Prijatelji stari, gdje ste?

Svako malo provjerim svoju listu linkova i svako malo skužim da ih ima sve manje. Dosta mi vas je. Vratite se. Svi! Ne zanima me, na staroj ili novoj adresi, vratite se i javite mi se. Fale mi Apple, Smiling Cat, Jazzy (poznatija kao H&F), a najviše mi fali, ne znam ni zna li nju netko od vas mojih najdražih, Secret. Secret, vrati se, ako ovo čitaš. Ne znam ni znaš li me više, znale smo se tu i tamo čuti onda još preko icq-a, a obožavala sam tvoje postove. I zato te još uvijek držim u linkovima. Neki dođu, odu, izbrišem link, ali neke ostavim u nadi da ću jednom kliknuti na njih i iznenaditi se. Pozitivno, naravno. Pa, ljudi, VRATITE SE!

In case you were wondering, Supermen i ja funkcioniramo. Majko sveta, izdogađalo se svašta, obavili smo (još) jedan mučan razgovor, ali nekako mi je sada srce na mjestu. Ja sam mislila da je problem u meni. A da ne duljim, nije. Konačno, konačno sam shvatila da mu je stalo, ali ima problema iz kojih se ni sam ne zna izvući. I sad funkcioniramo. Nije savršeno, ali funkcioniramo. Žrtvovala sam ja neke svoje navike, ali neke je žrtvovao i on. Prilagođavamo se jedno drugome i živimo dan po dan. Bolji dani će doći, u to ne sumnjam, zasad ćemo ovako. Jer previše smo se vezali jedno za drugo da bismo sada prekidali ili radili pauze. Volimo se i to je ono što je bitno. I obožavam svoju Persephone jer me "slušala", savjetovala i pomagala mi. Rujan je pred vratima, a onda i moj rođendan, a onda ćemo se i nas dvije konačno vidjeti, zar ne, draga?

A početkom rujna konačno počinjem raditi. Student servis, normalno, ali meni itekako dobra plaća. Za samo 5 sati dnevno plaća će mi biti oko 2500 kuna. Za jednu studenticu i previše. Ok, nikad previše, ali ooooo, kako jedva čekam... A onda krajem rujna idem i na svadbu svog bratića u Zg, tome se baš veselim, još ako Supermen ide sa mnom... Ma di ćeš bolje.

Ovih ću dana početi i učiti, još samo jedan ispit do uvjeta, ali nekako me nije strah, naučit ću to i valjda onda i proći. I onda još samo godina dana, godina i pol i magistrirat ću. I onda - real life. To me baš i ne veseli previše. No dobro, onda se barem mogu udati. Šalim se, afkors.
Idem sad obići svoje linkove (kojih je, ponavljam, sve manje i, ponavljam, vratite se!) pa u krevet...
Ljubi vas Ruby!

Epilog

Kako da objasnim prošli post? Kao samo jednu od onih faza, možda. Ali samo kad se sjetim te faze, naježi mi se cijelo tijelo. Bila je to (s naglaskom na BILA) jedna od najgorih mojih faza. No, srećom, samo tjedan dana na moru poništilo je sve to.
Supermena sam na razgovor dobila tek noć prije nego što sam otišla. Jer jednostavno nisam mogla otići, a da ne riješimo to što je bilo, na bilo koji način, jer znam kakve bih bila volje i samo bih pokvarila raspoloženje svima oko sebe. I tako sam otišla do njegovog kluba i rekla samoj sebi da ne idem doma dok ne porazgovaramo. Frendica s kojom sam bila je znala o čemu se radi pa me uskoro ostavila samu s njim. I on onako ležerno mene pita: "Kaj je, mali?" A meni se grlo stisnulo da sam jedva mogla govoriti.
Ukratko, njemu sve ono nije značilo ništa. Povukao se u sebe zbog pritiska i jednostavno mu je trebalo nekoliko dana da dođe k sebi. A ja sam mu iskreno ispričala što se meni događalo tih dana i u kakvom sam bila stanju. I vidjela sam na njegovom licu da mu je žao. Ali mi to nije rekao. I pitala sam ga da mi iskreno kaže je li razmišljao o prekidu, rekao mi je "Ne. Ni na sekundu".
I otišla ja na more. U društvu četiri dečka. Šest sati, koliko smo putovali, provela sam s osmijehom na licu, dečki su fenomenalni, stvarno mi je trebalo tih šest sati. I onda tjedan dana s najboljom ekipom... Smijeha, alkohola, sunca, mora... Bolje nije moglo. Jedva čekam iduće ljetovanje, po mogućnosti s istom ekipom. I udebljala sam se dvije kile! Ali izgleda da se to ne vidi, jer su me neki od dečkiju na moru pitali jesam li bolesna, zašto sam tako mršava. A apetit je proradio, jela sam (i sad jedem) po pet puta na dan i možda dođe još koja kila...
I priznajem, mučila me još situacija sa Supermenom, namjerno ga nisam zvala, zvao je on mene, a onda me jedan dan iznenadio porukom: "A mali moj! Baš mi fališ, jakoooo! Trebam te da budeš kraj mene, da te ljubim i da pričamo. Sori kaj sam bio takav bio prema tebi, ali takav sam dok je pritisak na mene. Ne mislim na tebe da si radila pritisak, već posao glupi koji me radi totalno nesretnim. Vt."
Ono što me u toj poruci najviše razveselilo i što mi najviše znači jest to da je shvatio i priznao svoju krivicu i još važnije, ispričao se. I vidjet ćemo kako će dalje biti... Još moramo malo porazgovarati da riješimo to do kraja, ali nadam se samo da onakvih faza više neće biti.

Ljubi vas Ruby!