Macchiato...
01.03.2012., četvrtak
Po jutru se dan poznaje...
|
I tako... nema me baš na kavi zadnjih dana. Ma ne mogu reć da mi nije do kave,nego jednostavno...viša sila, jebi ga. Naime,malo je zatoplilo, skoro će proliće, a meni se pari da se ljudi ne znaju baš nosit s tin. Umisto da se izležavaju na suncu, piju kave, sokove, pivice ili šta već, oni ka da popizde. Nešto in uđe u glavu i samo bi neki klinac sadili i radili, čistili i primistili... A ja nisan taj tip... Ja san više onako za iskoristit dan. Iskoristit ga kvalitetno na kakvon štekatu, upijajući sunce i sladeći nepce božjin nektaron. Ma ko to more platit... I baš nekako ovih dana i moga Priku puklo nekakvo ludilo. Ničin izazvan, čovik oće kopat. Je, dobro ste pročitali, oće kopat. I to ne nos, nego zemlju...pravu, pravcatu zemlju. Da ne poviruješ. Na kraju krajeva, šta se mene tiče, neka kopa kad mu se kopa, ali šta mene ima uplitat u to!? - E prika - reče on meni - Bi li mi sutra nešto da ruku? - Pa znaš da može - naivno ću ja. - A šta ti triba? - Ma znaš, iman nešto zemlje za prikopat, pa, mislija san, ako se uvatimo obojica, spizdimo to bez jebenti. Skoro mi je srce stalo. Ma, možda je i stalo, a da ja to ne znan, jer san odma osta bez zraka, a i zemlja, lipa i neobrađena, onako baš fino betonirana, polako mi se zarotirala pod nogama. Pogledan ga, onako, malo ispod oka, ispitivački, razmišljajući priton o svin mogućin kroničnin bolestima koje su nesritnoga čovika mogle spopat, da mu se pamet tako zamutila. Šta, on ne zna, mislin se ja, da smo mi, Dalmatinci, po prirodi visoki ljudi i da je za nas zemlja malo prenisko. Nadan se da mu nije ništa ozbiljno... Možda je samo kriza sridnjih godina, ali šta god bilo, nije dobro..niti miriše na dobro... - A kad bi ti to? - Upitan ja, beštimajući u sebi brzopletu jezičinu. - Pa ujutro, kad se digneš... Popijemo kavu, zapalimo dvi i prionemo... pa do obida koliko napravimo. Bižite pete moje posrat ću vas, pomislih ja u sebi. Prijateljstvo je prijateljstvo, i prika je prika, ali to po svojoj prirodi ne bi tribalo uključivat fizički rad. Jeben li ga ko ukine robovlasništvo... Mogli smo sidit u ladovini i pucketat bičen, dok nas robovi zabavljaju svojin kopačkin majstorijama. Ali nema više... Ko je jeba, jeba je... - A neću moć ujutro - pokušavan spasit stvar.- Iman neke obaveze koje moran sredit, tako da mogu tek tamo oko četri, pet popodne... A i lakše je kopat kad sunce malo padne. - Ma to je malo prekasno... Oćemo li prikosutra? - Prikosutra... Prikosutra moran ić vidit je li mi sve u redu sa ovin šta moran sutra, pa znaš kako je... Čekaj red vamo, čekaj tamo...otegne se. Ali javit ću ti se. - Čujemo se onda sutra, pa ćemo se dogovorit. - Aj, može. Čujemo se. Ma, čujemo se kurac, pomislin ja, i eto, nestanen na par dana. Najgore je to šta se ne smin nigdi pojavit da me ko ne vidi. Ispast će na kraju da čovika zajebavan i da mu nisan tija pomoć. I onda jutros nazoven ja priku. Jebi ga, red je nazvat. A i lakše se javit kad, onako iz druge ruke, saznaš da je posal gotov. - Alo, Prika, evo me... oćemo kopat? - Jeben tebe i kopanje - odgovori on. - Pa di si ove dane? Zoven te i tražin, a tebe nema. - Jebeš ga kad san ima toliko posla... - Pa ne tribaš mi ni sad kad san sve prikopa. - Šta si sve gotov? - Iščuđujen se ja. - Pa, šta si kopa? - Kako šta san kopa? Sam san prikopa tri jutra zemlje. - Tri jutra? Odakle tebi tri jutra zemlje? - Pa, tamo, iza kuće... - Pa koja jebena tri jutra iza kuće? Tamo imaš samo vrtal od šest kvadrata... - Jesan ti reka... tri jutra. - Znaš li ti koliko je tri jutra zemlje? - A, eto to... moj vrtal. Jedno jutro mi je tribalo da se nakanin radit. Drugo mi je tribalo da počnen, a treće da završin. I da je bilo još samo jedan jebeni metar za prikopat, mislin da bi kupija traktor... |
bi sad drćat na traktoru na putu prema "centru sreće", pozdrav:))) (malo ti malo ja 03.03.2012. 10:57)
Pozivam što više autora na sudjelovanje, a daljnje nadrkavanje na ovom blogu smatrajte blokiranim. (palamud 03.03.2012. 22:49)
imam ti ja jednog poznanika koji ima pun kufer zemlje koju non stop kopa... al ništa ne sadi... pa neće njemu neke biljke tamo određivat kad da kopa? Kopat će on kad je njega volja (Elyca 04.03.2012. 17:47)
Vrimena su prošla puna jada
uz velike prolivene suze.
Rušila se svaka naša nada
puno nam se od života uze.
Koliko je krvi prolivene
koliko se uložilo truda
za slobodu svoje domovine
za Hrvatsku ginulo se svuda.
Smetalo je nekom što smo živi
sjetimo se samo Vukovara.
Ginuli su a nizašto krivi
bol i tuga naša srca para.
Vratimo se malo do Škabrnje
Borova se prisjetimo Sela.
Diljem zemlje više ili manje
svuda nam se činila zlodjela.
Tko se samo još ne sjeća onih
gorkih muka na kninskoj tvrđavi
sudbonosnih dana i žalosnih
i kako da se to zaboravi?
Kome nisu još suze potekle
za sudbinu naših štićenika
kad su horde zločinačke rekle
vaši nisu ni Knin ni Vrlika.
I onako bolešću shrvani
napuštaju to dinarsko gorje
i panikom silnom zahvaćeni
sklanjaju se niže u primorje.
Stižu tako do Kaštel Lukšića
pod progonstvom zloglasnog Mladića
i krvnika Milana Babića
te Martića i Miloševića.
Gađana je svjetska ljepotica
danju, noću padale granate.
Sa zemaljskog da nestanu lica
Dubrovnik su tukli i Hrvate.
Takve ili teže neprilike
redale se širom Slavonije
diljem naše krševite Like
kud sve Hrvat stradava nije?
Palili su grad i selo svako
klali su nas i pljačkali svuda.
Ništili su sve što je hrvatsko
nek prokleta bude neman luda.
Što sve nisi, moja zemljo mila
pripatila dugim vjekovima
al ipak si svemu odolila
nedavnim i davnim zločinima.
Kolike su majke uplakane
zauvijek u crno zavijene
za sinove svoje izgubljene
u te strašne zločinačke dane.
Zli barbari ostali su isti
mrski, zlobni kakvi su i bili.
Zvali su nas ustaše, fašisti
bezdužno nas posvuda ništili.
Kud sve nisi naš hrvatski puče
stradavao tijekom onog vijeka
i dan danas po tebi se tuče
sve cinički ali to se nijeka.
U grudima još su bol i tuga
i oni će biti beskonačni
tragedija ona iz Bleiburga
taj masakr neljudski i strašni
o kojem se govorilo nije
u vrijeme onog komunizma
i danas se želi da prikrije
kakvoga li još samo cinizma?
I danas je takvih ulizica
a što im se karaktera tiče
isti su im obraz i guzica
nitko na njih u zemlji ne viče.
Koliko je i u inozemstvu
samo naših ubijeno ljudi
ne bi kraja takvome prokletstvu
ili onoj zločinačkoj Udbi.
Što se tiče muzičke estrade
u pjesmi se veličalo Tita.
Sjetimo se samo Novkovića
i pjevača ponekih iz Splita.
Ne plašim se spomenuti neke,
među njima Oliver Dragojević
i o Titu one proleterske
spomenimo i Meri Cetinić.
Većina ih sad u dijaspori
zarađuju veliku monetu.
Poneka se domoljubna ori
nek ne shvate ovo za klevetu.
Na grobove svih koji su pali
i svoj život za Hrvatsku dali
položimo cvijeće, zapalimo svijeće.
Dok u nama krv hrvatska teče
i hrvatsko hrabro srce bije
duh hrvatski posustati neće
i nitko nam nikad ravan nije.
Utipkati naslov i otvortit će se na web stranici neovisnoj o hrvatskom blogu! (mojagermanija 23.05.2012. 09:28)