - bezbednost života, svojine i izra žavanja mišljenja - ali ona ne nude zaštitu od samovolje novih predstavnika naroda koji izigravaju tumače prave narodne volje i terorišu navodne narodne neprijatelje, u koje ubrzo može da se svrsta svako, ko ne odgovara slici čoveka iz odbora javnog blago stanja, ili je iz drugih razloga dospeo u nemilost moćnika. Tu tiraniju uma sprovodi nova intelektualna elita, koja zna da koristi moderan instrument masovne mobilizacije. Nakon Francuske revolucije na pozornicu istorije po prvi put stupaju mase. Pogromi za vreme vladavine jakobinaca neposredna su posledica tog istorijski novog saveza između elite i svetine - pred igra totalitarnih ekscesa u 20. Sa Revolucijom, najpre u Francuskoj, a onda svuda u Evro pi dolazi do novog razumevanja politike. Politika, do tada spe cijalnost dvorova, sada može da se razume kao poduhvat od ko ga čovek može da napravi stvar srca. Mora se razumeti moćan presek koji ta eksplozija političkog ima za posledicu. Do Francuske revolucije je istorija za većinu bila sudbono sno dešavanje koje je nadolazilo kao svaka pošast, ili prirodna katastrofa. Armije Revolucije koje preplavljuju Evropu ne donose samo kraj starih kabinetskih i plaćeničkih ratova, narodne vojske, taj skup oruž jem prenatrpane nacije, povrh toga znače da istorija sada regrutuje i malog čoveka za saučesništvo. U vrtlog te politizacije dospeva većina pisaca u Nemačkoj, bilo da se kao mladi romantiča ri Revolucijom najpre oduševljavaju, ili se drže skeptično kao re cimo Viland Wieland , bilo da kao Matijas Klauđijus Matthias Claudius postanu ogorčeni protivnici. Na svim stranama za krat ko vreme prevladava politički resentiman i nije malo autora ko ji osećaju pritisak da jezičko umeće stave u službu političkog delovanja. Prvih godina se pojavljuje mnoštvo delŕ, pesama, dra ma, čije se najupadljivije obeležje sastoji u tome, što su politički angažovane, a često su čak pamfletske, ili agitatorske. To je tačno ona atmosfera političkog uzbuđenja koje je toli ko odbijalo Getea. Za njega Revolucija nije značila ništa drugo, do sudbonosan početak doba masa, koje je on mrzeo i koga se bo jao, ali čiju je neizbežnost i on uviđao. Tako je Francuska revolu cija i kod Getea bila epohalna, iako ne u pozitivnom smislu kao kod Kanta i Hegela. Jakobiju Carl Gustav Jacob Jacobi piše 3. Privrženost tom nepreglednom predmetu gotovo nepo trebno je pojela njegovu poetsku moć. Šta je Geteu toliko užasno u revoluciji? Nekoliko godina pre Revolucije pisao je Knebelu Knebel : Ali znaš, kad biljne vaši sede na granama ruže i lepo se nasisaju debele i zelene, onda dođu mravi i isisaju im filtrirani sok iz tela. I tako to ide dalje, a mi smo doterali dotle da se u jednom danu go re uvek višepoždere, nego što se dole u jednom može doturiti 17. Odbijajući Revoluciju, on ipak ne postaje zagovornik sta rog režima. Za njega u Revoluciji nije užasno to što se u pitanje dovode stare i, moguće nepravedne i izrabljivačke vlasničke prilike. To se da opravdati. Za njega je u Revoluciji užasno to, što se tu radi o izbijanju vulkana socijalnog i politič kog. On se, ne slučajno, u mesecima posle Revolucije bavi, za njega uznemirujućim, prirodnim fenomenom vulkanizma nasu prot neptunizmu, teorijom o postepenom menjanju površine Ze mlje putem okeana. Ono postepeno ga je privlačilo, iznenadno i nasilno ga je odbijalo, u prirodi kao i u društvu. On se drži prelaza, ne preloma. Bio je prijatelj evolucije, ne revolucije. Ali, nije samo to forsiranje revolucije bilo jedino što ga je užasnulo. Strašna mu je bila predstava, da su mase raspoložive, jer ih muškarci revolucije, kako je Gete voleo da naziva demagoge i doktrinare, uvlače u sferu u kojoj se oni ne snalaze. Politika ima posla sa stvarima društva kao celine. To pretpostavlja način mišljenja, koji ne sledi samo sopstveni interes, već može da pre uzme odgovornost za celinu. Ali, običan čovek, kaže Gete, ne mo že da se uzdigne iznad tog gledišta i zato postaje manevarska masa agitatora. Opšte politizovanje povoljno utiče na laganje, podložnost laži i samoprevaru. Čovek hoće da vlada celinom, a ne može da vlada ni sobom, čovek hoće da popravlja društvo, a odbija da počne sa popravljanjem samog sebe. U opijenosti mase um propada i ide se na ruku izbijanju niskih instikata. Očigle dan materijal za to pružaju državni teror koji godine 1793. Šta se meni dopada? Gde Revolucija ne odrubljuje gla ve, njena moć je ipak dovoljna da ih zbuni. Gete je sudbonosnom smatrao politizaciju javnosti. On je to nazvao opštim ohrabriva njem na brbljanje. Njemu je smetalo beskrajno brbljanje i debatovanje o događajima na koje niko od onih koji su vodili glavnu 26 reč u novinama, ili za kafanskim stolom nije mogao da utiče i ljutio se zbog apsurdnog nepoznavanja političkih realnosti od strane prijatelja Revolucije u Nemačkoj. Bilo mu je mrsko ćelo politizovano novinarstvo. Iz borbe u Francuskoj piše: Novine na žalost stižu svuda, to su mi sada najopasniji neprijatelji 18. Bunio se protiv neiskrenosti kneževih kritičara koji, kao recimo Herder, ili Viland, sebi nisu želeli da priznaju, da su i sa mi uživaoci kneževe vladavine. Geteovo odbijanje Revolucije je izraz uverenja da opšta politizacija na početku masovnog doba za posledicu ima funda mentalnu pometnju u opažanju bliskog i dalekog. Za njega je uvek nesreća kad je podstaknut da teži za nečim, sa čime ne može da se poveže redovan auto matizam. Političkoj strasti Gete suprotstavlja oblikovanje indivi dualne ličnosti, izraslo iz snage ograničenja. U tom, gotovo prkosnom idealu ličnosti krije se i sjajna ignorancija u službi života, koju je kod Getea hvalio Niče i koja spada u njegovu prometejsku sna gu oblikovanja. Snaga oblikovanja koja izvire iz životne formu le: preobratiti svet prema sebi i na taj način ga prisvojiti, ali i uzeti od njega samo onoliko koliko se može sebi prilagoditi. Iz toga sledi: ono nepodobno čovek mora bez skrupula da drži izvan. Geteov svet i život ostali su dovoljno prostrani, uprkos njegovim gestovima odbrane odvajanja. Gete, doduše, ne može sasvim da se oslobodi uticaja politizovanog duha vremena - svom sinu Avgustu ipak kupuje igrač ku giljotinu - ali, sasvim je odlučan u tome da utočište pred smutnjama potraži u mirnim razmišljanjima o svojim istraživa njima Prirode. Tako ipak onda nije bilo. Nije mogao da se odvoji od umetnosti i književnosti, one su za njega, pored po27 smatranja Prirode, predstavljale drugi grudobran protiv uzrujanog duha vremena. Mislim da će to biti moj stari roman. Uprlcos hvalospevima Geteu, romantičari apsolutno nisu uvek odobravali njegovo povlačenje iz revolucionarne istorije. On delo naziva prozaičnim romanom i oseća da nema poetske smelosti. A ova je za njega slaganje sa revolucionarnim entuzijazmom u političkom svetu. Gete je u svojim delima, piše on, krajnje jednostavan, ljubazan, zgodan i trajan i pre mu je stalo do toga da sasvim dovrši nešto sasvim beznačajno - da mu da vrhunsku polituru i komotnost, nego da započne jedan svet i radi nešto, za šta se unapred može znati da ga neće potpuno izvesti... Započeti novi svet, bilo u poeziji ili u filozofiji, za Novalisa ne znači ništa drugo nego dopustiti delovanje revolucionarnog impulsa u svetu duha. U takvom revolucionarnom raspoloženju on u avgustu 1794. Od prilike u isto vreme kad Gete književnost bira kao azil protiv Revolucije, a romantičari je još entuzijastički slave, Šiler oseća da ga Revolucija izaziva da razvije novu estetsku teoriju. Time postaje inicijator malo kasnije preduzetog ogleda, da se Revolucija unese u literarno-filozofski svet ne samo kao tema, nego kao produktivan princip. Drugim recima: Šilerova teorija igre iz 1794. Ubrzo posle septembarskih ubistava 1792. Da to još nisu, dokazali su dovoljno eksceci Revolucije, kaže Šiler: posle odrešene stege građanskog reda razbuktali su se sirovi, nezakoniti nagoni i sa nekontrolisanim besom požurili svom životinjskom zadovoljenju. Nisu, znači, slobodni ljudi bili ti, koje je država ugnjetavala, ne, bile su to samo divlje zveri koje je ona držala na spasonosnim lancima. Tek igra umet- nosti, kaže Šiler, može uistinu da oslobodi čoveka. Najpre iznutra, a kasnije, kada u Nemačkoj budu sazrele prilike, i spolja. On velike nade polaže u oslobađajuće dejstvo umetnosti i književnosti. Prva generacija romantičara će moći da se nadoveže na to besprimerno podizanje ranga estetskog. Šiler Francusku revoluciju naziva darežljivim trenutkom, koji je zatekao jedan neprijemčiv rod Neprijemčiv, jer nije slobodan u duši. Ali, šta znači biti slobodan u duši? Čovek ne bi smeo da zavisi od žudnji, bilo da ih sledi sirov i necivilizovan, ili sa rafin- manom civilizacije. Ovako ili onako čovekom gospodari njegova priroda, a da sam ne može da gospodari sobom. Ali, ne živimo li u doba prosvetiteljstva i nauke, u doba procvata slobodnog i istraživačkog duha? Ne, kaže Šiler, ne smeju se precenjivati savre- mena dostignuća. Prosvetiteljstvo i nauka su se dokazali samo kao teoretska kultura, spoljašnja prilika za unutrašnje varvare. Javni um još nije zahvatio i preinačio jezgro osobe. Nije li jedini put oslobađanja unutrašnjeg čoveka politička borba za spoljašnju slobodu? Ta sloboda se uči samo boreći se za nju politički. Njegov argument: ako se autoritarne stege država prirodne države političkom borbom prerano oslabe, ili čak ukinu, neophodna posledica su anarhija i time umnoženo nasilje i samovolja egoizama: Oslobođeno društvo umesto da hita napred u organski život, pada nazad u elementarno carstvo. Ljudima se štaviše mora u izvesnoj meri otvoriti vežbalište slobode; dok još postoji prirodna država koja osigurava fizičku egzistenciju ljudi, moraju se stvoriti duhovni temelji na kojima u budućnosti može da se podigne slobodna država. Ne može se prvo uništiti mehanizam časovnika države, a onda pronalaziti drugi, već treba kotrljajući točak zameniti za vreme njegovog obrtanja. Ali zašto bi tu zamenu kotrljajućeg točka, tu revoluciju na čina razmišljanja, mogla da izazove baš umetnost i opštenje sa njom? Jer je lepota ta, kroz koju se do slobode hodi. Sigurno može da se tvrdi - i Šiler to i tvrdi - da lepa umetnost školuje i profinjuje osećanja. To bi onda bio njen doprinos civilizovanju. Ali, Šiler se time ne zadovoljava. Radi se o kulturno-antropološkoj tezi sa dalekosežnim konsekvencama za razumevanje kulture uopšte, a moderne posebno; i o tezi sa kojom Šiler za pravo obrazlaže svoje pravo, da estetskim vaspitanjem može da leći bolest kulture. Ta čuvena teza glasi: da to konačno jednom iz govorimo, čovek se igra samo tamo gdeje u punom značenju reći čovek, a potpuno je čovek samo tamo gde se igra. Za Šilera su to naravno u prvom redu igre lepe književnosti i umetnosti. Ali, on nagoveštava daje pri tome cela civilizacija u pitanju - jer je i ona upravo igra, naime uređenje koje u detinjaste radnje zamene prevodi što više ozbiljnih sluča jeva, ili makar omogućava distancirano ophođenje sa njima. Ozbiljnosti nagona - seksualnosti, agresiji, konkurenciji i neprijateljstvu - i strahovima od smrti i bolesti i propadanja od uzima se nešto od njihove prisiljavajuće moći koja lišava slobo de. Tako se seksualnost sublimira do igre erotike, čime prestaje da bude čisto životinjska i postaje istinski ljudska. Uz to onda u igru spadaju pokrivanja, podvale, nakit i ironije, odakle proističu ona divna udvostručavanja: uživa se u uživanju, oseća se osećanje, voli zaljubljivanje, čovek je istovremeno akter i gledalac. Takva igra tek dopušta rafinovano pojačavanje, dok se požuda gasi u zadovoljenju i time ominozno teži mrtvoj tački: post coitum omne animal triste. Seksualnost je požuda i razmnožavanje, ali erotika otvara ceo svet značenja. To važi i za silu. Kultura mora sa njom da računa i sa njom da se 'igra', na primer u ritualizovanom takmičenju, u konkurenciji, u bitkama recima. Simbolički univerzum kulture nudi rasterećenje od ozbiljnih slučajeva, od smrti i uzajamnog uništenja. Ona omogućava saživot ljudi, tih opasnih životinja. Maksima kulture glasi: gde je bila zbilja, treba da bude igra. Razume se da ćemo i dalje vrlo ozbiljno morati da obavlja mo svoje poslove, da uspostavljamo i negujemo veze, da ispunja vamo naše zadatke, da rešavamo probleme. Ali stvar je u tome da dobijemo širinu naspram žudnji i afekata koji gospodare nama. U to spada i sloboda prema čistom procenjivanju korisnosti. Građansko društvo je, kaže Šiler, kao nikada pre, pod diktaturom korisnosti. On ga opisuje kao zatvoren sistem racionalnosti svr he i instrumentalnog uma, kao društvenu mašinu, skoro već kao ono čelično kućište, kako će ga jedan vek kasnije nazvati Maks Veber Max Weber : Korist je, piše Šiler, veliki idol vremena kome tre ba da služe sve snage i da se klanjaju svi talenti. Na toj gruboj vagi, duhovna zasluga umetnosti nema težinu i, lišena svakog ohrabrenja, ona nestaje sa bučnog tržišta stoleća. Kod umetnosti može da se nauči da važne stvari života ljubav, prijateljstvo, religija, kao upravo i umetnost - cilj imaju u sebi samim, da nemaju smisla prvenstveno zbog toga što funk cionalno služe nečemu drugom. Ljubav hoće ljubav, prijateljstvo prijateljstvo i umetnost umetnost; samo se po sebi razume da se pri tome realizuju i drugi ciljevi, ali to ne srne da bude nameravano. Sračunato prijateljstvo nije prijateljstvo, a umetnost zarad socijalne korisnosti isto tako nije umetnost. Umetnost je, kao svaka igra, autonomna. Ona ima pravila, ali ih sama sebi posta vlja. Može da rastereti od ozbiljnog slučaja, samo ako samu sebe uzima ozbiljno. U pogledu opšte važeće korisnosti, sama je sebi cilj, dakle ekstatična, kao na primer religija koja se u suštini isto tako pogrešno shvata, ako se funkcionalistički ograniči na dru štveno korisnu ulogu. Samo ako umetnost - isto kao religija hoće sebe, može da se desi i da na izvestan način nenamerno slu ži društvu. Umetnost je dakle prvo igra, drugo cilj samoj sebi, a treće, kompenzuje ono što Šiler analizira kao specifičnu deformaciju građanskog društva: razvijen sistem podele rada. Na Šilerovu analizu će se nadovezati Helderlin i Hegel, kasnije Marks Marx , Maks Veber i Georg Zimel Georg Sirnmel. Nema društvene ana31 liže iz tog vremena koja je imala snažnije dejstvo od te Šilerove. Moderno društvo je, piše Šiler, napravilo napretke u oblasti teh nike, nauke i zanata usled podele rada i specijalizacije. U istoj meri u kojoj postaje bogatije i kompleksnije u celini, društvo po jedinca ostavlja da osiromaši u pogledu razvijanja njegovih spo sobnosti i snaga. Dok se celina pokazuje kao bogat totalitet, po jedinac prestaje da bude ono što je prema idealizujućoj predra sudi u antici trebalo da bude: osoba kao totalitet u malom. Umesto toga, danas među ljudima nalazimo samo parčad, što za posledicu ima da mora da se raspituje od individue do individue, da bi se sabrao totalitet vrste. Svako se razume samo u svoj specijalni zanat, bilo materijalni, ili duhovni. I politika je postala mašine rija specijalista vlasti, nema više korene u živom svetu i nije vi še organski izraz ujedinjene vlasti individua: uživanje je odvojeno od rada, sredstvo od cilja, napor od nagrade. Večno zakovan zajedno jedino malo parče celine, čovek se sam obrazuje samo kao parče, več no samo sa monotonim šumom točka koji tera u uhu, nikada ne raz vije harmoniju svog bića i umesto da u svojoj prirodi odražava čovečanstvo, on postaje samo otisak svog posla. Ali, protiv rusoističkih snova bolje prošlosti, Šiler se čvrsto drži toga da, makoliko da individuama u rasparčavanju njihovog bi ća ne može da bude baš dobro, vrsta ipak nije mogla ni na koji drugi način da napreduje. Da se razviju sklonosti vrste kao celine, oči gledno nije bilo drugog sredstva nego da se one podele među in dividuama i da se čak jedna drugoj suprotstavi. Šiler antagoni zam snaga označava kao veliki instrument kulture da se bogatstvo čovekovih suštastvenih snaga ostvari u društvenoj celini, a da se promaši u velikoj masi pojedinaca. Helderlin će u toj analizi na ći ključ za razumevanje svoje patnje zbog sadašnjosti. Rasipanje i sakaćenje je za Šilera isto tako razlog što je @3>svetiteljstvo u Francuskoj kao teoretska kultura postalo čista ide ologija i što najzad, kako dokazuje Robespijerov slučaj, postaje čak teror uma, koji nastupa ne samo protiv starih institucija, već i protiv stare vere u srcu ljudi. Igra umetnosti tu rak-ranu radno podeljenog društva koje od čoveka pravi parče, samo otisak njegovog posla, treba ako ne da 32 pobedi, onda bar da kompenzuje. Igra umetnosti ohrabruje čoveka da se igra svim svojim snagama - razumom, osećanjem, ima ginacijom, sećanjem i očekivanjem. Ta slobodna igra oslobađa od skučenosti podele rada. Pojedincu koji pati zbog svoje rasturenosti dopušta da postane nešto ćelo, totalitet u malom, premda sa mo u oročenom trenutku i u ograničenoj oblasti umetnosti. U uživanju lepog on doživljava predukus punoće koja u praktič nom životu i u istorijskom svetu još predstoji. Šiler je dakle mnogo očekivao od estetskog vaspitanja i time je uticao na do tada besprimerno podizanje ranga umetnosti i književnosti. Nova samosvest umetničke autonomije, ohrabrenje za veli ku igru i za uzvišenu beskorisnost, obećanje celine u malom sve zajedno je romantizmu dalo stimulans, čija prva generacija sada ima nastup. Oproštaj od prosvećene trezvenosti. Od bizarnog ka čudnom. Fridrih Šlegel i karijera ironije. Učiniti svet umetničkim delom. Šiler je početkom 80-ih svoje doba nazvao skribomansko sto leće. Sa nastupom romantičarske generacije, dvadeset godina ka snije, u tom mišljenju se nije ništa promenilo, naprotiv. Čita se i piše još više nego ikada pre toga. Podizanje ranga književnosti, njen značaj za život, još jednom je snažno porastao. Romantičar ski početak je obeležen tim dobom gladnim čitanja i pomamljenim za pisanjem. Mnogo čitanja na kraju 18. Pedagozi i kritiča ri kulture počinju zbog toga da se žale. Šta se u čitanju zbiva, te ško je kontrolisati - ima uzbuđenja, mašte u skrivenom. Žensko čeljade čita na sofi gutajući romane, ne predaje li se ono potaj nim ekscesima? A gimnazijalci koji čitaju, ne učestvuju li oni sad u avanturama, o kojima se ovlašćeni za njihovo vaspitanje ne usuđuju ni da sanjaju? Na kraju veka od prilike 25% stanovništva pripada potencijalnoj čitalačkoj publici. U čitalač kom ponašanju se polako odvija promena: ne čita se više jedna knjiga mnogo puta, već mnogo knjiga jedanput. Opada autoritet velikih, važnih knjiga koje se čitaju više puta i izučavaju - Bibli je, delŕ koja krepe dušu, kalendari - traži se veća masa materija la za čitanje, knjige koje nisu stvorene da se čitaju, već da se pro gutaju. Rastuću ponudu treba savladati. Publi ka uči umetnost brzog čitanja. Bez muke naravno ne može biti čitalačkog života. Ti si vazduh života nevinosti i oduševljenja, tebe udišu blaženi i blažen je onaj ko te ima i čuva, ti sveto blago! Jedini fragment slično sti s Bogom koji nam još ostade od raja. Na sreću, tada je dokolice u građanskom životu bilo. A i ako nije, časovi čitanja se produžavaju u noć. Ne samo prosvetiteljstvo, i pomama za čitanjem traži više svetla. Kako je to oko 1800. Vreme do ručka svako je čitao za sebe. Potom je grof čitao Plutarhov životopis, a posle čaja čitana su najomiljenija mesta kod Klopštoka. Uveče se pišu pisma koja se sledećeg jutra čitaju pre nego što se otpošalju. U slobodnim satima dana čitaju se romani savremenika, što se pominje malo stidljivo. Mnogočitajući na poprište izazivaju mnogopišuće, autore koji se razumeju u pisanje za brzo čitanje. Za Avgusta Lafontena August Lafontaine , koji je napisao više od sto romana, govorilo se da piše brže nego što zna da čita, nije dakle mogao još da pročita svoje romane. Profesionalne kritiča re - u njih su se najpre ubrajali školski poglavari romantičarskog pokreta - ta poplava romana tera u očaj. Među mnogobrojnim ro manima, piše Fridrih Šlegel 1797. Ambicija romantičara će biti da sa svojim delima postoje još i kada su svi ostali odavno nestali. Posebni društveno-politički i geografski uslovi su omogući li da knjige i časopisi u Nemačkoj tako izvrsno uspevaju. Nedo statak značajnih gradskih središta društvenog života povoljno utiče na usamljivanje, a time i na želju za imaginarnom društvenošću u knjizi i za realnom kroz knjigu. U Nemačkoj nije bilo po litičke moći koja bi dala krila mašti, nije bilo velikog glavnog grada sa njegovim lavirintskim tajnama, ni kolonija koje bi bu35 dile želju za tuđinom i avanturom u spoljašnjem svetu. Sve je bi lo rastureno, usko i malo. Kad je Haman posetio Kanta to je već moglo da znači susret između prosvetiteljstva i šturma i dranga, a u Jeni su, jednu generaciju kasnije, glavni štabovi romantizma i klasicizma bili jedan od drugog udaljeni na kamenomet. Sve ono izvanredno što su izveli engleski moreplovci i pronalazači, pioniri u Americi, matadori Francuske revolucije, nemačka pu blika je doživljavala po pravilu samo u reprodukciji i u formi književnosti. U pismu Merku Johann Heinrich Merck Gete la pidarno konstatuje da poštovana publika sve izvanredno poznaje sa mo preko romana 11. Ko mnogo čita lako dođe na ideju da sam piše. Prijatelji tad razmenjuju pisma i posle ih odmah nose izdavaču. Ko je lokal no dogurao do slave i novca, ili ni do jednog od toga, kad zađe u godine piše svoja životna zapažanja. Vue redovno poručuje sajamski katalog i pošto je knap s parama, sam piše tamo najavljene romane. Pri tome postepeno usvaja mišljenje, da su njegove pisanice zapravo originali. Kada postav ši imućniji upozna prave originale, smatra ih falsifikovanim doštampavanjem. Povećano čitanja dovodi do zbližavanja čitanja i života. U pročitanom se istražuje život autora koji sa svojom biografijom odjednom postaje zanimljiv, a ko to još nije pokušava da se uči ni zanimljivim. Istraživao se život iza književnosti i bilo se, obrnuto, fascinirano predstavom kako književnost može da for mira život. Čovelc je pokušavao da živi pročitano. Oblačio je Verterov vrapčiji frak, ili je kolutao očima kao Karl >3. Ulagao je na doživljaje prema književnom scenariju koji je već podelio ulo ge, obeležio atmosferu i utvrdio radnju. Od još sasvim novog vo dećeg medijuma, književnosti, tada je zračila neka fascinirajuća snaga koja inscenira život. Što je bilo pravo velikoj književnosti, moglo je da bude samo pošteno takozvanoj zabavnoj literaturi: Lafontenovim porodičnim romanima, pričama o razbojnicima Geteovog šuralca Vulpijusa Vulpius i romanima o tajnom save zu jednog Karla Grosea Karl Grosse , omiljenog autora ranoromantičara. Na obe ravni se ispoljava želja za intenzivnijim osećanjem sebe. Čovelc hoće da se oseti, od života se zahteva živost, a ako se spoljašnje okolnosti tome suprotstavljaju, onda upravo 36 identifikacija sa literarnim uzorima, iz reke života koja protiče u svakodnevnim ritualima, mora da izdigne značajne momente. Čovek svoj život hoće da vrednuje u ogledalu literature, da mu da gustinu, dramatiku i atmosferu. Čitalac koji traži svoju egzi stenciju iščezlu u svakodnevici može tako da dođe do samouživanja. M i smo načinjeni od literature, jada se mladi Tik, a i Klemens Brentano Clemens Brentano čuje u životu šuštanje hartije: Ja postepeno sve više uviđam da se kroz romane nehotice potvr đuje mnoštvo naših radnji i da su žene, naročito na kraju svog života, bile ništa drugo do kopije karaktera iz romana, koje su im ponudile či talačke biblioteke u njihovom mestu. Roman je mogao da se čita kao ep o opasnom imperijalizmu knji ževnosti koja sebi potčinjava život. Moć literarizacije pokazuje se čak i u politici. Akteri velikih revolucionarnih zbivanja pojav ljuju se pred sobom i obrazovanom publikom u ulogama koje su već poznate iz antike. Klasično obrazovanje omogućava dežavi-doživljaj posebne vrste: Cezar, Ciceron i Brut vraćaju se kao istorijski kostim. Bruta, na primer, sada igra žena: Šarlota Kordaj Charlotte Corday nežna fanatičarka iz Normandije, koja 1793. Taj čin su opevali Klopštok, Viland i drugi: ubistvo ti ranina, kako stoji u knjizi. Ko čita i piše, spekuliše na ličnu revoluciju, na prevrat, po sle koga obične stvari našeg života ili zasijaju u novom svetlu, ili se otvore ponori, zavisi. Ako se želi da se život zarazi poezijom, najbolje je poslužiti se romantičarskom tehnikom otuđenja, ko ju Tik ovako opisuje: Treba samo da pokušamo da otuđimo ono obič no, pa bi se začudili koliko nam je bliska mnoga pouka, mnogo nasla đivanje koje tražimo u dalekoj, tegobnoj daljini. Ono divno utopija često nam leži tu pred nogama, ali mi teleskopima gledamo preko to ga. Čitanje i pisanje obećavaju dakle avanturu iza ćoška, malu revoluciju. Naravno da čovek sebi želi bolji život, u svakom slu čaju neki dodatni. Život koji obećava iznenađenja i tajne druga čije od ovog običnog. U ovoj eposi opsednutoj literaturom imala je konjukturu. Svetio prosvetiteljstva je izgubilo sjaj. Ionako nije bilo prodrlo do prostih narodnih slojeva, a u aristokratskim kru 37 govima se igralo umom i vežbalo u prizivanju duhova. Na kraju stoleća, bizarno je moglo samosvesno ponovo da nastupi kao ne što divno. Ponovo se javljaju iscelitelji, koje su prethodno bili zatvorili u radna popravilišta. U gradovima se ponovo okupljaju ljudi da slušaju proroke koji propovedaju propast sveta, ili po vratak mesije. U Saksoniji i Tiringenu je isterivač đavola, Gasner Gafiner , terao svoje, a u Lajpcigu je kratkotrajnu slavu kao pri zivaš duhova stekao gostioničar Šrepfer Schrepfer. Opšte ras položenje bilo se promenilo, ponovo se nalazilo zadovoljstvo u zagonetnom, vera u transparentnost i proračunatost sveta bila je oslabila. Pragmatično prosvetiteljstvo je na svoju zastavu ispisa lo predvidljivost i planirljivost. Ali, osamdesete i devedesete go dine donose ekonomske krize i ratove. Prvi čin Francuske revo lucije još je mogao da važi kao čin uma - svet je stajao na glavi Hegel , trijumfovala je misao - ali metežne i terorističke posledice morale su da se shvate kao znak da istorija izlazi iz vlasti planirajučeg uma i prepušta se našoj mračnoj prirodi, pre nego našem svetlom razumu. Sve to uzdrmava poverenje u prosvećeno mišljenje koje olako shvata stvar, što znači, nesposobno je da shvati dubinu života i njegove mračne strane. Ambicija roman tičara biće da mišljenje i imaginaciju podese na ono čudovišno što se dešava u nama i oko nas. Počinje da se sumnja da napre dak uvek donosi bolje. Zar to ne bi moglo da bude i staro, i pra staro? U svakom slučaju, kada se svetla budućnost pomrači, bo lje se čuje glas prošlosti. Ponovo se voli tama koja dolazi izdale ka. Sumorna seta narodnih pesama ispoljava svoju draž: Padala je slana u prolećnoj noći. Želja za tajanstvenim i čudnim, kakva se javlja u književnoj kulturi na kraju stoleća, simptom je promene mentaliteta koji potiskuje racionalistički duh. Mnogo je onih koji sumnjaju u odmereno koračanje prosvećenog napretka, ili zbog njega čak oča javaju i priželjkuju vanredno stanje koje im dopušta da preska ču pojedinačne stepenike i stvore svoju individualnu sreću još pre nego što trijumfujući um obezbedi sreću čovečanstvu. Nada se iznenađujućim obrtima, susretima koji donose veliku sreću. Romani od toga žive. Ne sluteći ništa, izašao sam iz kuće, kad izne nada... Njom će naročito virtuozno znati da vlada E. Mladi Tik na svom putu do škole ide zaobilaznim putevima da poveća verovatnoću susreta, koji vode u nepredvidljivo. Mladi čovek, to je Novalis, isto tako veruje u čudo koje ga je spojilo sa Šlegelom. Moć sudbine da čini čuda stvara iznenađujuće veze, pušta ljude da se sunovrate i da se popnu u neslućene visine. U takvoj atmosferi hohštapleri kova jednog Kaljostra Cagliostro postaju skoro mitske figure koje je sudbina i sopstvena spretnost čudo tvorno izbacila u visinu. Oni kao komete vuku svoj trag, na tre nutak mogu da se vide na društvenom nebu. Fantazije o tajnim društvima i tajnim zaverama uzbuđivale su javnost u meri koju danas, u doba histerije terorizma i teori ja zavere, sasvim dobro možemo da zamislimo. To je roman koji sa prijat nom jezom priča o misterioznim tajnim društvima i njihovim mahinacijama. Osamdesetih i devedesetih godina pojavilo se pre ko dve stotine dotičnih naslova, najčešće su pripadali trivijalnoj oblasti, ali sa snažnim odražavanjem na literarne vrhove. U takvom romanu postoji stereotipna shema: bezazlen čo vek dospeva u tajanstvene zaplete; progonjen je; put mu presecaju ljudi koji kao da o njemu znaju sve; postepeno primećuje da se uhvatio u mrežu neke nevidljive organizacije. Često kao mamac služi lepa žena; pretećoj se pridružuje slatka tajna. Možda prota gonista prodre u tajno društvo, možda čak i do njegovih najdu bljih tamnica, tamo vidi crne pećine sa treptavim svetlom i belim licima. Ponekad biva posvećen u misterije nekog skrivenog znanja, ili neke skrivene namere, upozna vođe, nikada vrhovne. Kod onih koji se pokazuju često se, na njegov užas, radi o ljudi ma koje odavno poznaje, ali ih je do tada viđao u drugom svetlu. U tim pričama postoji ponekad dobar i loš savez i ako se priča ka ko su oni međusobno u borbi, onda sve postaje potpuno nepro zirno, pliva od dvostrukih agenata i jedva da ima sobe bez duplog poda i ormara bez tajnih vrata. Čovek više ne može ni ulicu da pređe, a da ga ne oslovi neki emisar uskog lica i tankih usana. Realna tačka nadovezivanja tih priča je delovanje tajnih društava jezuita, slobodnih zidara, iluminata i rozenkrojcera. Teorije zavere tajnih društava su bile, i do danas su, masovno 39 najefektnija forma filozofije istorije. Veruje se da se zna kako istorija funkcioniše, gde sede oni koji vuku konce, kako se ona pravi. Tadašnji teoretičari zavere su znali sve o Francuskoj revo luciji, na primer, da je upravljana iz Ingolštata, jer se tamo kao što je poznato nalazio glavni štab iluminata... Volja za tajnom je bila pogonska snaga, kako kod onih koji su stvarali zavereničke saveze, tako i kod onih koji su dopušta li da ih to plaši. Ko je učestvovao u tom poslu, na jednoj ili na drugoj strani, ponašao se u običnom onako kako to onda Novalis traži na visokom nivou romantičnog spekulativnog duha: Dajući prostom uzvišen smisao, običnom tajanstven izgled, poznatom dostojanstvo nepoznatog, konačnom beskonačan privid, ja ga romantizujem. Romani o tajnim društvima koji su preplavili tržište knjiga virtuozno su vladali umećem da običnom daju tajanstven izgled; zbog toga ih marljivo čita romantična generacija koja oseća da je izašla iz škole racionalizma. Mladi Tik ga u jednom dahu čita prijateljima i pri tome se toliko uzbudi da se boji za svoj razum. Hofman je slično prošao. Po sle čitanja je 19. Ubrzo potom dao se i na svoj prvi roman koji je ostao neobjavljen. Iz svih preplitanja prividnih slučajnosti, kaže se kod Grosea, izviruje nevidljiva ruka koja možda lebdi nad nekim od nas, gospo dari njim u tami, a nit za koju on u bezbrižnoj slobodi veruje daje sam plete, možda je već odavno ispredena. Nevidljiva ruka ili tajna nit privlače imaginaciju onog vremena, koje upravo počinje da razmišlja filozofsko-istorijski. Da li postoji nit razvoja ljudskih snaga kroz sva stoleća i preokrete u ruci sudbine i da li ljudsko oko može daje opazi - koja je to nit? Tako Herder formuliše pitanje, smatrajući zadatkom stoleća da na njega odgovori. Ko prepozna tu nit, ne treba više da dozvoli da ga kao filozofsko-istorijskog analfabetu ukorevaju: Mrave, zar ne vidiš da samo puziš na veli kom točku usuda? Tajna društva i dotični romani daju filozofsko-istorijskoj niti verodostojno obličje. Nevidljiva ruka sada može da se dohvati, pripada nekom čoveku koji je svakako če 40 sto mračnjak. Vodi nas u skrivene radionice gde se vuku niti marionetskog pozorišta istorije. Ovakve slike obeležavaju im puls kulta tajne, koji je isprva još i sam prosvetiteljski. Ali, na kraju stoleća tajna menja svoj karakter. Isprva je vera u um bi la još toliko snažna, da se na tajnu gledalo samo kao na fascini rajući 'privid', iza koga se na kraju krajeva ipak krije racional no objašnjiv mehanizam. Tajanstveno je bilo kategorija varke, nešto još neproniknuto i zato zasad još neprijatno. Ali, kod ro mantičarske generacije zanimanje za tajanstveno počinje da bi va jače, od zanimanja za otrežnjujuće prosvetiteljstvo. Tajna se ceni, ne samo zato što prosvetiteljstvo na njoj može da isproba svoju snagu, već i zato što prkosi prosvetiteljstvu. Neobjašnji vo više nije skandal, već draž. Štošta ostaje izgubljeno u noći, pi saće kod Ajhendorfa. Ti mladi ljudi, prvo u Jeni a onda u Berlinu, inspirisani su duhom kojim žele da očaraju sebe i druge. To je revolucionaran duh. U delima Fridriha Šlegela iz 90-ih godina pojam 'revolucija' se upotrebljava gotovo inflatorno. Tu se govori o moralnoj revoluciji, o lepoj revoluciji, o estetskoj revoluciji, o idealizmu kao revoluciji. Tu se izgovara očeki vanje da će savremena anarhija duha biti majka blagotvorne revo lucije. Pri tome se naravno nije mislilo na političku revoluciju. Prilike u Nemačkoj nisu za to. Utoliko je jači impuls ka duhov noj revoluciji. Njen princip je stvaralačko Ja probuđeno u smelu samosvest. Nije li Francuska revolucija pokazala da je subjekat nadmoćniji od okamenjene objektivnosti? Došlo je vreme, piše mladi Šeling 1794. U međuvreme nu se i on našao u Jeni i određuje apsolutno Ja kao ono što prosto naprosto nikada ne može da bude objekat. U Jeni preteruju sa vežbama opuštanja, hoće sasvim da po ruše pregrade između literature i života. Fridrih Šlegel i Novalis 41 za taj poduhvat kuju pojam romantizovanje. Za njih je umetnost uopšte manje produkt, nego događaj koji može da se odigra uvek i svuda, gde ljudi svoju delatnost obavljaju sa stvaralačkom energijom i vitalnim zamahom. Novalis je ubeđen da se i po slovni radovi mogu tretirati poetično. Život mora da bude prožet poezijom. Fridrih Šlegel za to kuje izraz progresivna univerzalna poezija. Njeno određenje nije samo da ponovo ujedini sve razdvojene vrste poezije i da poeziju dovede u dodir sa filozofijom i retorikom. Ona hoće i treba čas da mesa, čas da pretapa poeziju i prozu, genijal nost i kritiku, umetničku poeziju i prirodnu poeziju, da poeziju učini živom i društvenom, a život i društvo poetičnim... Duhom poezije treba da se poveže sve sa svim, da budu prevaziđene granice i specijalizacije, i to ne samo specijalizacije u oblasti literarnog, kada se literarne vrste izmešaju, ne samo spe cijalizacije između različitih delatnosti duha, kada filozofija, kritika i nauka i same postanu elementi poezije, već treba da bu de uklonjeno razdvajanje između logike svakodnevnog života i rada i ostale slobode, stvaralačke delatnosti duha. Hegel, koji je kasnije voleo da poriče romantičarski impuls svoje mladosti, tu entuzijastičku viziju sveobuhvatajućeg ujedinjenja naziva bahantskim pijanstvom od koga nijedan ud nije pijan. Kako treba zamisliti to veliko ujediniteljsko teturanje? Šta su tačno romantičari time mislili? Najbolje ćemo se približiti njihovim idejama ako razjasnimo protiv čega se one razvijaju. Čovek je, pisao je Šiler, postao parče, i večno sa jednolič nim šumom točka koji kotrlja u uhu, nije u stanju da ostvari har moniju svog bića. Romantizam se buni protiv podele rada i nje nih deformišućih posledica. Vakenroder i Tik upotrebljavaju u svojoj kritici građanskog života Šilerovu sliku kotrljanja toč ka, koje ubija duh. Kod proze radno podeljenog života obično izgubimo i sluh i vid, zakržlja stvaralački duh - to je iskustvo na početku roman tičarskih maštanja o ukidanju granica. Oni hoće da ponište rasi panje živog, najpre u samima sebi i u krugu prijatelja, ali onda, dajući primer, i u društvenom životu. To misli Fridrih Šlegel, ka da piše da se radi o tome da se život i društvo učine poetičnim. Ali, najpre se radi o ukidanju podele rada na polju duha. Naročito Fridrih Šlegel i Novalis, gladni čitanja i razjareno pišući, upražnjavaju univerzalizam koji pokušava da obuhvati sve što obeća va da bude zanimljivo za sopstveno obrazovanje - ne usavršava nje. Šlegel će, inače, izraz zanimljiv prvi put upotrebiti kao pojam kojim se, kako se njemu čini, da razumeti moderno doba. Ne hajući za tradicionalnu podelu disciplina, romantičari zahvataju sve što im se čini zanimljivim. I to gotovo zai sta i postaje. Sa dvadeset i tri godine, 1795. Kulturu Grka, uči Šlegel četvrt veka pre Ničeove knjige o antičkoj tragediji, ni je karakterisala samo plemenita jednostavnost i tiha veličina, kako tvrdi Vinkelman, već je njena osnova ekstatična, divlja, surova, i pesimistična. Utoliko više zapanjuje vitalna snaga koja je proiz vodima grčkog duha dala savršenstvo i zaokruženost forme. To pruža nadu za sadašnjost. Jer, u sadašnjosti isto tako vlada anarhija, nedostaje središte, ali se radi o dosadnoj anarhiji bez draži. Mora konačno da se unese genijalnost u igru, kaže Šlegel. Ali, za to treba najpre shvatiti da život možda uopšte nije ništa drugo nego velika igra. Važno je postaviti se kao akter na sceni velike svetske igre. To je naša šansa, objašnjava ovaj genijalni mladić sa smelim samopo 43 uzdanjem. Sve svete igre umetnosti samo su daleka podražavanja beskrajne igre sveta, samog sebe večno stvarajućeg umetničkog delŕ. Zapaža se delovanje Šilerove filozofije igre. Kod romantiča ra, naročito kod Fridriha Šlegela, iz toga nastaje igra ironije. Gde se stiže kada se čovek igra? Fridrih Šlegel odgovara: na staro nebo bogova. Jer početak svake poezije je ukinuti tok i zakone razborito mislećeg uma i ponovo se vinuti u lepu zbrku mašte, u prvo bitni haos ljudske prirode, za koji do sada ne poznajem nijedan lep simbol osim, šarena vreva starih bogova. To je možda još nejasna misao, ali ne treba da uplaši jer, svako mišljenje je naslućivanje, ali čovek upravo počinje da biva svestan svoje snage naslučivanja. Ta snaga naslučivanja se za mladog Fridriha Šlegela ne ispoljava kod takozvanih vidovnjaka, koji su mu pre sumnjivi - što je karakteristično za pobunjenički i zaigrani rani romantizam nego u ironiji. Ironija je do tada važila za retoričku fi guru i kao literarna metoda smeštana je negde između humora, podsmeha i satire. Osim toga, postojala je još i sokratovska iro nija. Rečenica znam da ništa ne znam je naravno ironična, jer So krat zna gomilu toga, a pre svega da ostali znaju manje nego što misle da znaju. Sokratovska ironija se samo pretvara da ozbiljno shvata navodno znanje drugog i do te mere ga upliće u sopstvena umišljanja, da bi najzad morao da primeti sopstvenu šuplji nu, kada mu gordost to ne bi zabranjivala. Sokratovska ironija je kod autora prosvetiteljstva bila omiljeno sredstvo. Ironija je, dakle, bila sve drugo samo ne nepoznata, ali ono ga što je Šlegel od toga napravio još nije bilo: on je ironiju romantizovao, to jest, u poznatoj ironiji je otkrio još silne nepoznate načine primene, u poznatom je otkrio nepoznato, čitav bogati svet iznenađujućih značenja. Pri tome se Šlegel nadovezao na do tada apsolutno poznatu osnovnu figuru ironije, naime, da se određen iskaz pomera i time relativizuje, ili čak demantuje u drugoj, sveobuhvatnijoj perspektivi. Trik kojim Šlegel od ironije pravi teoretsku zlatnu žicu, sastoji se u tome što za svaki odre đen iskaz stavlja konačno, a za perspektivu relativiziranja i demantovanja beskonačno. Kada se ova razlika jednom napravi, mo že da počne velika igra u kojoj svi određeni, čvrsto ocrtani iska zi mogu da budu dovedeni u lebdenje - omiljen Šlegelov izraz. I ko sad dopusti da se prozre, da zna za to redukovanje kompleksnosti, tom u stvari nekompleksnom iskazu daće ton ironične rezervisanosti. Beskonačno, o kome Šlegel govori, je apsolutno prekompleksno. Ironija je jasna svest večne agilnosti, bes konačno punog kaosa, piše Šlegel. Ali haosa ima u više dimenzija: sopstveno biće je haos, čovek ne sme da uobražava da bi ga naši iskazi i radnje ikada mo gli iscrpsti i dovesti do primernog predstavljanja. Drugo, povezano sa tim, postoji haos između ljudi. Nikakav iskaz nije stvarno u stanju da se učini potpuno razumljivim. Ono što cirkuliše među ljudima, pliva na okeanu nerazumljivosti. Ljudska istorija se sastoji od priča i nesporazuma. To može da ima tragične posledice, ali se mi obično s tim mirimo. Uzajamno se uljuljkujemo u verovanju da jedni druge razumemo. Je li to loše? Ne, kaže Šlegel, gore bi bilo, kada bismo verovali da smo se uzajamno najdublje razumeli. Jer, tada bi nestala tajna, mnogo obećavajući logos postao bi dosadna tautologija. Čovek ima bes konačan smisao za druge ljude upravo zbog toga će mu oni ostati nerazumljivi, jer s razumevanjem ne može nikada da dođe do kraja, a i kako bi, kada čovek ostaje nerazumljiv ne samo jedan drugome, nego i samom sebi. Ironija je: proizvoditi razumljive rečenice koje prelaze u nerazumljivo, kada ih čovek bolje pogle da. Meni se čini da spas porodica i nacija počiva na njoj... Čak ono najdragocenije što čovek ima, unutarnje zadovoljstvo, kako svako lako može da zna, visi na kraju negde o takvoj tački, koja mora da bude ostavljena u tami, ali zato nosi i drži celinu i tu snagu bi izgubila u istom trenu, kada bi čovek hteo daje rastvori u razum. Uistinu bi vas bilo strah kada bi ceo svet, kako to tražite, jednom ozbiljno postao apsolutno razumljiv. I ni je li sam on, taj beskonačan svet, stvoren razumom iz nerazumljivosti, ili haosa? Nerazumljivo je, dakle, živa snaga koja bi bila umanje na kada bi razum iznenada mogao sasvim da je otkrije. Ironija smešeći se čuva prilaz. Niče će kasnije uzeti tu misao, kad nezna nje proglasi pretpostavkom života. Ovde sad u igru ulazi Bog. U svakom slučaju, on je taj apsolutno nerazumljivi. I za to se istinska predanost pred tim čudom izražava najbolje u iro niji. Kako da svaka rečenica o apsolutnom i transcendentnom srne da se izgovori samo uz ironičnu ogradu? Govoriti konačno o beskonačnom može i srne da bude samo ironično. Ironija stoga spada u svaku filozofiju koja pokušava da shvati celinu: Nije li ona stvarno najdublja misterija kritične filozofije? Šlegel unosi iro niju u srce filozofije, što uozbiljeni Hegel kasnije neće oprostiti romantičarima. Filozofija je, piše Šlegel, istinski zavičaj ironije, ona je transcendentalno lakrdijašenje, oživljeno raspoloženjem koje sve previđa i beskrajno se uznosi iznad svega uslovljenog i iznad sopstvene umetnosti, vrline, ili genijalnosti. Ironija, kao nasmešen respekt pred neshvatljivim, izbegava dogmatsku uobraženost isto kao i krutost pijeteta i zato je ona istovremeno društvena umetnost, ona je od uzvišene urbanosti: ona dopušta razgovor, jer izbegava mrtvu tačku potpunog shvatanja. Dobra mešavina saopštivosti i nerazumljivosti je životni eliksir duhovne zabave, a romantičari su dovoljno frivolni da do puste da ih bavljenje poslednjim stvarima još i izdržava. Ironija je u igri kada se druženje ne shvata kao ciljni savez, nego kad je njen cilj u samoj sebi, drugim recima: kada je igra. I samo tamo gde je igra, druženje se uživa samo za sebe i dostiže najvišu formu, samo tamo postaje istinski ljudska stvar. Šlajer maher ne mora da citira Šilera, čuje se čuvena rečenica: čovek se igra samo tamo gde je u punom značenju reći čovek, a potpuno je čo vek samo tamo gde se igra. Ironija je stvarno bila u igri kada je unutrašnji krug ranih romantičara - braća Šlegel, Tik, Novalis, Šeling - na legendar nom susretu krajem stoleća govorio o Bogu i svetu i kada su je 46 dan drugome čitali iz svojih delŕ u nastajanju. Ali u poetskim delima, ni rane, ni kasnije faze romantizma, ironija se zaista ne sreće tako često. Samo su Ludvig Tik, Klemens Brentano i E. Hofman znali virtuozno da je koriste. Više teorije ironije, nego primenjene ironije. Pravo polje delovanja ironije kod mladog Šlegela ostalo je društveno opštenje, filozofija i refleksija. U fragmentima koji vrcaju od ideja, Fridrih Šlegel je zaista bio ironičar. Obećanje je održao i kao teoreti čar je neko vreme nastupao tako kako je sanjao, naime u maniru običnog dobrog italijanskog lakrdijaša. Prijateljima se Šlegel tada ponekad činio kao besni Orlando na duhovnom polju. Šta je sve primao u sebe, kako je brzo i bli stavo to prerađivao, kako je u razgovorima kipeo, kako se razba civao idejama i dosetkama i za tili čas razvijao nove književne projekte. Čovek ne može dovoljno da se načudi. Kada je Avgust Vilhelm jednog dana upitao brata o rasporedu, Fridrih je odgo vorio: On je sledeći: kada se probudim počnem da radim na svom delu i prestanem kad legnem. Nemam čvrsta pravila u smenjivanju pi sanja, razmišljanja, čitanja, ekscerpiranja. Novalis posle prvog su sreta sa Fridrihom Šlegelom piše: Možda nikada više neću videti čoveka kao što si ti. Za mene si ti bio vrhovni sveštenik Jelisijuma. Preko tebe sam upoznao raj i pakao, preko tebe probao sa drveta sa znanja 20. A Fridrih Šlajermaher o prijatelju piše: Što se tiče njegovog duha, apsolutno je superiorniji od mene, tako da o tome mogu da govorim samo sa mnogo strahopoštovanja. Kako br zo i duboko prodire u duh svake nauke, svakog sistema, svakog pisca... Posle nekog vreme na Šlajermaher počinje svakako da primećuje nedostatak divnog sistema, ali to ništa ne manja na divljenju koje pokazuje prema tom antihristu. Sistem možda ipak nije ono pravo za pravu igrač ku prirodu. Drugima pak, koji Šlegelu nisu prijateljski naklonje ni, on izgleda kao vajni šaljivdžija. Kada je Fridrih Šlegel 1795. Prekinuo je studije prava, udubio se u savremenu književnost, u filozofiju, medicinu, ekonomiju, ma tematiku, prirodne nauke i religiju. Proždirao je sve, ne birajući kažu jedni, drugi se dive kako se u zbunjujućoj raznolikosti oči gledno još drži. Za samog Šlegela je nit Arijadne u svakom sluča ju ideja univerzalne poezije. Polazeći od nje, Šlegel razvija koncept otvorenog umetničkog delŕ, o čemu novija literatura diže toliku buku. Otvoreno umetničko delo, koje se više ne drži poetološkog uređenja vrsta: epsko, lirsko i dramatično treba da budu izmešani; diskurzivno razmišljanje - kritika, refleksija i nauka - koje se obično definiše izvana, ili čak u suprotnosti sa poetskim, treba da bude uključeno u umetničko delo. Treba da predstavi nešto i da reflektuje o predstavljanju. To Šlegel zove poezija poezije, kada tema postaju ne samo otkriveni svetovi, već otkrivanje svetova, kada se dakle poezija odnosi na samu sebe. Odnošenje na sebe je refleksija. Poezija, koja se reflektuje posta je ironična, jer probija privid u sebe zaokruženog, magično za tvorenog kruga poetičnog. Bila poezija i božji dar, ona je u sva kom slučaju i artefakt. Time se visok ugled pribavlja ne samo inspiraciji, već i kri tičkom razumu. Kritika spada u umetnost. Ako poezija, kako Šlegel piše, živi od humora, dosetki, eksperimenata i hipoteza, kri tika je ovlašćena da joj istim sredstvima odgovori. Ona sama po staje poetsko delo, tako što se udubljuje u nepoznato delo i na knadno konstruiše njegov duh u sopstvenom. Takva kri tika pobeđuje do tada uobičajenu normativnu poetiku: Kritika ne treba da sudi o delima prema nekom opštem idealu, nego da nađe individualan ideal svakog delŕ. Pri tome, prema merilu haosje sa mo zbrka iz koje može da proistekne svet, mora da se upusti u indi 48 vidualni haos iz koga je proisteklo svako delo. Pošto se kritika udubljuje u ono iz čega proističe poezija, Šlegel može da je na zove i transcendentalna poezija i da joj isti, ponekad čak viši rang od same poezije. Fridrih Šlegel, čiji je poetski talenat pre bio skroman, šeta po moći fantazija. Sanja o vladavini nad savremenom književno šću. Nije on slučajno prijateljski raspoložen prema jakobincima, i njega tu i tamo spopadne diktatorski prohtev. Zakonodavnu moć estetskog obrazovanja savremenih ne smemo... Ona je već konstituisana. Fridrih Šlegel bi želeo da vladajućim učini duh ironije, smi sao za nerazumljivo, za beskonačno i za ne-zaključnu refleksiju. Poezija, filozofija, nauka i politika treba da se fuzionišu i onda bi nastao nov način mišljenja, stvaralački, koji polazi od slobode i od vere u nju, a onda pokažite kako ljudski duh svemu utiskuje svoj duh i kako je svet njegovo umetničko delo. Ta filozofija bila je tek ugledala svetio dana. To je Fihteova filozofija. Kada je Fridrih Šlegel 1796. Veo ma ga volim... Kad bih samo mogao da mu pokažem sve trice i kuči ne mojih svezaka! Ah, da čovek u svetu mora da bude tako pametan! To nije ništa strašno, jer ne biti shvaćen, spada najpre u ri zik rada ironičnog romantičara. Uzleti u visine i strah od sunovrata. Fihte je već bio slavan čovek kada je 1794. Već je i njegova spoljašnja pojava bila zapovednička: sna žna, dežmekasta figura, vatren pogled, režući glas. Njegovo pre davanje je imalo nešto diktatorsko, protivrečenje se gotovo nije trpelo. Feuerbach , koji gaje tada sreo, piše: Ubeđen sam da bi bio sposoban da igra Muhameda da je još Muhamedovo vreme i da mačem i zatvaranjem uvodi svoje naučno mišljenje, kad bi njegova katedra bila kraljevski tron. Ali, Fihte nije delovao zapovednički iz uobraženosti, već je to dolazilo od nje gove neobuzdane strasti. Gete je bio zapanjen, a ipak i impresioniran tolikom samozaboravnošću koja se nije obazirala ni na kakve forme ponašanja. Fihte ovo nije trebalo da raz ume samo kao učtiv kompliment, jer posle još jednog razgovora sa Geteom mogao je da izvesti svoju ženu: Nedavno... Zapanjuje već i kako je Gete odgovorio na Fihteovu filozofi ju. Biće mu zahvalan, pisao je u istom pismu, ako me konačno po mirite sa filozofima kojih se nikada nisam mogao lišiti, a sa kojima 50 se nikada nisam mogao složiti. U Fihteovoj filozofiji mu je bilo simpatično energično naglašavanje delatnosti i stvaranja. Gete je njega, koji se mogao izgubiti i u mračnim apstrakcijama koje oduzimaju dah, shvatao apsolutno kao umetničkog filozofa, jer je držao do stvaralačke snage čoveka. Po njemu, Fihte je na sve tio pomerio ono što se već odvija u tami nesvesnog: stvaralački proces građenja sveta, ne samo u umetnosti. Fihteov kometski uspon u 90-im godinama i sam se čita kao romantična priča. On se zauzeo za darovitog dečaka i poslao ga sa stipendijom u Šulpfortu. Po sle smrti barona Miltica 1774. Sam Novalis je filozofa upoznao lično tek 1795. U tom trenutku Fihte je već bio slavan u mestu. Njegov životni put pre toga bio je mučan. Posle studija teologije i jurisprudencije, probijao se najpre kao kućni učitelj. Jedan učenik je želeo da ga on uvede u Kantovu filozofiju o kojoj je ceo svet govorio. Zatekao je umornog starca koji se prema njemu držao prilično ravnodušno; nikakvo čudo, jer je u međuvremenu vrlo slavan filozof bio opsedan obožavaocima. Notornog neženju od nedavna su i dame molile za moralan savet u nezgodnim životnim situacijama. Fihte je dakle, kao i mnoge druge dame i gospoda, bio najpre poslat kući. Kant je delom bio toliko impresioniran, da ne samo što autora poziva na ručak, već mu nabavlja i izdavača. Izdavač je bio oprezan, zbog cenzure, osim toga u kalkulaci ji je bila i poslovna igra, jer je delo bilo toliko napisano u Kantovom duhu, da se moglo računati da će ga publika pripisati Kenigsberžaninu, od koga je javnost već izvesno vreme očekivala poslednju reč po religioznim pitanjima, te da će se prema tome pokazati i voljnom da kupuje. Tako se i desilo. Nakon toga, Kant se u istim novinama zahvalio za laskavo pripisivanje i objasnio da nije on uzvišeni autor, ta čast pripada do tada još nepoznatom Fihteu. Tim objašnjenjem Fihte je preko noći postao jedan od najslavnijih filozofskih pisa ca u Nemačkoj. Dobivši krila zbog tog početnog uspeha, Fihte se usuđuje na tumbanje ćele dotadašnje filozofije. On stalno naglašava: Razumeće ga samo onaj, kod koga ono dirne u unutarnjeg čoveka. Ne radi se ni o čemu manjem ne go o doživljaju buđenja - kroz razmišljanje. Naravno da se to ne dopada svakom. Fihte zna da ljudi ponekad mogu da budu već mrtvi, ne primećujući to. Do takvih neće stići: Po prirodi ili zbog robovanja duha, naučenog luksuza i sujete oslabljen i zakržljao ka rakter nikada se neće uzdići do idealizma. Fihte radikalizuje Kantov pojam slobode. Fihte nastupa kao apostol živog Ja. U Jeni se priča kako Fihte od stu denata u koledžu traži, da gledaju u suprotan zid. Gospodo, zami slite zid, rekao je Fihte a onda zamislite sebe kao ono različito od to ga. Podrugljivo su žalili revnosne studente koji su u jatima hrli li na Fihteova predavanja, da bi tamo bespomoćno zurili u zid gde im ništa nije padalo u oči, jer im sopstveno Ja nije padalo na pamet. Ali, svojim eksperimentom sa zidom Fihte je hteo običnu svest da izvadi iz njene samo-okamenjenosti i samo-objektivacije, jer je običavao je da kaže, čoveka lakše navesti da sebe smatra komadom lave sa Meseca, nego živim Ja. Fihteov zano san govornički talenat mnoge je isto tako oduševio. Nikada se još nije čulo da se tako govori o čudesnom delu sopstvenog Ja. Neka svojevrsna čarolija dolazila je od njegovih teških ispitivanja u nepoznatom, a ipak tako bliskom svetu. Fihte je među svojim slušaocima hteo da širi želju da budu Ja. Ali ne komotno, senti mentalno, pasivno Ja, nego dinamično Ja koje utemeljuje svet, koje stvara svet. U Fihtea je sve bilo energija i suptilne refleksi je kojima Ja dohvata i obrazlaže samo sebe odavale su duh osva janja. Hoće da se umeša među stvari, hoće da bu de stvar, isto tako neodgovorno, isto tako neslobodno i određeno drugim. Fihte hoće da mu preseče taj put bekstva u beznačaj nost. Svet Ne-Ja može da bude sve što demantuje moju slobodu: mehanički i determini stički shvaćena spoljašnja Priroda; želje i nagoni, ta Priroda na sopstvenom telu, kojom čovek ne vlada; društveni sistem neslo bode; religija u kojoj bog vlada nad svojim stvorenjima. Ti svetovi Ne-Ja postoje, ko bi u to mogao da sumnja. Ali Fihte sumnja u to, štaviše oduzima im svaki kredit. Fihte hoće svoje slušaoce da uplete u suptilnu zaveru protiv toka vremena i stanja stvari. Na prvi pogled izgleda da se kod Fihtea radi jedino o rešavanju filozofsko-imanentnog problema. Generacija mladih idea lista - Fihte, Šeling, Rajnhold Reinhold , Šulce Schulze - sprovela je, doduše, Kantovu Revoluciju načina mišljenja, ali je zapo četo temeljenje saznanja u subjektu njima bilo još nedovoljno dato. Filozofija, piše mladi Šeling 6. Nedostaje, dakle, još stvarno rasvetljavanje najviše tačke filozofije, od koje bi mogla da pođu sva načela. To bi sad mogao da bude Bog, ili Priroda, ili je to - što je Fihteov odgovor, prozirno načinjena struktura samosvesti, istinsko Ja saznaje, đelanja, verovanja i nadanja. Ali, nije li Kant otkrićem kategorija saznajnog razuma - prostor, vreme, kauzalitet itd. Nije li pokazao da se iz samosvesti ne može više izvući i to zbog toga, što se ona ne može postaviti pred sebe kao čist predmet: Sopstvo koje treba da bude saznato je Sopstvo koje saznaje, dakle uvek je već pretpostavljeno. Iz tog kruga, objasnio je Kant, ne može se izaći. Šta u tom kontekstu tre ba da znači završna rečenica: Preko dana sam bio vrlo sladostrastan, ostaje u svakom slučaju u tami. Ja je nešto što tek u razmišljanju stvaramo, a stvarajuća snaga je istovremeno nezapamćeno Jastvo u nama samima. Razmišljajuće i pomišljeno Ja se zaista kreću u krugu, ali važno je shvatiti da se kod Fihtea radi o delatnom, produktiv nom krugu. Ne radi se o tome da se Ja samo posmatrajući obra zloži, već ono stvara samo sebe u refleksiji koja je sa svoje stra ne đelovanje; ono se postavlja. To znači: to Ja nije činjenica, nije stvar, nego događaj. Ja je u pokretu, ono živi, mi ga osećamo u sebi. Novalis, koji je tada posle pravnog obrazovanja bio zapo slen kao praktikant u okružnoj upravi u Tenštetu, pokušava ova ko da shvati taj aktivan karakter Ja izučavajući Fihtea, sa čim za počinje 1795. Osećanje je dakle prateći fenomen rad nje. Novalis je ovde na pravom tragu, jer se Fihte zaista trudi da spreči pogrešno shvatanje, da bi se to Ja dalo uhvatiti kao pred met. On stalno naglašava: sve je u pokretu i živi, mi to mislimo, štaviše, osećamo to u sopstvenoj živosti. Svet započinje činom, a činom započinje i ono što nazivamo Ja. Fihte bi rekao: stvaram sebe kao Ja, zato jesam. Ova razmišljanja moraju da deluju monstruozno ako se shvate tako, kao da se time poriče spoljašnji svet i tvrdi apso lutni solipsizam. Ali, kod Fihtea to nije slučaj. On samo iz na čela da spoljašnji svet imamo najpre samo kao naš unutarnji svet izvlači radikalne konsekvence, na primer onu, da se tek u trenutku kada se uhvati Ja, pojavljuje njegova suprotnost, Ne-Ja. Utoliko je suprotan predmet postavljen tek u onom trenutku, u kome se postavlja Ja. Ja postaje primetno samo u suprotnosti sa Ne-Ja. Ali, da li Ja zato proizvodi to Ne-Ja, ili ono ipak ostaje 54 dato spolja? Ne-Ja je ograničenje koje Ja preuzima kao samoograničenje. Ali, i tu počinje problem, samoograničenje može da ide sve do tle, da se sebi sakrije udeo Sopstva u ograničavanju. Tada samo ograničenje postaje samoobjektivizacija. Ona spoljašnjim stva rima daje moć koju one ne bi imale, kada bi Ja ostalo svesno sa mog sebe. Za Fihtea se sve svodi na to, da se izoštri smisao za Ja-udeo, znači za sopstvenu aktivnost u stvaranju sveta. Svet nije nešto što samo spolja stoji spram nas, on nije gotov, strani predmet, već je natopljen sa Ja. Spoljašnji svet se pokazuje u krugu Ja. Svaka stvarnost koja deluje na nas smeštena je u mogućno stima. Osećanja na sopstvenom telu - nama najbliži spoljašnji svet - nameću se, ali čak i prema njima imamo široko polje: sa njima znamo da postupamo. Možemo da otkrijemo šta je stvarno samo pronalazeći onu 'odgovarajuću' među mnogim mogućnostima koje se pri tome daju zamisliti. Ne postoji jednostavno 'nužno'; ono napro tiv mora da se nađe iz mogućnosti. Sloboda je ta koja otkriva nužnost. Taj osećaj se nameće, ali ne bez alternative: još uvek bi moglo da bude drugačije. Sloboda kao smisao mogućnosti ostaje u igri i kod takozvanih tvrdih činjenica. I u saznanju, ne samo u radnji, čovek je biće koje uvek može da bude i drugačije; ne sa mo da drugačije radi, nego i da drugačije vidi stvari. Čovek živi u mogućnostima. Stvarnost se konstituiše na horizontu moguć nosti. I ovo je misao koja se pod pravo svetio može staviti Novalisovim komentarima. Naše saznanje je, piše on, slobodno zbog to ga što bismo mogli da se varamo. Morali bismo da budemo ne slobodni, kada bismo prisilno bili vođeni na razloge Sopstva. U nama nastaje beskrajna slobodna delatnost, samo zato što nam je apsolutno uskraćeno, ali možemo uvek da tragamo za njim. Tu slobodnu pokretljivost Fihte vidi još i povezanu sa isku stvom vremena. Mi smo vremenski otvorena bića koja prošlost pominju, a budućnost očekuju. Budućnost je ono moguće ka če mu je usmeren naš pogled; a prošlost je ono negda stvarno što je, pošto više nije, opet postalo mogućnost koja se može različito pominjati i interpretirati. Pokretljivost sa kojom u te prostore zahvatamo Fihte obu hvata pojmom imaginacije. Kant gaje već koristio da označi ener giju koja je inherentna opažanju i saznanju, ali kod Fihtea on po staje ključni pojam celog sistema. I to se pri tome ne misli samo na svesnu imaginaciju u smislu mašte, već Fihte pretpostavlja nesvesnu, delujuću imaginaciju, koja u Ja deluje još pre nego što je Ja postane svesno. Očigledno je ovde reč o dva Ja. U stvari, Fihte razlikuje transcendentalno i empirijsko Ja i ta ko pored imaginacije koju proizvoljno mogu da pokrenem, posto ji još jedna koja u meni deluje nehotice i nesvesno. Te dve di menzije, međutim, nisu apsolutno odvojene jedna od druge, već su međusobno povezane preko kontinuiteta rastuće svesti i sve većeg stepena samoodređenosti. Stvar je u tome da se svesna imaginacija dovede što bliže nesvesnoj, što je isto što i empirij sko Ja proširiti u transcendentalno. Tu ima, kaže Fihte, ogrom nih neiskorištenih prostora za igru. Sigurno da ima granica za slobodnu spontanost Ja, to Fihte priznaje, ali ukazujući na to da smo skloni da oblast slobodnog samoodređenja shvatamo užom nego što ona u stvari jeste. Ima prisila, svesnih i nesvesnih, ali mi se isuviše često osećamo prisiljenim gde to nismo. Možda za to što je sloboda isto tako naporna i lakše je osećati se kao nešto udarano i gurano, bez odgovornosti, kao stvar među stvarima, kao čista reakcija, a ne kao akcija. Fihte na nišan uzima onu svo jevrsnu tromost, koja sebi skriva sopstvenu slobodu. Za njega je ona zapravo zlo. Ako je svet sve o čemu postoji saznanje, onda znači: o čemu nema saznanja, tu nema ni sveta. Kauzalnost možemo da utvrdimo samo između dva poznata ele menta. Za Fihtea važi: subjekat, radno i saznajno Ja, jeste ono što je u osnovi. Nema ničeg što vodi izvan apsolutizma tog Ja, ali sve vodi u njega. Pored solipsističkog, ovde se javlja još jedan nesporazum, kada se naime to u iskustvu pretpostavljeno Ja, transcendental 56 no Ja, zameni psihološkim i kolokvijalno shvaćenim, empirij skim Ja. Onda se tome lako može i rugati. I Šiler i Gete prave ša le. Kada Fihte dođe u sukob sa studentskim redom i studenti mu noću razlupaju prozore, Gete piše svom kolegi, ministru Fojtu Voight : Videli su dakle a p s o l u t n o Ja u velikoj neprilici, a od strane Ne Ja, koji su ipak stavljeni, začelo je vrlo neučtivo da lete kroz prozore. Time bi zaista deklarisao svoje božanstvo, kako smo nedavno očekivali. Fihte je delovao polarizatorski. Jedne je povlačio sa sobom, drugi su se dizali protiv njega, u obe strane je bila novoprobuđena želja da se bude Ja, da se bude u igri. Bilo je to opasno vreme za momka od duha, seća se kasnije jedan savremenik, silno uzbudljiv i napet... Za svaki ekstre mizam odgovornom je smatrana Fihteova Ja-filozofija. Ništa ni je koristilo što se Fihte branio da je pogrešno shvaćeno da nje gova Ja-filozofija opravdava bezobzirnost i egoizam. Ali, šta je onda bilo ispravno shvatanje njegove filozofije? Snaga koja pokreće Prirodu i istoriju, iste je vrste ka kvu saznajemo u aktivizmu, u spontanosti našeg Ja. Ovde se smelo dalje razvija Rusoova misao da ja znam za početak sveta, jer sam mogu da započnem svaki trenutak. Samospoznaja nas vodi u svet kao univerzum spontanosti. Svet nije skup svih činjenica, već svih zbivanja. A šta je zbivanje, saznaje se u produktivnoj pokretljivosti Ja, u njego voj stvaralačkoj slobodi. Zbog toga važi, tako beleži Novalis: Biti uopšte nije ništa nego biti slobodan - lebdeti... Iz te svetle tačke leb57 denja ističe svaki realitet. Ovo saznanje je za Fihtea - i Novalisa bilo blještava munja koja je njegovo filozofiranje zagrevala do kraja. Munja je došla i iz opšte duhovne klime Francuske revolu cije nabijene napetošću. Zar se nije upravo doživelo, kako ceo je dan narod iznova počinje istoriju? Bez sumnje su Ruso, kult genija i šturm i drang pripremi li teren. U toj tradiciji čovek je naučio da se prkosno poziva na sebe, što se protivilo konvencijama društva. Još uvele je čoveka moglo uzbuditi trubljenje onih čuvenih epohalnih načela: Jedino ja. Ja čitam u svom srcu i poznajem ljude. Ja nisam stvoren kao jedan od onih koje sam video Ruso, Ispovesti , i Vraćam se u sebe i nala zim svet Gete, Verter. Takav je čovek i hteo da bude, tako jedin stven, a ipak univerzalan, tako samovlastan, a kao vlast da zrači na svet. Novalis pod Fihteovim uticajem piše: Tajanstven put vodi ka unutra. Ali onda dodaje: Ko ovde zastane, uspeva samo pola. Dru gi korak mora da bude efikasan pogled - automatsko, zadržano posmatranje spoljašnjeg sveta. Fihte je kako delatno, tako i posmatrajuće Ja podigao na fi lozofski Olimp uz mnogo buke, sad je stajalo tamo kao crtež Ra spara Davida Fridriha Caspar David Friedrich , sa svetom pod svojim nogama: divan pogled. Popularizovani Fihte je postao krunski svedok duha subjektivizma i bezgranične izvodljivost. A navodna sila stvaranja izazivala je euforiju. Gde naći takvu mitologiju? Tako nešto se očeki valo, podsticana je nova ideja stvaranja društva, da bi se otuđeni društveni mehanizam pretvorio u zajednički život. U tom spisu, koji je dirnut svetotvorivim duhom stvaranja i Ja, kaže se: Prva ideja je naravno predstava o samom sebi kao o apsolutno slobodnom biću. Sa slobodnim, samosvesnim bićem ceojedan svet istupa donekle - iz Ničega -jedino istin sko i zamislivo stvaranje iz Ničega. Ti tu tako empatički u svoje Ja uvereni često su osećali da ih svet, koji je priželjkivanju razvoja ipak pružao znatan otpor, ugrožava i ograničava. Zapanjujuće je uopšte što je u jednoj ze mlji koja je teritorijalno bila razbijena i društveno zaostala, u kojoj nije bilo velike politike, a javnost je postojala samo ogra ničeno, mogao da se rodi takav buntovnički, samosvestan indi vidualizam. Ali, možda su upravo te takozvane skučene prilike povoljno uticale na takvu stvaralačku dubinu čuvstvovanja i že stok intenzitet. Kad već nije bilo većeg spoljašnjeg sveta, čovek ga je sebi stvarao sredstvima koja su bila pri ruci. Treba samo posedovati spekulativan i imaginitivan talenat. Time su intelek tualci u Nemačkoj bili bogato opremljeni; bogatije od, uprkos ili upravo zbog revolucije, konformističkog miljea u Francuskoj i časno-pragmatičnog u Engleskoj. Tako nemački autor može da se oseća gospodarem u svom malom carstvu. Nemačka - zemlja osobenjaka, mi slilaca, strasnih skupljača knjiga - iznedrila je sa romantičar skom generacijom i intelektualne igrače. Šilerova teorija igre ovde je, kao što je poznato, delovala okrepljujuće. Redovna igra ideja je istinska filozofija, beleži Novalis i adekvatno tome poezi ju naziva igra duševnog stanja. Ti intelektualni igrači u Nemačkoj nisu možda bili elegant ni kao njihove francuske kolege, ali su bili izvanredno smeli, išli su na celinu. Prirode igrača koji se ne odriču svog dubokog smi sla, ovde čine sasvim osobenu, jedinstvenu vrstu. Individualisti od svog Ja očekuju vrlo mnogo, ako je potrebno čak i umeće da stvore nov svet i da uzdrmaju postojeće odnose. Ćelom narodu se samo mora doviknuti, kao veliko Ja, Fihte: Ne trpite više da bude tejedno Ne-Jal, ili savetovati, kao Novalis: Ako ne možete da napra vite misao o spoljašnjim stvarima, onda spoljašnje stvari napravite mislima. Nije dovoljno da misli teraju na delo, mora se pobrinu ti i da mučnu stvarnost - to despotsko Ne-Ja - misao prebaci u 59 lebdeće stanje. Nemačka dubokoumnost je sa romantizmom što se rado previđa - dobila ne samo čežnju i setu, nego i zano san dar da lako prima i čini lakim. Bile su to grandiozne vežbe opuštanja. Tu se, rečeno manje prijatno, vrapcima pucalo na to pove, stoje svakako još uvek simpatičnije nego obrnuto. Naravno da su ti, svojim Ja začarani, morali da se brane od vrlo robusnog Ne-Ja i povremeno umalo nisu podlegli u bedi i bolu. Mladi Helderlin piše svom bratu: I koje u stanju da svoje srce drži u lepom ograničenju, kada svet na njega udari pesnicama? Što nas više napada Ništa, koje kao ponor zeva svuda oko nas, ili i hiljadostruko Nešto društva i delovanja ljudi koje nas bezoblično, bezdušno i okrutno proganja, rastura, to strasniji i snažniji mora da bude o t p o r sa naše strane... Jad i oskudnost spolja čini ti izobilje srca oskudnim i jadnim. Na kraju pokušaja da se sa svojim Ja dođe do sveta, stoji kula u Tibingenu, gde Helderlin, svejedno da li kao odličan simulant, ili kao bolesnik, provodi poslednje decenije svog života u osamljenosti. Jedno Ja koje je diglo ruke od osvajanja sveta kao pozornice svo jih tathandlungen čin-radnji. I kod mladog Fridriha Šlegela je novo Ja-osećanje isprva još povezano sa svetskim bolom. Svom prijatelju, Novalisu, piše: Ja, izbeglica nemam kuću, bejah odgurnutu beskonačno Kain vasione i treba sebi da je sagradim iz sopstvenog srca i glave. Fridrih Šlegel neće da dozvoli da njegovo izobilje, koje je kod njega za razliku od Helderlina, pre izobilje glave nego srca, poklekne pred ograniče nom stvarnošću. On samouvereno poriče ono što poriče njega. Kada to piše, za njega je revolucionarna filozo fija Fihteova filozofija. Ona je to, jer ga ohrabruje da nema respekta: ono oprobano, preneto i čisto konvencionalno mora da se opravda pred samouverenim Ja. Pada pod kritiku, ili postaje ma terijal ironične igre. Kako je već predstavljeno, Šlegelova roman tična ironija nije samo izraz težnje za beskonačnošću, u čijoj per spektivi se stvarno relativizuje; ono treba da bude uništeno u svom u sebe sigurnom značaju. U ironiji deluje i ta naslada uni štenjem. U Jeni, gde je Fihte držao predavanja između 1794. Tu je Ludvig Tik. Novalis, u međuvremenu revizor solane u Vajsenfelsu, često dolazi u Jenu. Klemens Brentano ovde studira medicinu i ašikuje sa osetljivom i lepom Sofija Mereau Sophie Mereau , koju Šiler smatra najdarovitijom autoricom njene generacije. Helderlin dolazi da bude blizu Silera i da slu ša Fihtea. Šeling, koji se preporučio kao fihteanac čuvenom re čenicom Jaje nešto što se apsolutno ne da pretvoriti u stvar, dolazi iz Tibingena u Jenu i tu krajem 90-ih dobija profesuru. Ne tre ba zaboraviti ni pametne žene u pozadini: Doroteju Fajt Dorothea Veit , ćerku Mozesa Mendelsona Moses Mendelssohn i životnu saputnicu Fridriha Šlegela, kao ni Karolinu Šlegel Ca roline Schlegel , koja tih godina oseća daje privlači Šeling. Sastajalo se i u kući Avgusta Vilhelma Šlegela, vrhunac druženja, zajedničkog delovanja bio je u kasno leto 1799. Toliko ponosnih, samosvesnih karaktera moglo je da izbegne sukobe samo ako jedan drugome daju ironičan širok prostor. Poma galo je i povezujuće osećanje učesnika da njima pripada buduć nost. To im je davalo snagu, oholost i velikodušnost slavljenih pobeđnika. Ono lepo vreme u Jenije... Uopšte, mora da je bilo vrlo veselo u tom društvu. Romantična ironija je u tom krugu zloupotrebljavana vrlo grubo, što pokazuje ovaj primer, ali je prijateljski ton ostao neko vreme očuvan dok ga erotska zavada nije okončala , bila je pri sutna svest o tome, da bogatstvo stvarnosti do izražaja može da dođe tek u raznolikosti perspektiva. Ako se nije zajedno jelo, pričalo, čitalo i muziciralo, preduzimane su duge šetnje u lepu okolinu Jene. Imala sam hiljadu pri jatelja, pisala je Karolina 5. Kakve smo drugarske, radosne muzičke dane doživeli! Tada sam svakog podneva imala da hranim 15-18 osoba. Živeli smo u lepm druženju. Bilo je to druženje čiji je oživljavajući du hovni princip bila Fihteova Ja-filizofija. Henrik Štefens Henrik Steffens , koji je nekoliko godina kasnije dospeo u romantični vrtlog, pisao je u elegičnom osvrtu: Oni su sklopili prisan savez i oni su stvarno spadali zajedno. Ono što je revolucija kao spoljašnji prirodni događaj, što je Fihteova filozofija kao unutrašnji apsolutni čin, to je taj savez hteo da razvije kao čistu, divlje detinjastu maštu. Romantičari su dakle produktivnu imaginaciju iskoristili iz nad svega produktivno i učinili je principom božanske imaginaci je Fridrih Slegel. Pri tome su dopustili da ih nosi detinjasta že lja za spekulisanjem. Šileru, udaljenom od pozornice romantike na kamenomet, sve to je išlo nesumnjivo predaleko. Maštar na pušta Prirodu iz čistog ćefa, piše on, da bi utoliko slobodnije mogao da popusti ćudljivosti prohteva i ćudima imaginacije... Romantičari nisu mislili da im treba ovo upozorenje. Njiho va intelektualna virtuoznost, kojom su oduvek hteli da prevaziđu sebe, predočila im je rizike njihovog poduhvata. Žan Paul: Ah, ako je svako Ja sopstveni otac i tvorac, zašto ne može da bude i sopstveni anđeo smrti? Mnogi od onih koje je želja da budu Ja isuviše duboko uple la u sopstvenu pustoš, na kraju su se premorili. Kao melanholičan eho na Verterov likujući poklič: Vraćam se u sebe i nalazim svet zvuči napomena Klemensa Brentanoa iz 1802. Oni, koji su sa svojim Ja hteli da se vinu u visine, uskoro će se obazirati za nečim čvrstim. I Ja-kometa, Bonaparta, najzad će se utvrditi u krutom carskom dostojanstvu. Avgust Vilhelm Šlegel će se skloniti kod imućne madam De Stal. Fridrih Šlegel će pripremiti svoj prelaz u krilo katoličke crkve. I Brentano će po stati crkveno pobožan. Ponovo će se tražiti tradicija, sakupljače se narodne pesme i bajke, Pade inje u prolećnoj noći... Bogu hvala, čovek ne mora sve sam da radi, srne da pusti da bude nošen i da pliva u reci, koja dolazi izdaleka. Čovek će se obazirati za čvrstim mestima i čvrstim vezama. Ali, još nije došlo dotle. Romantičarska zaigrana četa će se, doduše, posle 1800. Virtuoz u pisanju sreće umetnički skromnog Vakenrodera. Dva prijatelja u potrazi za stvarnošću svojih snova. Čarobna noć obasjana mesečinom i vreme Direra. Među forsiranim talentima o kojima je Gete govorio pomalo prezrivo, Ludvig Tik je sigurno bio najviše 'forsiran'. Jer, dok su braća Šlegel najpre samo razvijali romantičarsku doktrinu, mla di Tik je između 1795. Fridrih Šlegel je autora, kada ga je 1798. Malo kasnije ga je prozvao genijem. Kod mladog Tika se već nalazi sve što se povezuje sa roman tizmom. Sa Vakenroderom je pronalazač nirnberškog ro mantizma, obožavanja Direra i umetničke religije rafaelista. Tikovim tragovima kasnije će ići nazareni. Tik ima suštinski udeo ne samo u fi lološkom, nego i u poetskom ponovnom otkrivanju starih ne64 mačkih narodnih knjiga, Pesme o Nibelunzima i evropskog minezanga. U potrazi za romantičnim pre romantizma, otkrio je za boravljenu stariju englesku i špansku književnost. Ono što Fridrih Šlegel skicira teoretski, progresivnu univer zalnu poeziju, Ludvig Tik pretače u delo. Razume se gotovo u sva ki literarni žanr, igra se mislima i raspoloženjima, očarava lir skim tonovima. Sve mu tako lako polazi od ruke i upravo to će mu još postati problem. Ludvig Tik je rođen 1773. To je imao da zahvali prosvetiteljstvu, popularnom u Berlinu. Darovitog sina poslao je u uglednu Fridrihovu gimnaziju. Ludvig je važio za 'čudo od deteta'. Očev orman sa knjigama je pročitao do četrnaeste. Onda su na red došle biblio teke za iznajmljivanje knjiga. Prili kom prve posete pozorištu imao je šest godina. Sa dvanaest je iz mišljao lutkarske predstave i izvodio ih mlađem bratu Fridrihu, koji će kasnije postati znamenit vajar. Doče pao se primerka od jednog druga i hteo na putu od škole do ku će samo brzo da vidi spisak lica, ali nije mogao da ostavi knjigu.
The Reset and The Love - Suzanne Powell - Barcelona, Spain
B 33 barbiere smočiti se, okupati se; poki- snuti; mi sono tutto bagnato sav sam se pokvasio. Naravno, govorim striktno povrsno i vizuelno, bez i jednog znaka uvida u njenu licnost, ali ovaj parfem ju je cinio pozivajucom. Primetio sam da ima nekoliko takvih ranica na šakama i rukama. Unutar njega je rubin-crveni filozo fski kamen koji simboliše kvintesenciju cele hemetičke nauke. Hoće da pomogne da se drugi narodi bolje razumeju u svojim tradicija ma. Paznja - ova zena ume biti jako opasna i nepredvidiva ako se oseti prevarena.
[Trazim curu ili decka za u troje|Becici hotel| Da li .ebete nesto ili samo pricate?]
Oznake: Italijansko, &, srpski, Recnik
komentiraj (0) * ispiši * #
