E pa da objasnim što se krije pod ovim naslovom…
Don Z( čovijek velikog strpljenja i viška slobodnog vremena) organizirao je viaje do Belgije, di bi ka tribali u miru i molitvi proslavit Novu (o tom, po tom
) s još 50 tisuća mladih iz cile Europe. Skupilo se mladosti i pošli mi gori, i majci, bilo je veselo…
Kobasica, gulaš i slovenci
28.12.2008.
14:15:
Bus od cirka 50 nadobudnih intelektualaca krenuo je u nove pobjede uz Massimov glas koji je treštao s radija, dok je neki mladac dijelio nekakve letke istima ....
Naravno, ja i Nela (la mia amica) doguzale smo se do busa među zadnjima pa smo bile prisiljene birat između nekih bjednijih mista u busu (čitaj, onih naprid), no dobro našlo se neko, tamo po sredini.
I dok smo se tako trnkeljali u busu, kao prave intelektualke, svaka je izvadila svoju knjigu i počele se zatupljivat nevažnim informacijama
.
16:00
Prva piš pauza, Nela jedva dočekala…Ivana (druga amica) naručila gulaš sa kobasicama
, a bus već lagano poša. Nije ga stigla pojist, što smo osjetili nažalost kroz ostatak puta.
19:00
Slovenska granica: Jonez i Mojca nas potirali van na -10 
, dok je Špela njuškala po našim putovnicama.
Rezultat: promrzlost i još veći jaz prema dragim nam susjedima
(gamad). Neli se pripišalo.
19:52
Još uvik na granici (ma zamisli)
Sv. Franjo i „posvajanje“
29.12.2008.
00:30
Piš pauza u Austriji. 50 centi za zahod! Nečuveno! Al za to su oni valjda u Europi za razliku od nas, znaju iskoristit sve resurse (pa čak i rupe).
Ne sićam se zapravo što poslije desilo, valjda smo uletile na pumpu i nakupovale se rittersport čokoladica
…to mi je inače običaj, ne znam zašto.
E da, Ivana napunila baterije, dobro je…
Vratila se ja u bus, stavila naušnjake i uz zvukove Coldplaya počela lagano tonut u san…
06:00
BUĐENJE! U p…. m…… kome pade na pamet budit nas u ovu uru
. Pauza po ure negdi u Njemačkoj, sve potiralo iz busa, da se ne bi ko naspava slučajno!! Ljuta!
08:30
Prodajem zjake naokolo, ne mogu spavat, ne mogu čitat
..
Prolazimo kroz Aachen, okolo sve bijelo, grad i selo, i drvene kućice uz cestu.
11:00
Stigli u Bruxelles, na Expo, sajam (ne ko benkovački, nego onaj zagrebački)
Neka tetka tupila je uru vrimena o smještaju, ovome i onome i jednom rečenicom satrala naše snove o smještaju u centru Bruxellesa. Frendice i mene (i još njih nekoliko) zapao je Louvene la Neuve, gradić udaljen 20 min vlakom od Bruxellesa.
Naravno, moje nezadovoljno gunđanje nije promijenilo situaciju tako da smo krenule lagano u potragu za našim kuferima (koje smo ostavili na nekom igralištu). Na igralištu smo primijetili da se više-manje sve pročistilo i da su svi već lagano krenuli na svoja odredišta, no mi smo morale pričekat da se skupi naša grupa (grupa za Louvene), što je malo potrajalo, jer je naš kvazi-vodič zapeo s nekom ženskom
. U međuvremenu smo upoznali tri momka koji su također smješteni u Louveneu i rodilo se prijateljstvo na prvi pogled. Od tog časa smo se nas šestero rijetko kad odvajali
.
Tramvajem do Montgomeryja, metroom do Schumana, pa vlakom do Louvenea…i sve to popraćeno gužvanjem i guženjem po svim tim prijevoznim sredstvima
…
15:00
Louvene la Neuve napokon, boli već svaka kost u tilu…
Dobili smo zadatak da odemo do župe Saint Francois odakle bi se trebali raštrkat po kućama (nečijim)
…
U Saint Francoisa nas najeli i napojili…fala Bogu i kolačima, dobri su bili…dečki su se nešto tužili na juhu od mrkve, al meni i Ivani ništa u nije smetalo.
Nakon ručka produžili smo gore stepenicama u crkvu di je uslijedilo „posvajanje“. Nas tri smo rekle da se ne želimo odvajati, pa su to i ispoštovali. Dopala nas je izvrsna obitelj i još bolji stan…
Dok su neki spavali na podu u vrićama za spavanje (tako su nam rekli kasnije
) mi smo imali svoju vlastitu sobu, krevete, wc i kupatilo da ne spominjem frižider 24h na raspolaganju po kojem smo navečer operirale u potrazi za čokoladom
…
No dobro, za početak smo se otuširale na brzinu i crta na vlak.
16:47
Zasile u vlak. Neprestano smo se smijale ovim terminima, da vlak u 16 i 47, pa u 10 i 42..ha ha, ka nije moga bit u 45 ili 50, to bi se ovde kod nas sve zaokružilo, no dobro, navikle se.
Iskrcale se na Gare Central (nama najdražoj stanici – to smo otkrile kasnije) i otišle pojist nešto (piletinu sa šugom od gljiva, pomfrit i povrće), pa bauljale po Bruxellskim uličicama i dućanima što nas je dovelo do Chocopolisa.
Posljedica: Ivana potrošila 40 eura samo na čoklade!
21:00
Išle doma spavat! Satralo nas…
23:00
Ivani mučno od čokolade
…
Mi i japančići
30.12.2008.
07:00
Buđenje. Marenda (i to kakva) – jaja na oko, pršut, šunka, neka salama, tri vrste sira, nuttela, neki namaz od keksa, džem, peciva, cornflakes, mliko, sok, čaj, kava
…..aaaaaaaaaaaaaaaaaa
A Ivani još uvik mučno…
07:45
Misa u Saint Francoisa: 30 min…trebali bismo mi i naučit nešto od te Europe.
Kasnije smo malo đirali po Louveneu, pa u vlak via a Bruxelles.
14:45
Gare Central, našli se s dečkima i da ne bude ovo putovanje samo isprazno bančenje po pivnicama i slastičarnama, odlučili mi posjetit štogod znamenito, pa se zaputili u Catedral San Miguel y Santa Gudula (na prvom u stoji akcent, ako koga zanima).
Predivna jedna građevina moramo priznat…gotika, neogotika, ne znam, neću pogađat..
Nakon što smo ispucali memoriju fotoaparata, izašli smo van, kad eto majci, tamo isprid uz cestu parkiran City tour bus (onaj što u filmovima voza japančiće).
Dečki se nisu mogli pomirit s cijenom od 10 eura po osobi pa su odlučili napravit đir sami, no mi nismo mogle odoljeti zovu tople unutrašnjosti busa naspram vanjskih – 6. i tako smo se rastali uz dogovor da se nađemo na istom mistu za uru ipo vrimena, koliko je trajala tura.
17:00
U busu pogodi što: Japančići! Okupirali su cijeli gornji kat, tako da nam nije preostalo drugo nego da se utrpamo tamo negdi na zadnja sidala nasuprot nekih namrgođenih tinejđerica. Pravile smo se da ih ne vidimo i lipo, onako turistički stavile slušalice na uši i zapiljile se kroz prozor. Mogle smo birati 8 različitih jezika na kojim ćemo slušat kako neki tetak priča o povijesti Belgije, Bruxellesa i općenito o građevinama kraj kojih smo prolazili. Vrtila sam malo španjolski, malo talijanski, malo engleski, no čim sam čula: -La reina Isabela- zabolia me mali mozak i već mi se izvrtilo jedno pedeset kraljeva i kraljica po glavi…(inače da objasnim: o toj tetki učim na faksu i njeno se ime spomene svake sride od podne do dva jedno 15 puta).
wafli na svakih 20 m
Uru ipo vrimena poslije, kad smo obišli Notre Dame, Palaču pravde, Malog pišonju, flamanske kućice, neki perivoj, neki park, još jednu palaču, itd. vratile smo se nazad k naše gore listovima i s njima pjehe nazad u Bruxellske uličice.
Rezultat: kupila maramu palestinku za samo tri eura i dovoljno razglednica da ih mogu koristit ko igraće karte..
Manneken pis
20:00
Vratili se u Louvene, uletili gladni u Quicka (alla McDonalds) i navalili na Big Mac i cole…o kalorijama ćemo kad se vratimo doma…Neli se pripišalo.
22:00
Doša Mr. Phelippe po nas (u daljnjem tekstu čača)…
Doma se oprale, ostatak obitelji oša leć, a ja i Ivana u frižider, pa udri po čokoladi…Nela se pojavila nakon pola sata kao glas razuma, al je nismo slušale pa je odustala. Oko ponoć smo upalile film 27 haljina, al nas nije puno zainteresira pa smo se udubile u razgovor o muško-ženskim odnosima do tri ujutro
…
Kako je baba ukrala ručak + Nova Godina
31.12.2008.
07:00
Misa…opet…zbrisale smo ranije da napravimo đir po robnoj kući, no ispostavilo se da belgijci vole spavat malo duže, pa dućane otvaraju tek u 10:00.
Našle otvoren supermarket, ja kupila jogurt i sila isprid dok su one birale domaće belgijske paštete…
U deset uletile ko furije u Zaru, nakon 5 min više mi nije bilo zanimljivo pa sam produžila do H&M-a, i ostalih trgovina, vratila se nazad, njih nema. Pogledam na sat, 10 i 39, za tri minute polazi vlak za Bruxelles, pomislim da nisu možda na stanici, pa požurim tamo – nema ih. Ja luda! Mislim se oću li se ukrcat u vlak, no ipak ostanem, i on mi ode prid nosom…vratim se isprid robne na trg kod male kućice među borovima u umjetnom snijegu i pošaljem im poruku čijeg bi se sadržaja posramila ijedna pristojna katolkinja, al neka – ja bijesna. Kad evo ti njih za 5 min, tegle Zara vrećice u svakoj ruci i cere se ko lude..
„Ajme, sorry, mi zapele u svlačionici…“
Da ne spominjem da smo drugi vlak morale čekat uru vrimena.
12:30
Stigle u grad, prva stanica: zahod – Neli priša opet.
Poslije toga produžili do nekog snack bara pojist štogod. Uzele svaka one brze juhe u čaši, ja i nela po sendvič od tunjevine i ivana pizzu, i sidnemo mi za zelene stoliće, kad vidim ja neku ženu za stolom kraj našeg, starija malo, nije bijelkinja, ali ni tipična crnkinja, jer nije imala njihova etnička obilježja (usne, nos, kosa i to ), ali bila je tamne puti i to neke isflekane, ko da si ofarba bijelkinju…neki mix. Uglavnom ta kvazi-crnkinja uvati nešto pričat sama sa sobom i ustane. Ove dvi rete su joj sidile okrenute leđima pa nisu skužile ništa…
Mene je to neko vrime zabavljalo pa sam pijuckala juhu i gledala babu. Ona podigla ruke u zrak, dlanove okrenula od sebe, zatvorila oči i počela nešto molit. Meni nije jasno, al mislim, ma ko je j… nije moja stvar.
Kad vidi đavla, baba potegne u torbu koja joj je bila na stolu i izvuče nož od nekih deset centi (centimetara), podigne ga u zrak i nastavlja nešto pričat zatvorenih očiju.
Vidim ja odnija vrag šalu, pa sasvim ležerno, kažem curama (koje su zarile nos u sendviče i nisu skontale ništa) da se ne okreću nego samo uzmu stvari i izađu što je prirodnije moguće. Naravno gledale su me ko neprijatelja No 1 pošto sam ih prekinula u jelu, pa sam shvatila da moj zahtjev traži i objašnjenje. Ponovila sam im da se ne okreću i ne paničare (čisto zato što ih poznajem), i da izađu polako jer neka baba iza drži nož u ruci i ne djeluje normalno, na što su one naravno morale obe napravit okret od 180 stupnjeva i zapiljit se u babu.
Ivana je easy pokupila stvari (čitaj: juhu i sendvič – pravilo No 1: hrana se ne napušta ni u kriznim situacijama), obukla se i krenula prema izlazu, ja za njom, a Nela se tresla ko guzica crnkinje u spotu 50 centa
…jedva je uspila navuć bundu na se, i poprimila neku prozirnu boju, kasnije se derala na nas da ne shvaćamo ozbiljnost situacije i da sve shvaćamo previše flegmatično. Rekosmo: Hvala.
Tko zna, možda je baba samo tila narizat kruva po nekom svom običaju, a možda joj je palo na pamet ponovit slučaj one japanske babe u metrou prije par miseci kad je nabadala nedužne japančiće…we'll never find it out…
13:20
Našle se s dečkima i ispričale im ovu „veselu“ anegdotu, pa nastavili dalje, sada put sjevernog Bruxellesa, čisto da se maknemo malo od samog centra.
Prohujali kroz još nekoliko crkava, spomenika, izloga, trgovina…pa produžili u Palaču Pravde, a unutra: preediiivnooo! Ostali bez daha, slikali se na svakom koraku, kraj kipova, kraj stupova, balkona…izguštirali se i van..
20:00
Našli najbliži ulaz u metro i doma u Louvene. Kad tamo Louvene prazan, nigdi žive duše, kafići zatvoreni, dućani isto. Pitamo klince neke oće li bit što organizirano na trgu za doček, a oni kažu da neće i ubiju nas u pojam…di ćemo mislimo se. Ma rekosmo svejedno, jer smo taman našli otvoren dućan i kupili u njemu red bulla, votke, bacardija, juicea itd…uz to nam ne može bit loše.
Nas tri smo onda otišle kući jer je ćaća doša po nas, a dečki su ostali tražiti neki kafić, da nam se guzica ne smrzne vani večeras.
21:00
Mi doma, kad ono: iznenađenje. I to u obliku super seksi belgijca, koji je inače nećak naših matere i čače. Onako tipični intelektualac sa šalom oko vrata, plavim okicama i rupicama na obrazima…naglasak da ne spominjemo
. Tamo je bila i njegova majka koja je radila u Rimu 20 godina pa smo je cure i ja pokušavale šarmirati našim poznavanjem talijanskog jezika…nisam sigurna koliko smo je se dojmile s obzirom da smo u istoj prostoriji bile punih 5 minuta, no ono što je bitno: sin je ostao s nama.
Christoph (ime nećemo komentirat, a bome nit izgovorit – zvat ćemo ga Mr. Handsome), 24 god, upravo završava studij paleontologije, arheologije i sličnih logija…para ko pljeve, tata mu pilot, obišao već pola svita, a sad nakon faksa namjerava posjetit još one zemlje koje do sada nije (naravno, ponudile smo se sve tri da budemo domaćice poželi li jednom doć u Hrvatsku)…
I dok je on tako ćaskao s nama i vadio nam sladoled 
u čašice mi smo se proporcionalno sa sladoledom topile dok nam nije palo na pamet da imamo još samo uru vrimena da se sve tri otuširamo, i spremimo za novogodišnju noć.
Ja sam krenula prva, nekako me od sveg tog savršenstva zabolila glava, a i sitila sam se jednog potpuno nesavršenog bića koje je ostalo u Hrvatskoj, a koje ne bi minjala ni za 10 Christopha…
I tako se ja prva otuširala i navukla najbolje krzno…zapravo najčistije što sam imala u kuferu (čitaj:jedna nenošena siva majica i crne traperice nošene samo dvaput + palestinka).
Čača nas je odbacija do St. Francoisa di je misa bila do ponoći, ja sam iz dosade cilo vrime zajebavala nekog malog kinezića isprid mene, dok je Ivana cilu misu propričala s Mr. Handsome-om (ha, ha koja glupa deklinacija).
U ponoć smo izjurile ko kokoš iz vrućeg lonca i otrčale pod krinkom noći daleko od misne parade (dobro, ne baš daleko – ulicu dalje) do Beckettsa, Irish bara u kojem su nas tribali čekati dečki. Mi unutra, njih nema, pošaljemo im poruku i stopimo s atmosferom koja se u međuvremenu odvijala na trgu. Neki hipiji su donili bubnjeve i zabubnjali neki super ritam, dok je nekih 2000 ljudi skakalo i plesalo okolo, uz naravno, neizbježan novogodišnji vatromet.
Napokon su stigla i ona naša tri mušketira, zadržali smo se malo na trgu pijuckali što smo imali i krenuli ponovo u Beckettsa, no sad je King Kong na vratima pogledao naše starkice, patikice, maramice i provalio da se moramo pridržavat dress coda (čitaj: štikle i dopičnjak – kakav smo vidile u teta koje su ulazile).
Thank God da su dečki imali plan B pa su pretraživali barove dok smo mi pivale aleluja. Našli su još jedan bar, onako više kvartovski, za domaću raju koji je radio do 8 ujutro. Tu smo zasili uzeli pivu, doša vlasnik, došli svi, izgrlili nas, izljubili, čestitali sve po spisku…neka vesela skupina. Još nam se oko nogu mota neki pre ludi štenac…uglavnom, meni je bilo dobro, dečkima isto, a Ivanu potrefili oni dani u tjednu pa je bolija drob…
Uglavnom, zvali mi čaču oko 2 ipo ure i via u krevet.
p.s. Ko je ono reka da se u EU ne može pušit u kafićima?
Teroristički napad u zahodu
1.1.2009.
09:00
Malo kasnije se digli…boli glava, boli drob – kako koga, svakog nešto. Sišle na ručak, a kad ono: hladno predjelo-pašteta od kozica i riblje ikre + toplo predjelo-juha od povrća i škampi + glavno jelo-puretina sa umakom od gljiva, posuta orasima i s prilogom od zapečenih krumpira i sira + desert – sladoled.
Zaključak: u belgiji se dobro jede
p.s. da ne zaboravim, prije nego smo krenule van iz kuće, Nela je pitala mater oće li Mr. Handsome opet doć. Na što sam ja spustila pogled u pod i smijala se našoj balkanskoj izravnosti, a ostatak puta sam ju podsjećala na to da ima dečka…
10:00
Opet misa, a što drugo…bio je to danak koji sam morala platit, s obzirom na to da se zadnjih pola godine nisam ni u mislima približila crkvi.
Nakon mise, vlakom do Schumana, pa metroom do Heysela na Expo. U brošuri, koju nisam pogledala za vrijeme cijelog boravka tamo, otkrili smo da će se na Expou održati nekakav susret hrvata, bosanaca i hercegovaca, uglavnom, naše balkanske raje, pa smo odlučili bar tome prisustvovat. Mi došli tamo, malo slikivali Atomium, Nela opet išla pišat…Ivana s njom..vratili se, kad ono krcato, ljudi ko pljeve. Mi što ćemo, ajmo ća…kad naletimo na Ivaninog prijatelja iz Dubrovnika.
Napravili đir, našli neke stolice i sili nas četvero pričat. Ispostavilo se da je to skroz simpatičan momak, pa nam je eto bilo zabavno. Po ure poslije Neli se opet pripišalo, pa smo otišli s njom do zahoda. U zahodu je smrdilo ko u štali, tako da se nisam tila uvlačit unutra, čekala sam isprid dok su one ispuštale višak tekućine.
Ivana mi se brzo pridružila i čekamo mi tako Neli, kad dotrči ona sva prozirna i uspuhana.
- Jeste li vidile ovo? –
- Što? –
- Svitlo se ugasilo u zahodu! –
- I? –
- Mislila sam da je teroristički napad! Skroz sam se pripala, skoro pa sam spuštenih gaća istrčala iz kabine! –
Pa što reći na ovo…
14:00
Meeting s dečkima na Expou, đir vamo - tamo, pa u pet uri večera. Tamo nam se prišteka neki frik s kapom I love Jesus i uvatija pripovijedat nešto na engleskom…jeah right
, nisam bila dovoljno skoncentrirana sa raviolima u limenci i sendvičem u ruci…mislim da je brzo otiša prosvijetlit neke za koje još nije kasno.
Nakon večere, isvinjavanja i podrigivanja primijetili smo kako u Belgiji nema onog zakona o bocama i kako boca ima na svakom koraku. Samo na Expou je bilo 50 000 ljudi i svaki bi dobija po 2 boce vode za večeru, to je 100 000 boca x 50 lipa = 50 000 kn… he he, ma vjerojatno bi nam ih slovenci pokupili na granici…
Ništa, propala ideja o biznisu i mi krenuli nazad u Louvene, nekako smo imali feeling da smo sve u Bruxellesu već vidili.
19:00
U Louveneu su cure uletile u neki Internet nešto, di su se naravno mogle poslužit internetom uz određenu naknadu pa su se od tamo izjavljale, dečkima, materama, čačama itd.
Luka i Ante (2/3 dečki) su otišli po ostatke one votke, a ja i Ivan (1/3 dečki) smo produžili zauzet misto u Beckettsa. Na kraju smo se svi skupili tamo, pričali gluposti, ismijali se, navečer doša čača po nas i odveza nas doma, a dečki produžili u svoju sobicu ( e to sam zaboravila spomenuti) u sjemeništu…hahaha..a dok smo mi uživale čokoladama, sirevima i jelima svih vrsta, oni su podgrijavali lasagne u mikrovalnoj…haha…no bad feelings, volimo mi vas.
Ajmo kući pjevajući
2.1.2009.
07:00
Skupile smo kufere i ostavile ih u hodniku, došao je nažalost i taj dan…doručkovale smo s familijom, a onda smo svi skupa krenuli na misu. Pozdravile smo se tamo s njima, zahvalile na svemu i pozvale ih kod nas, i izjurile van, naravno, prije toga su njih dvi morale otić na zahod.
Našle smo se s dečkima i napravili turneju po Louveneu, još se malo slikali, pa sili na vlak (neke drage bakice su nam pomogle vuć prtljagu - valjda nisu što ukrale), pa na metro di su se neka dva homića gledala sa zavidnom nježnošću (šteta, ovaj jedan je bija skroz dobar), i onda do Expoa di su nas čekali autobusi. U 14:00 smo tribali krenuti, no krenuli smo u dva i kvarat…pogodite zašto: zato što su Nela i Ivana zapele u nekom wc-u a nas četvoro smo svakih 2 min vikali vozaču da pričeka, da nisu sve ovce na broju.
A onda je počelo ponovno trankaljanje po busu, samo smo fala Bogu sad bili na onom zadnjem sidalu i ka imali smo nešto više mista…uglavnom bilo je trenutaka kad smo se svih 6 nagurali tamo i valjali gluposti ne obazirući se na prosvjedovanje neke bodulice na sidalu isprid nas.
Na prvoj piš pauzi u Njemačkoj Ante i ja smo uzeli jedne od najboljih paštašuta na svitu – to sam morala spomenut jer hranu teško zaboravljam…
I vožnja ko vožnja, malo slušali mp3,4, malo se gurali, malo spavali, malo slinili…kad je zaladilo zamotali se u deku i tako lipo do Zadra…
Iduće godine se ide u Poljsku, ali o tome ćemo još razmisliti..Dosta nam je bilo Poljaka i njihovih gitarica po Belgiji. Ali možda se zaletimo do Pariza ovo lito…
Sve u svemu, bit ćete obaviješteni..
p.s. slike će doć kad mi kompjuter prestane bit redardiran
