koliko sam shvatila, svi mrze kolinje. a vole i čvarke i kobase i šunkice... moja prijateljica ima vrlo zanimljivu teoriju: ja kobase i sve ostalo jedem tek slijedeći tjedan, ne odmah kad su friške. kako da ja to jedem kad mi je još jutros trčalo po dvorištu? mene kao zagriženog mesoždera ne dira baš previše koliko je meso stajalo u kištri...
uz taj običaj me vežu lijepa sjećanja. ne u smislu da sam uživala kad je jadna gica nadrapala, jer sam se tad obično sakrivala i pokrila uši rukama, al poslije mi je bilo sasvim ok. pogotovo kad sam mogla sama staviti začine u meso, ili su mi dali da izrežem bijeli luk. budući da sam bila jako mala, osjećala sam se strašno važnom i odraslom. zamisli, ja režem luk! a moja obitelj je jako velika. da vam dočaram, u prvom koljenu (dakle od maminih i tatinih sestri i braća) imam 26 bratića i sestrični. ostala koljena, odrasle i kumove neću ni spominjat. jadan moj tajko ako bude morao plaćati moju svadbu... gdje sam ono stala? u govno
dakle, taj običaj poprilično ružnog naziva je bio razlog okupljanja velikog dijela te još veće obitelji. ne živimo pretjerano blizu pa su mi ovakvi trenuci bili više nego dragocjeni. i kako da ja onda kažem da ne volim kolinje? stvarno, ne volim kad gica nadrapa, al šta sad. zato se volim družiti sa svojima i usput grickati čvarke...