Nikad si nisam dozvolila loše odnose u radnoj okolini zbog laži. Koji puta sam znala zbog drugih progutati govno, da prostite, ali zato što je situacija zahtijevala a osoba se prema meni u prošlosti odnosila korektno. Dobro se dobrim vraća.
U petak zvoni mobitel i na zaslonu piše ime šefa. Malo mi je čudno da me zove jer nema takav običaj izvan radnog vremena. Javim se. «Jesi li ti rekla njemu, nazovimo ga Kolega1, da nikad ne bi radila taj posao za tu plaću?». Ostajem totalno zbunjena. «Nemam pojma o čemu pričate.» «Kaže Kolega1 da si ga pitala za plaće kako smo se dogovorili i da je netko prokomentirao kako nikad ne bi radio za tako male novce. Jesi li to bila ti ili Kolega2?» Sjetim se navedene situacije i znam da nisam ja ali nikad ne uvaljujem druge pa prešućujem. «Stvarno se ne sjećam, moguće da sam ja iako stvarno sumnjam. Zaista nemam pojma. Ne mogu reći ni da je Kolega2 jer nisam sigurna da je pa ga ne mogu optužiti, ne bi bilo fer.» «Ne mogu vjerovati da ga braniš, Kolega1 je potvrdio da je on rekao, a Kolega2 sve svaljuje na tebe. Ne možemo tako raditi ako ja tebi ne mogu vjerovati.» Kolega2 svaljuje na mene?! To zbilja nisam očekivala od njega. Nikad ne bi lagala i druge uvaljivala da spasim svoju guzicu ali drugima to očito nije velik problem. Pogotovo ako postoji i najmanja šansa da se sazna prava istina. Ne samo da bi ispala najobičnija lažljivica već bi stekla reputaciju izdajice. Naravno da sam si i problem sa šefom natovarila na leđa a bez razloga. Ne možeš bit jeben i pošten. Kao što već rekoh, dobro se dobrim vraća, a loše još gorim…