Kad je mozak veseo, onda đuskaju i mravi.....
nedjelja, 17.12.2006.
Jedna pesma i neka prisećanja. Pesma je kriva za sve!
Urla Ivek:
Dokaži se pred sobom,
uradi bilo šta!!!
Muzički superheroj mojih tinejdž dana... zapravo, ne on sam, nego cela njegova grupa.
I Darkvudi, obavezno. Iznad svega.
E, da... Direktori. Naravno. Na njihove koncerte sam išla sa bratom od ujaka i njegovom ekipom. Oni su brinuli o meni... a ja sam uživala. Lep osećaj kada te neko štiti... sklanja te u stranu, kada iskusno proceni da će doći do šutke. Pet fajerki i crveni đubretarac. Svi u martinkama. Đubretarac ponekad u kikersicama. To u svečanijim prilikama.
Čoveče, kada pomislim na 90.-te, setim se samo muzike i koncerata. Površnost, ili mehanizam odbrane? Možda samo pokušaj da se živi normalno.
Sada znam da svesno nisam registrovala ni jedan od onih crnih događaja... Površnost, odbrana, sebičnost?
Iskreno, htela sam da živim! Bre!
Uspevala sam.... po malo.
I'm to blame? I don't care!!!
