| < | svibanj, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
| adopt your own virtual pet! |
|
Da sam ja neka vlast, kao što nisam... Ili da sam neki opinion leader, kao što nikada neću biti, kao ni vlast, uostalom... Jedini moj pokušaj da utičem na bilo šta socijalno je što sam u prošlosti pisala mejl, komada 1, Zabavničkoj 'Maloj pošti' i pseudonična majčinska pisma, komada 2, Politikinom jadu od 'Među nama' strane... Nebitno. Elem, ja bih u škole uvela class koji bi se zvao 'Inspiracija'. I tu bi siroti učenici morali da pišu i pričaju o ljudima/životinjama/zgradama/komp. igricama koje ih inspirišu da...misle. Samo to. Slobodno, potpuno. Ništa ex catedra. Ništa 'istorijski značaj', 'klasična literatura', 'filosofija'... Ako ih Hitler inspiriše, ok. Al da pričamo šta. Ili neki kriminalac ili neki DJ, vatever. Ili Bog ili mama ili otkriće motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Ili pornići. Šta god. Razumete šta hoću da kažem. Nije bitno šta vas inspiriše, bitno je da u vašem mozgu ima ferceranja. Ja bih da podelim sa vama moju inspiraciju ovih dana. Znam, dosadna sam, ali to je Saburo Sakai. Najveći preživeli japanski pilotski as drugog svetskog rata. Zašto? Pročitala sam njegovu autobiografiju. Neverovatna je. Prepričavam je kad god uzmognem. Lik je preživeo pilotsku obuku u Japanu pre rata. Od 1500 odličnih prijavljenih, izaberu 70. Do kraja obuke, ostane ih 20. Možete li da zamislite kakve su nadnaravne kvalitete posedovali ti ljudi? Refleksi, vid, uopšte psiha i telo u perfektnom stanju. Za ilustraciju - rvanje svaki dan. Instruktor izabere jednog. Taj se rve sa drugim pitomcem. Ako pobedi, slobodan. Ako izgubi, mora sa sledećim. I tako se rve sa celom klasom, dok god ne pobedi. Ako ne pobedi nikoga, ostaje sutra. Sve ispočetka. Ako ponovo ne pobedi nikoga, leti iz škole. Za ilustraciju - skakanje na zemlju sa visine, sa sve saltoima. Traženje zvezda u toku dana. Visiti sa metalnog stuba na jednoj ruci. (na kraju obuke su mogli da vise po 20 minuta...) Mučenje? Apsolutno. Ali nisu slomili Saburov duh, a izoštrili su njegove prirodne talente da je preživeo nemoguće situacije. Najneverovatnija, ko opčinjena sam čitala... ...kada su ga gadno dokačili. 'ništa me ne boli. Ako je ovo umiranje, dobro je'...Jedna strana tela oduzeta, ne vidi na jedno oko, napipa krater u glavi ispod šlema, razlupana šoferšajbna. Prvo pokušava da se previje, što je nemoguće pri toj brzini, ali uspe da iseče parče tkanine i da zaustavi krvarenje, onda onako lud iznad okeana, razmišlja šta da uradi. Dolazi mu bol i halucinacije. Nema goriva da se vrati, razmišlja da pogine kao samuraj. Da nađe neki neprijateljski brod i slupa se. Nema brodova. Vraća se, traži ih, nekoliko puta. Ipak ne. Okreće se. Razmišlja da se zarije u more. Ne. Na kraju uspeva da se vrati. To traje satima, on je u agoniji. Neverovatne su misli čoveka u agoniji. Neverovatna je snaga koju je on imao. Otkrio da ima. Onako sjeban...al ne sjeban, mrtav, odlazi da preda raport nadređenom oficiru. * Oči su mu sjebane. Najbolji japanski specijalista ga operiše bez anestezije. Bol je nezamisliv. Ostaje bez oka. Kraj karijere za pilota. Al ne za njega. Ne samo da je leteo, već je uspeo da zajebe 15 aviona u jednom okršaju. Da izbegne krug vatre od 15 neprijateljskih pilota i dovede ih do svoje PVO. * I šta je ono što ga čini neverovatnim? Ludi Japanac. Umro bi za zemlju u ratu za koji zna da je izgubljen. Trening i vospitanije, tamo su svi i tako ludi. Pošalju ga na samoubilačku misiju. Sa ekipom - 20 aviona. Svi su svesni da idu da umru, prate bombardere koji ne nose torpeda i ne mogu da se vrate, jer neće imati goriva. Naloženo im je da se kolektivno obruše u mete, i to je to. Umreće časno za zemlju. Saburo je uradio sve što je bilo u njegovoj moći. Leteo dok nije skontao da je ostao sam sa dvojicom wingmena (2 aviona koja mu čuvaju leđa i prate ga ko pačići mamu), i da i da se njih trojica obruše po planu, ništa ne bi uradili. Pa, uprkos svemu, aj nazad. A možete da zamislite?! Kad je bio leš išao je da raportira oficiru. Umro bi za Japan. Ali ovo je u njegovoj glavi bila jedina časna stvar koju je mogao da uradi. A usput zna da će biti kažnjen jer je preživeo. Izvrgnut ruglu. Izgubiće tu, jedinu bitnu životnu stvar, čast. I ipak se vrati i sleti. Tu ga dočekuju ljudi. I jedna senka od čoveka. Još jedan pilot koji se vratio. Pilot ga gleda. 'Saburo, vratio si se...i doveo si i svoje wingmene!' ... Nadređeni general je u fazonu 'Dobro si uradio'. ... Vratili su se još neki piloti, sa drugog mesta. Ovi ostali su izginuli. Po naređenju. *** Saburo je doživeo mirnu starost. Bio je jedan od prvih da pomogne u vraćanju Japana u stvarnost. Na kraju rata nije bio heroj. Iako je bio jedan od retkih pilota da preživi, nije bio poznat i voljen. Nije imao šta da jede par godina. Fizikalisao je. Onda je uspeo da uštedi dovoljno da otvori malu štampariju. Kao i Saburo, Japan je počeo da se polako oporavlja. Saburo nije odmah dobio priznanje za svoj rad. Jer, znate, odlikovanja u Japanu su se dodeljivala posthumno. A kamikaze su nastale tek kada je postalo jasno da je rat izgubljen, i kada više nije bilo pilota, jer onih 1480 odličnih kandidata samo jedne godine nije dobilo obuku. To nije ustvari bitno. Ja ne mogu da ne budem oduševljena takvim čovekom. I ništa me ne plaši od kada znam za njega. Boranija. Sitne duše. Problemčići. Ignorišem.  |