novigradsko 2008

Nakon večere sjatila se hrpa žena na čašicu razgovora, od muških smo bili prisutni Boro, Boris i ja. Poslije razgovora ugodnih Anita nas je potrpala u svoj plavi Daewoo Matiz sa fluorescentnozelenim navlakama pa ćemo kao negdje dalje, ne svi naravno nego nas pet (u autu mislim).


Ali tek što smo krenuli upali se lampica u glavi i kaže mi da sam ostavio kišobran u hotelu. Ništa, stali oni i čekaju me da se vratim. Dolazim ja dolje a njega nema. Vidio onaj kelner da se ja nešto muvam onuda i pita on mene jesam li što zaboravio. Odgovaram ja njemu da sam ostavio šareni kišobran i za to vrijeme pogledavam oko onih posuda sa zelenilom jer bi trebao biti tu negdje.


Malo mi se onako zamutilo u glavi jer sam pomislio: « Pa nije valjda da sam opet uspio nešto izgubit'! «, jer povremeno posijem nešto tu i tamo, valjda da ostavim traga.
A još kad mi je Aziz rekao (tako se zove, piše mu na pločici zataknutoj na prsluk): « Đoni to si ti sanj'o! » samo sam podvio rep i otišao van.
« A kišobran? « upitala je Anita.
« Nema ga i još me zeza « rekao sam skrušeno.
Prodrmao me nagli gaz na gas i zaokret od 180 udesno. Samo što se nismo uvezli u Maestral, sparkali se na onaj tepih i svi van, Sonja, Boris, Suzana, Anita i ja!


Ma ja to ne mogu vjerovat', gledam ja njih a oni mi pred očima hodaju usporeni k'o u filmovima, sekunde mi prolaze kao minute, ona narančasta svjetla k'o reflektori se odbijaju od mramornih ploča, ne mogu mislit' i gledam kako će me sad zbrukat' pred svima zbog jednog kišobrana. Kad smo konačno došli do onih stepenica koje vode prema prizemlju stali smo kao na vrhu litice sa pogledom uperenim prema dolje i tu ja osjetih uzbuđenje.


Pomislih da su svi pomislili:"Vidi ga tužibaba jedna!", ali nije me briga jer to je jednostavno atmosfera koja ovdje vlada, a ta atmosfera je otkačena. Sama situacija se rasplela kao u pravom "hepiendu", Aziz je uputio pogled prema gore držeći u jednoj ruci kišobran a drugom mašući prema nama i sve se pretočilo u kantu od 1000 kubika smijeha! Ah taj Novigrad…


Sretno smo stigli u Čitaonicu gdje su nas Damjan i Vlatko tri sata zabavljali pričanjem viceva. Jedan od:

Pita Ivo prodavača: « Jel' imaš televizor u boji? «

« Imam « , odgovara prodavač.

« Daj jedan žuti! «

Tako vam je to dragi moji kad skupite na hrpu one koji su najspremniji uzeti nešto više od običnog, monotonog života uvaljanog u svakodnevnici surove realnosti. Ali duh Novigradskog Proljeća je mene pošteno drmao između mog prvijenca i sada ovog drugog i šaptao mi da tako može biti i u stvarnom životu samo ako si posložiš kockice u glavi na pravilan način.

Nadam se da je ovo tek početak za mene i sve druge koji će ikada biti u doticaju sa onima koji su okusili atmosferu Škole, osim ako naravno nisu jedni od sretnika koji su imali priliku to iskusiti sami. Slobodno mogu reći da je Škola odmor za mozak, a mozak najbolje radi kada je odmoran.