Mogao bih reci koju i o kulturi odlaska u kino u Kini.
Nema je.
Kinezi ne idu u kino. Ajde, jedan vrlo, vrlo mali postotak ode jednom ili dva puta godisnje. Tu sam preko dvije godine, a bio samo jednom (zapravo lazem, ali vratit cu se jos na to). Sramota za jednog (bivseg) polufilmofila. Ali, kao sto rekoh, kultura odlaska u kino ne postoji, sto znaci da bih glavnom trebao ici sam, kad se i ide, ide se u multiplekse, koji su vise manje posvuda po svijetu isti, prikazuju imbecilne filmove, a i karta je skupa. Odnosno priblizno kao i kod nas. Za Kinu je to kao da je kod nas stotinjak kuna. I na kraju, ali zapravo najbitnije, vecina je filmova sinhronizirana na kineski. Tako da, hocu li ici u kino, prije moram nazvati i pitati je li film sinhroniziran (fala svim bozima kaj smo mi mala zemlja pa se ne isplati sinhronizirati. Ali sve strahujem da ce i donas jednog dana stic to zlo.)
Zato je taj jedan puta kada sam otisao bilo posteno. Bila je to najskuplja kino ulaznica koju sam platio u zivotu. Kostala je jedno pedesetak kuna. Isli smo pogledati KingKonga, u neki multipleks, naravno, ali ispostavilo se da su prodali sve ulaznice za obicne dvorane i da mozemo dobiti samo ulaznicu za VIP dvoranu. Ajde, kaj sad, uzeli mi te karte i otisli do dvorane. A kad tamo foteljetine, metar siroke, a upadnes jedno pola metra u nju. U prvom redu imaju jos i automatsku masazu. A za trosatni film tako nesto vrlo dobro dodje. Tako da je ispalo da sam tu bio u najluksuznijem kinu koje sam ikada vidio. Tipicno za Kinu. Tko je tu bogat, stvarno je bogat. (Bili smo jednom vani na karaokama i bio u drustvu neki tip koji ima svoju firmu za kompjutersku opremu ili nesto slicno, i odjednom se ovaj digne i ode van. Za pol sata, evo ga nazad u drugoj odjeci. I onda mi kaze frend da on to tako najnormalnije – ne pere mu se odjeca, nego kad se zamaze, ode do trgovine i kupi si novu. A staru baci.)
Ali, kao sto rekoh, bijah ja u kinu dva puta. Naime, prikazivao se u obliznjoj dvorani film kojeg je Partija snimila u svrhu samopromocije te educiranja i razonodjenja neukog puka. I podijelila svim clanovima debele buntove besplatnih ulaznica da ih raspacavaju dalje, a kako se nadje poprilican broj takvih i u mom labu, dobismo i svi mi ostali bar po jednu. Naravno da nitko normalan nije isao to gledati i da sam se nasao u kinu u ranopopodnevnom terminu s jos par stotina kineskih penzionera prvoboraca uzivajuci u prici o pozrtvovnom partijskom funkcioneru, koji cijeli film polako umire od neke misteriozne bolesti, ciji su simptomi da se covjek, upravo dok nosi vrecurdu punu hrane i ostalih potrepstina do nekog siromasnog cice koji zivi daleko u brdima, odjednom uhvati za trbuh i par minuta, uz bolnu grimasu na licu, mucno stenje. Ostalo vrijeme nalazi zenu nekom tipu koji se hoce ozenit, kupuje od svojeg novca fotoaparat tipu koji zeli otvoriti fotografsku radnju, nabavlja ljudima ugalj za zimu, licno ga lopatom tovareci na kamion...uglavnom, odrzava pola sela na zivotu, dok sam skapava od gladi. I zanemaruje obitelj. Kad smo vec kod obitelji, i zena mu boluje od neke misteriozne bolesti, stalno je u krevetu i kroz cijeli film izgleda ko da je na samrti i samo cekas kad ce vec jednom odapet. Al ona ipak prezivi. Mora ostat neko i o djeci brinut kad on otegne papke na kraju. Ali film je sniman u nekom prilicno zabitom dijelu Kine, tako da sam uzivao u krasnim, starinskim drvenim kucama. I u filmu, naravno, Partija gradi ljudima nove, betonske da, jadni, vise ne bi morali zvjeti u onim starim, drvenim.
|
