vikend mi je prošao u nespavanju. konačno je prošla i ta famozna peta godišnjica mature. dojmovi su splasnuli. tema večeri je bila: jel se sjećate kad smo se ono ponapijali ispod šljive i koji je razlog zašto netko s nekim nije bio. naravno, uz onu "tako mi je žao što te nisam prasnuo dok smo bili u srednjoj". rečenica nije bila upućena isključivo meni, već ju je svatko svakome barem jednom izgovorio. sad smo manje-više svi u nekim vezama pa se samo čeznutljivo možemo prisjećati starih dana.
glavni zaključak večeri je: moram pod hitno više izlaziti. muzika je bila neka kilava, one-man-show "pustite me da plačem". čim je čovjek uzeo pauzu, atmosfera je živnula, a čim se vratio pjevanju, svi smo bili kao da su nam sve lađe potonule. svirao je do ponoći i onda su na redu bili cd-i, redom narodnjaci. tu i tamo sam neki i znala, ali za većinu sam samo blijedo gledala i drmala se u ritmu harmonike. doduše, nakon malo alkohola i drugog refrena, sve sam znala otpjevati. "kao nikotin, ti još tečeš mojim venama...". tu je netko lud, il oni što sve znaju i uživaju il ja koja to ne slušam..