| < | svibanj, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
| adopt your own virtual pet! |
|
Danas je moje telo reklo 'Ok, možemo popiti flašu belog vina uveče, ali onda ćemo spavati 2 h duže' i to i uradilo, i zakasnilo me na posao. Veče je bilo sjajno. Prva 2 špricera su bila čisto gašenje žeđi, onda je išao kulturno-zabavni program sa filmovima i smsovanjem a potom je samo ostalo završiti bednih deci i po. Hik. Šta sam gledala: 'Thursday' - zabavan film o proganjajućoj dragdilerskoj prošlosti i navikama koje ne umiru ni posle 3,5 godina strejt vegi života, sa epizodicom sa silovanjem muškarca od strane Pauline Poriškove i bezveznim hepiend ENDem. '9 songs' - casual music porn. Em imate samo 2 glumca koja su gola i vidljivo i sigurno kopuliraju veći deo filma, em su ispresecani koncertnim snimcima dobrih grupa. Nisam očekivala ništa/jer sam znala da se njih dvoje sretnu na jednom kocertu, jebu, idu na koncerte i rastanu/ a dobila kojekave odgovore na pitanja koje nisam ni postavljala. A i bila sam zapita. Pravi 'jubavni, pravi, pravi... Mislim, apsolutno me nije napalio, iako oni to tako d o b r o rade, nego me naterao da razmišljam o osećanjima. Pa 'bem li ga, kad gledam Jennu Jameson, ne razmišljam o osećanjima, a kad gledam osećajne filmove, osećam. Pa valjda je ovo to. Mislim, pogodili su me. Razumem o čemu se radi. U filmu, ne u vezama. ... Danas je moja koleginica rekla Danas je moj treći taksista rekao I Brena, i ona ženska novina sa iskeženom Valkirom koja me gleda svako jutro na autobuskoj stanici, a bilborde sa patuljcima da ne spominjem Danas sam se toliko radovala što nije vruće i što nisam sanjala da sam se istuširala uveče, da nisam rekla (al sam mislila) fala bogu na špriceru i filmovima. Ima nade. |
|
Prijavljujem kvar na zgradi u kojoj radim. U najtoplijoj nedelji do sada. Ne radi klima. 'Otvorite prozore', kažete. Pa nema ih. Sad ću da psujem malo... jebem ti lebarnik beogradski majmune/ili timu majmuna, sa sve nepismenim i slepim naručiocem radova, pizda vam materina glupava - ne kenjam što 3 dana moram da hodam do jebenog WC-a, i da se non stop penjem i spuštam providnim pleksiglas stepenicama i što kontam da su svuda jebene kamere i da neki majmun drka dok ja nameštam gaćice u...(ček, vrati se na temu, ne paranoja)...gde sam stala...a, da, jebem vam amatersku mater i oca svima kad ste uspeli da napravite najgluplju zgradu u istoriji arhitekture - modernog monstruma bez vazduha i svetla, apsolutno neudobnog za bilo šta sem za paćenje ljudi koji tamo moraju da provode deo života, kakva je većina novih zgrada na novom beogradu, kako mi prijavljuju ostali office zamorci! Kako ste samo uspeli da zarobite kubne kilometre prostora u nehumani kvadar?! Kako niste uspeli da izračunate koliko čoveku treba kiseonika dnevno i kako Sunce neće da dopire do većeg dela radnih površina?! Kako se gradi SUTEREN ZGRADA?! Ja sam podstanar sa iskustvom, aj nou maj staf. Vi ste arhitekte sa iskustvom?! Svaka nova zgrada na probni rad. I to ovi majmuni što su je projektovali da sede sa ŠIRIM familijama u njoj, 9 h dnevno. Pa da vidim na šta će svi da liče posle mesec dana. I kakve zgrade će projektovati. Sigurno ne konc logore sa cubicalsima. Al, dobro...ne znam da napravim bolje, bolje da ćutim? Ništa se neće promeniti, bolje da ćutim? I ovako živim u svojoj glavi veći deo vremena. I počinjem da otkrivam da to nije dobro. Ajde, ako neko može da mi objasni u čemu je fora, bila bih zahvalna... |
|
Pakovao se celo popodne. Pila sam pivo i gledala film. Izašao je da kupi fensi pastu za zube. I pivo za mene. Meni je kupio tu pastu za zube, jer je poneo drugu fensi pastu za zube, a ne onu koju sam mu kupila. Kupili smo mnoge paste za zube ovih dana. Ko da su bitne. I dalje se pakovao. Ja sam izašla po pivo i po grickalice, da malo uprljamo zube. Drugi film. Stara epizoda seksaigrada. Evrovizija. Pivo teče u mene. Samo od sebe. Ovih dana spavam u 3d. Ko one xyz ose nacrtane na tabli u školi. Zauzimam prostor. Ovih dana se obavezno zahvalim bankomatu kad mi da pare. Sagnem se i kažem 'Hvala, hvala lepo' u prorez za karticu. On se smeje kad to radim. U 15 do 4 smo izašli napolje. Taxi je čekao. Čučala sam na praznoj raskrsnici dok je taxista pričao sa kolegom. Kezila se na zadnje sedište pre nego su otišli. Dragstor, cigare, pogledi noćnih tica. Pogled dragstor dame-kasirke. Onaj iznenađeni. 'Šta, još piva?' Ne. Nennneeeene. Dajte cigare i još jednu pastu za zube. Plaši me ideja o zubarki u junu. Kažu da je opasna. Stroga, al pravična. Btw, naš komšija je sudija. Ja ga zovem Džadž Dred, a njegovu ženu Džadžinica Dredinica. Ona je moje godište, a izgleda ko žena. Ko ona arhetipska, nenasmejana, nadrkana Balkanka, kojoj si kriv zbog nečega. Ako je on je sudija, ona je porota. Imaju jedno nedefinisano dete ženskog pola, geografsko pojmovnog imena. Druge komšije imaju 2 tinejđera i psa. Pas je ženskog porekla? Naš stan je uglavljen između dve porodice. Mi imamo jedno drugo i dragstor, u kom ima pasti za zube i piva. Dovoljno za biiiiip. * Ptičice cvrkuću. On je stigao na Surčin, dok ja upravo potrefljam slova na tastaturi. Nisam oprala zube. Ni neću. Možda sutra. Treba pre posla. |
|
Pošto sam u novoj krizi identiteta, koju niko nije primetio (khm, khm), da podelim sa vama aktuelnu pričicu koja mi je ulepšala jedan dan, a jedan deo te priče latentno par godina života. Velike reči. Ipak punim trisutljeće u julu. Eh...bila je zima 2004. godine, slučajno se sećam. Bila sam na jednoj žurci u jednom dorćolskom kafiću, domaćini puštali muziku. I tu sam se zafrancferdinandila onako prilično, a usput sam prvi put čula anđeoske glasove jednog udaljenog dvojca. Salma and Sabina... Eh, sad, zamislite bljuzgav i 'ladan Beograd, topao kafić prepun prijatelja, obilje alkohola i česte ekskurzije napolje, i ...obrade ABBE na hindiju... Ali savršene. Počinje orkestracija, savršena. Btw, ABBA je bila čudo od tehnike/tehnologije i višekanalnog snimanja u svoje vreme, a vanzemljaci Australijanci, deca i izvesne povodljivije vrste životinja, uključujući Baz Lurmana i mene, i dalje reaguju na tu magiju. Dakle, počinje orkestracija, i sve je fajn...dok indijsko devojče ne pusti urlik...ali i dalje, ne, učinilo mi se...sve tapa kako treba...al nešto nije isto...ne pevaju na engleskom...al neverovatno...'Spale, šta je ovo?!' 'Salma And Sabina Sing Greatest Hits Of ABBA In Hindi'. Toba Toba - Mama mia Ho Jayegi Badnami - Money, money, money I moja omiljena.... Mitha Maze Dar - Dancing Queen *** Naravno da su mi narezali. Naravno da slušam često i uzdišem se duševno na viši nivo. ABBA u Indiji - savršen spoj. Naravno da sam širila po prijateljima. Al nisam znala da IH je moj dečko odneo na posao. *** I sad, kraj. Kolega mog dečka je otišao da radi u Dubai, u jednoj firmi. I pre desetak dana ga je đavo naterao da pusti Salmu i Sabinu. I... Prvo su se oko njegovog kompa sjatili svi Indusi, a ima ih. 'Šta je ovo?!' Onda su se radovali što razumeju, i pitali su 'Odakle ti ovo?!' Gužva je dovela i ostale, kojima je bilo čudno. TO JE BIO HIT! Svi su tražili copy. Kako zamišljam, kolega je ostao na poslu još neko vreme da nareže sve svima. Salma i Sabina su, preko Srbije, došle do ljudi kojima stvarno znači to što one pevaju svetske pesme na hindiju. ...da li da spominjem da u Srbiji niko ne voli ABBU?... Naravoučenije - ko zna zašto je to dobro. Ne predajte se, ma koliko goofy sve izgledalo ostalim normalnim ljudima. Pusa. |
 Predivan dan. Dugačka šetnja. "Široka staza", restoran u Zemunu. Riblja čorba, domaće vino i domaća mineralna, solista smuđ, prate ga šaran i som. Sedimo u sastavu: 2 trudnice - jedna muška i jedna ženska, nas 2 sa subjektivno malim stomacima i neočekivani Vasa. Slow food. Rastežemo pljuskanje reke. Sve naručujemo po redu i stižemo da pričamo između jela koja neumoljivo pristižu. Uživanje. Bloć...plove komadine drveta Dunavom. Majice kratkih rukava. Ženskom delu stola se ježe ruke. U zemunskoj marini gomila sveta. Na prodaju brod koji se zove "Krš". Kako odoleti? Laste sede na električnim žicama. Matora vila izgrađena u islamskom fazonu u zarasloj bašti. Pivnica "Crveni rak" kod zemunske pijace. Devet sati provedenih napolju. Na nebu se pojavljuje ogroman narandžasti lampion mesec. A u izlogu jedne knjižare u glavnoj beogradskoj ulici... |
|
Da sam ja neka vlast, kao što nisam... Ili da sam neki opinion leader, kao što nikada neću biti, kao ni vlast, uostalom... Jedini moj pokušaj da utičem na bilo šta socijalno je što sam u prošlosti pisala mejl, komada 1, Zabavničkoj 'Maloj pošti' i pseudonična majčinska pisma, komada 2, Politikinom jadu od 'Među nama' strane... Nebitno. Elem, ja bih u škole uvela class koji bi se zvao 'Inspiracija'. I tu bi siroti učenici morali da pišu i pričaju o ljudima/životinjama/zgradama/komp. igricama koje ih inspirišu da...misle. Samo to. Slobodno, potpuno. Ništa ex catedra. Ništa 'istorijski značaj', 'klasična literatura', 'filosofija'... Ako ih Hitler inspiriše, ok. Al da pričamo šta. Ili neki kriminalac ili neki DJ, vatever. Ili Bog ili mama ili otkriće motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Ili pornići. Šta god. Razumete šta hoću da kažem. Nije bitno šta vas inspiriše, bitno je da u vašem mozgu ima ferceranja. Ja bih da podelim sa vama moju inspiraciju ovih dana. Znam, dosadna sam, ali to je Saburo Sakai. Najveći preživeli japanski pilotski as drugog svetskog rata. Zašto? Pročitala sam njegovu autobiografiju. Neverovatna je. Prepričavam je kad god uzmognem. Lik je preživeo pilotsku obuku u Japanu pre rata. Od 1500 odličnih prijavljenih, izaberu 70. Do kraja obuke, ostane ih 20. Možete li da zamislite kakve su nadnaravne kvalitete posedovali ti ljudi? Refleksi, vid, uopšte psiha i telo u perfektnom stanju. Za ilustraciju - rvanje svaki dan. Instruktor izabere jednog. Taj se rve sa drugim pitomcem. Ako pobedi, slobodan. Ako izgubi, mora sa sledećim. I tako se rve sa celom klasom, dok god ne pobedi. Ako ne pobedi nikoga, ostaje sutra. Sve ispočetka. Ako ponovo ne pobedi nikoga, leti iz škole. Za ilustraciju - skakanje na zemlju sa visine, sa sve saltoima. Traženje zvezda u toku dana. Visiti sa metalnog stuba na jednoj ruci. (na kraju obuke su mogli da vise po 20 minuta...) Mučenje? Apsolutno. Ali nisu slomili Saburov duh, a izoštrili su njegove prirodne talente da je preživeo nemoguće situacije. Najneverovatnija, ko opčinjena sam čitala... ...kada su ga gadno dokačili. 'ništa me ne boli. Ako je ovo umiranje, dobro je'...Jedna strana tela oduzeta, ne vidi na jedno oko, napipa krater u glavi ispod šlema, razlupana šoferšajbna. Prvo pokušava da se previje, što je nemoguće pri toj brzini, ali uspe da iseče parče tkanine i da zaustavi krvarenje, onda onako lud iznad okeana, razmišlja šta da uradi. Dolazi mu bol i halucinacije. Nema goriva da se vrati, razmišlja da pogine kao samuraj. Da nađe neki neprijateljski brod i slupa se. Nema brodova. Vraća se, traži ih, nekoliko puta. Ipak ne. Okreće se. Razmišlja da se zarije u more. Ne. Na kraju uspeva da se vrati. To traje satima, on je u agoniji. Neverovatne su misli čoveka u agoniji. Neverovatna je snaga koju je on imao. Otkrio da ima. Onako sjeban...al ne sjeban, mrtav, odlazi da preda raport nadređenom oficiru. * Oči su mu sjebane. Najbolji japanski specijalista ga operiše bez anestezije. Bol je nezamisliv. Ostaje bez oka. Kraj karijere za pilota. Al ne za njega. Ne samo da je leteo, već je uspeo da zajebe 15 aviona u jednom okršaju. Da izbegne krug vatre od 15 neprijateljskih pilota i dovede ih do svoje PVO. * I šta je ono što ga čini neverovatnim? Ludi Japanac. Umro bi za zemlju u ratu za koji zna da je izgubljen. Trening i vospitanije, tamo su svi i tako ludi. Pošalju ga na samoubilačku misiju. Sa ekipom - 20 aviona. Svi su svesni da idu da umru, prate bombardere koji ne nose torpeda i ne mogu da se vrate, jer neće imati goriva. Naloženo im je da se kolektivno obruše u mete, i to je to. Umreće časno za zemlju. Saburo je uradio sve što je bilo u njegovoj moći. Leteo dok nije skontao da je ostao sam sa dvojicom wingmena (2 aviona koja mu čuvaju leđa i prate ga ko pačići mamu), i da i da se njih trojica obruše po planu, ništa ne bi uradili. Pa, uprkos svemu, aj nazad. A možete da zamislite?! Kad je bio leš išao je da raportira oficiru. Umro bi za Japan. Ali ovo je u njegovoj glavi bila jedina časna stvar koju je mogao da uradi. A usput zna da će biti kažnjen jer je preživeo. Izvrgnut ruglu. Izgubiće tu, jedinu bitnu životnu stvar, čast. I ipak se vrati i sleti. Tu ga dočekuju ljudi. I jedna senka od čoveka. Još jedan pilot koji se vratio. Pilot ga gleda. 'Saburo, vratio si se...i doveo si i svoje wingmene!' ... Nadređeni general je u fazonu 'Dobro si uradio'. ... Vratili su se još neki piloti, sa drugog mesta. Ovi ostali su izginuli. Po naređenju. *** Saburo je doživeo mirnu starost. Bio je jedan od prvih da pomogne u vraćanju Japana u stvarnost. Na kraju rata nije bio heroj. Iako je bio jedan od retkih pilota da preživi, nije bio poznat i voljen. Nije imao šta da jede par godina. Fizikalisao je. Onda je uspeo da uštedi dovoljno da otvori malu štampariju. Kao i Saburo, Japan je počeo da se polako oporavlja. Saburo nije odmah dobio priznanje za svoj rad. Jer, znate, odlikovanja u Japanu su se dodeljivala posthumno. A kamikaze su nastale tek kada je postalo jasno da je rat izgubljen, i kada više nije bilo pilota, jer onih 1480 odličnih kandidata samo jedne godine nije dobilo obuku. To nije ustvari bitno. Ja ne mogu da ne budem oduševljena takvim čovekom. I ništa me ne plaši od kada znam za njega. Boranija. Sitne duše. Problemčići. Ignorišem.  |
|
Šta radim u subotu, budna u 6.30 izjutra? Karpe Diemujem? Dve sreće grabim? Ne. Ako u petak uveče pojedete 2 parčeta pizze i popijete pola Laškog piva po povratku sa posla, smotaćete se pod ćebe, gledaćete "Catwoman" na HBO-u i zaspaćete. Probudićete se oko 21.30, čangrizaćete malo, odbićete viđenje sa prijateljima koji su živi, uzećete gutljaj piva i gledaćete "Pirate sa Kariba" na HRT 1 dok ne zaspete ponovo. Od celog petka uveče, za koje su postojali razlozi tradicije, ozbiljni poluplanovi i friško finansijsko izobilje, ostaće vam puna usta neopranih zuba i slepljene slike iz gledanih filmova. Poprsje Halle Berry u gusarskom okruženju. Crna maska i crna olovka oko Johnny Deppovih očiju, koji se lepe na treći nedavno gledani hrana-pivo-spavanje film "Don Juan de Marco". Sve mi s'izmešalo. Mačke, papagaji i majmuni. Što bi rekao moj otac, koji gleda napeti triler, pa zaspe, pa se probudi u sred vatrene ljubavne scene drugog filma, 'sa'će ona njega da ubije, a?!'. Ako je ovo prolećni umor, prvi put ga osećam u svoj ozbiljnosti. Preživela sam prva 3 radna dana u novoj firmi, gde sam se osećala ko nezagrejani igrač u poslednjih 10 sekundi odlučujuće utakmice. Kontam da je Podsvest imala mnogo da istripuje, poveže i zalepi, a da je Svest, onako istraumirana posle radnog dana, samo skinula gumene rukavice za jednokratnu upotrebu i uklonila se sa komandnog mosta. Kao, 'koleginice, preuzmite...ja sam uradila sve što je bilo u mojoj moći. Nove podatke možete naći svuda. Izvinjavam se na neredu, ali stvarno je bilo previše posla...' Podsvest je u fazonu 'ma kul', pa se zavali i gleda filmove. Sistemi se pogase jedan za drugim, jer nema stimulansa, a Podsvest zevne i krene polako da sortira doživljaje. Bitno, glupavo, ovo staviti u teglicu, ovo šredovati, ovo ne reći nikome, ovo reći svima...vidi, prvi radni dan se šetala sa otkopčanim šlicem! Ona zna da dođe do posla, al se pogubi kada treba da se vrati! Isto kao kad je menjala škole! Sjajno! I tako ona radi, a ja spavam. A što sam se probudila ovako rano danas? Svest su obavestili da je Podsvest na izmaku snaga posle par teških radnih noći. Ušetala je u komandnu prostoriju (antiseptično istuširana i profesionalno blistava) i zatekla Podsvest kako spava na kutiji od pizze 'mesto jastuka. Nije imala srca da je budi, samo je odgurala njenu stolicu u ćošak, pritisnula stop na kineskom dvd plejeru i digla sistem subjekta. I evo me. (Woody Allen - Match Point, još jedan film. Passion Temptation Obsession. Nije se slepio sa ostalima) |
|
Mašina je pustila vodu i potopila malu ostavu. Počeli smo da vrištimo, dodajemo kofe i lonce jedno drugom i mašini i potrošili smo sve prljave i čiste peškire i plahte u kući da bismo zaustavili poplavu. Regularno opsadno stanje, a danas smo se smejali džakčićima peska naslaganim ispod Brankovog mosta. Čo'ek sa kojim delim stambeni prostor i putovanja je iz filtera izvukao gaće. Moje gaće. Bacila sam ih u đubre. (Eto im, kad prave probleme.) Onda je telefonirao. - Alo...sad smo imali poplavu ovde! Pa mašina, krenula da pušta vodu! Pa bili smo tu! Bili u sobi, čujem klokoće, i otrčim, kad tamo - voda stigla do parketa! I zato sledeći mesec kupujemo novu mašinu! Kako zašto?! Pa ovo je drugi put da se dešava! Pa bio je majstor! Šta je reko - ništa nije reko! Reko je da stavljamo čarape u klupko! A šta da radim sa gaćama? Da ih perem na potoku?! Pa, obične gaće su bile! Organizmove gaće, ali ništa posebno! Ma, nije bitno kakve su gaće bile!!! Ma...ja više neću da se traumiram i da strahujem dok mašina radi!!! Nisam mogla da ostanem ozbiljna. Moj heroj me spasio od vodene stihije. I bio je vrlo verbalan. I za kraj, obratite pažnju. Crne gaće se zaglavljuju u Gorenje mašinama. |