otokpiwa

Zaboravila sam kako izgleda aerodrom, a ovog u Splitu bome nisam ni prepoznala jer mu je polovinom 2019. godine dograđeno još jedno krilo. I na bečkom aerodromu se dosta toga promijenilo. Bitno da se nije promijenilo ime wifija. Po wifiju se pozna mjesto. U Splitu wifi još nisu instalirali, ali barem se ne zove Tuđman.

Bit će sada dvije godine da nisam bila na ekskurziji, sve zbog zdravstvenih strahova. Međutim, nedavno sam shvatila da imam ozbiljne zdravstvene poteškoće što nigdje ne putujem pa sam odmjerila jednu štetu od druge štete. Ekskurziju mi malo otežava okolnost što se, kako bi Baldova susjeda rekla, nisam cjepivala. Do sada se nisam nikad ni testirala. Sad sam morala barem to. Počela sam plakati čim mi je ugurala štap maltene do frontalnog korteksa. Debelo je prošlo 48 sati od tog trenutka, a ja u glavi još osjetim tu točku.

Nikada u životu nisam putovala s putnim osiguranjem. Da se putno osiguranje mora imati za ovu ekskurziju jest bilo pisalo na stranici od MVP-a, ali meni se oduvijek čini da bi me osiguranje ureklo. Šarmantni ček-in mladić u novom, uistinu predivnom krilu, splitskog aerodroma mi je rekao da nema šanse da me u ukrajinsku veliku zemlju puste bez osiguranja. Ja sam njemu rekla da ću osiguranje kupiti putem. Povjerovao mi je i izdao kartu. Osiguranje sam stvarno kupila putem – zvala Damira koji radi u Graweu. On je taman bio krenuo s psićem u veterinara, ali hitno je hitno pa je psa odgodio za 15-ak minuta i poslao mi policu koja vrijedi od ponoći. Dođem li u Kyiv ranije, kontala sam glumiti Pepeljugu.

Dvije ure se mora podraniti na aerodom, a za dvije ure neuhranjena žena ogladni, pa sam onda investirala u suhe smokve – jedino normalno u djutiću, ali košta kao full menu kod Listeša. Mislim da taj propis o ranijem dolasku služi kako bi putnici koji su jeftino kupili kartu bili oderani na svemu drugom. Neposredno pred polazak sam bila prinuđena investirati u FTPRPRPR masku. Naime, na bečki i praški aerodrom se ne smije s bilo kojom maskom nego mora biti baš ta. Otišla u djutić, investirala dodatnih 160-ak HRK-ova. Sve skupa - čitavo bogatstvo.

Na presjedanju koje je trajalo nekoliko sati sam susrela više ljudi kineskog izgleda odjevenih u bunny suits, popularan i kod nas, ali samo kod USKOK-ovaca. Sjedala sam kraj njih kontajući da su oni najsigurniji što se virusa tiče.

I finalna destinacija - kijevski aerodrom! Putnike ovdje dočekuje ili policija odjevena u vojnu robu ili je stvarno vojska koja stoji na predgranici. Predgranica je tekstilna traka na jednoj širini opločanoj keramičkim pločicama prije graničnih kiosaka. Dvojica vojnika na tečnom ukrajinskom pitaju osobe koje su se zbližile na milimetar jedan od drugoga, koji su nasrnuli na rupu između te dvije trake u vidu rulje, neko pitanje pa ih propuštaju. Ni ne gledaju šta ko pokazuje. Ja se nisam snašla jer sam bila još smantana od spavanja u letjelici. Pitala sam da šta hoće, prvo na engleskom onda na našem. Pričljiviji vojnik mi je rekao brlbrlbrl. Pošto je moj ukrajinski nikakav, to sam ja počela histerizirati na hrvatskom i zaustavila rulju iza sebe. Kad je shvatio da ne kužim, počeo je ponavljati neidentificiranu sintagmu. Da nije bilo nekog Engleza koji je upućeniji od mene, vojnik bi me bio uhapsio. Pet minuta kasnije sam shvatila da su bili pitali potvrdu od vakcinaciji, a pričljiviji je meni ponavljao: „Vdomaplikešn“. Englez mi je rekao da moram skinuti aplikaciju koja se zove VDOMA. Ajde, makla sam se, skinula aplikaciju s tečnog ovdašnjeg wi-fija. Ali avaj, aplikacija radi samo ako imaš ukrajinski broj. Vratila sam se k mladom vojniku da šta ću sada. Da neka pričekam – to se skoro isto kaže kao i na našem. Rekla sam mu: "Sinko moj, 2 ure su po noći – šta ću čekat?! Idem leć." Sreća da je prošla jedna vojna mlada dama koja me je povela na Departures pa sam tamo investirala u ukrajinski broj. Koliko sam već bila ojađena i onesposobljena, ona mi je smontirala karticu u mobitel. Koga raduje, od noćas me može dobiti i na +380664201645.

Dok ovo tipkam, motri me ukrajinska policija. Aplikacija daje mogućnost i da ja komuniciram s njima, da im javim kako sam. Otkad sam se probudila, svako malo im pošaljem poruku da sam odlično – neka se ne brinu.

Ne bi mene bilo briga i ne bi se uopće sekirala oko aplikacije da nisam gledala hrvatskog MVP-a o tome šta treba, a šta ne treba za ući u zemlju.

Ima nekih aerodroma gdje je popularno da avioni slijeću više po noći nego po danu. Čini se da je kyivski baš taj. Dok sam rješavala uvjete za prelazak granice, bio se iskrcao još jedan avion i svi pohrlili na kioske. A di bi drugo… Za ne čekati novih 200-injak ljudi da im se provjere dokumenta, onako jadna, necjepivana, umorna, smantana, a povrh svega željna godišnjega, otišla sam na diplomatski kiosk. Kaže žena da nisam diplomat. Je, ko me ne zna. Kad mi je vidila suzne oči, šta će od mene… Dobro je rekao splitski ček-in mladić, prvo pitanje – di ti je zdravstveno osiguranje. Da di je?! Friško u mobitelu, ne može friškije.

Nešto malo kasnije sam se domogla hotela. Pohvalila sam se mladom recepcioneru da, zahvaljujući VDOMA-u, sad mogu pjevati borbene jer sam u izolaciji do kraja godišnjega. Mladi recepcioner mi je odmahnuo rukom i rekao da to nema nikakve veze. Jest, nema veze ako šetam ugašenog mobitela, ali onda moram zapamtiti gdje trebam ići.