Nike Furiosa

nedjelja, 18.09.2011.

43-780

Teško je biti broj koji se ne koristi,
a još teže broj koji se koristi s telefonom koji se ne koristi.


M.A. Vogue Italia

Mislim da sam bila možda 2. osnovne kad smo dobili telefon. Bio je to događaj godine, a svi su se susjedi preko balkona i dvorišta vičući međusobno ispitivali koji je čiji broj.
(Posebno Dinka.)
Nekoliko su dana bili zaokupljeni zvanjem jedni druge na telefon, pričajući ni o čemu, uzbuđeni što imaju tako divnu spravu.

Mene je, recimo, u cijeloj priči najviše zanimalo tko je dobio maslinastozeleni, a tko crveni telefon marke Iskra (skontali smo da bar kod nas u kvartu treće boje nije bilo).
O da, i meni je bilo napeto okrenuti par brojeva. Pa s kim god da pričam – dobro pričam.
„Dobar dan teta Dinka? Jel Vaš telefon zeleni ili crveni?“
„A vrag ga odnije, crveni je, a kakvi je taj niki zeleni?“
„Ne znam, i ja imam crveni.“
„Aj Nikolina, iden zvat Jasnu da čujem kakvi je njen.“
Onda je zvala Jasnu, a kako Jasna živi između moje i njene kuće, a Dinka je oduvijek imala glas koji čuje pola susjedstva, čula sam kako Jasni zvoni telefon, a onda i njihov razgovor.
„Šta je?“
„EEEEE Jasna el tvoj zeleni il crveni telefon?“
„Crveni je. Ma ni nema zelenog.“
„A valja su neki dobili i zeleni.“
„Iden zvat Đenku!“

I tako sam ja lipo dala susjedima povod za zvanje ostalih susjeda. Razbibriga za jedan dan. O vrlo važnoj temi.

Kako god, moj prvi broj bio je 43-780. Osijećala sam se cool radi ovog 78 broja koji je dio i mog datuma rođenja. Zanimljivo je da me na svim važnijim događajima upravo taj broj prati. Kombinacije broja 7 i 8.
„Dobar dan barba Petre, jel' Antonija kući?“
„Je, evo sad ću ti je dati. Antonijaaaaaaaaaa!!! Nikolina te triba!“
„Ja sam.“
„Jesmo li imali nešto za domaći iz hrvatskog ili srpskog jezika?“
„Nismo, samo iz prirode odgovoriti na pitanja.“
„Aha, super, hvala.“
Naime, ja sma znala da nemamo ništa iz hrvatskog, ali tražila sam razlog da okrenem broj.
Shvatila sam da je osim dobrih stvari već tad telefon unio nesigurnost u moj život i potencirao onaj dio ličnosti koji se vječno preispituje oko brdo gluposti.
Jesam li ja to dobro čula što je za domaći?
Jesam li dobro zapisala?
A možda je bilo još nešto?
Zdrav razum, onaj moj jadni „ego“ uvijek je spušio od „superega“. -
„A da ti Nikolina to provjeriš? Možda si bila nešto zamišljena dok je drugarica diktirala zadatke?“
I tako je meni telefon došao kao, tad sam mislila, spas, a kasnije sam skontala, kao još veći problem.

Zvonjava telefona bila je jako glasna i snažna. Ko one budilice na navijanje, dok ih ne ugasiš, odnosno dok se ne javiš lupalo ti je i srce i zvonilo u glavi.
„Molim?“
„Nikolina, daj mi babu.“
„Bakoooooooooooooooooooooo, teta Dinka te zove!“
Baba ostavlja kuhaču, trči do hodnika.
„E Dinka?“
„Što radiš?“
„Kuvan ručak.
„A šta'š danas?“
„Malo dinstanog zelja, iman malo kosti od pršuta za miris i polpete!“
„Lipo, a ja neću nego jedno jaje na oko i ubrat u vrtu pomidora.“
„Dobro.“
„Aj, kuvaj ti kuvaj, iden zvat Maricu.“

Danas kad fiksne linije polako, ali sigurno odumiru, sa sjetom se sjetim uzbuđenja, istih telefonskih aparata, nepotrebnih razgovora, okretanja brojeva koji se koriste, a i jedne stvari koju sam često radila kad mi je bilo dosadno – zvala sam broj 95, da mi teta lijepog glasa (jedna od spikerica na javnoj televiziji koja je umrla od raka dojke, kako su mi pokušali objasniti kajući se poslije jer ih nisam prestala zapitkivati kakva je to bolest, kako se dobija i hoću li i ja umrijeti.) izrecitira kako je „deset sati PAUZA trinaest minuta PAUZA devetnaest sekundi“.
U ušima mi odzvanja i večeras njen glas.
Ni sama ne kužim zašto mi je to bilo toliko fascinantno.
Doduše, prestala sam s tim kad sam negdje bila pročitala koliko zapravo košta jedan poziv za točno vrijeme. To me tek „fasciniralo“ te mi je bilo jasno zašto je račun visok, a nije baš da smo puno zvali okolo.

Dok ovo pišem, uzela sam bežični i okrenula broj 95. Ženski glas, ne pretjerano ugodan izrecitira da je novi broj za točno vrijeme 18095. U produžetku napomene da ukoliko želim da me odmah spoje s tim brojem, pritisnem 2.
I pritisnem 2 kad li muškog glasa (kojeg sam prepoznala kao glas koji me automatskim pozivom i verglanjem obavijestio da sam ovaj mjesec imala račun za telefon veći od prošlog za duplo – a prošli sam imala valjda 10 kuna razgovora, a sve ostalo su one dadžbine tipa adsl, pretplata, ovo, ono, PDV) i rekao da je dvadesetdvasata,pedesetosamminutaIdvadesetčetrisekunde (bez pauza).
Čudnog li čuda, da takav neki broj bude poziv za točno vrijeme. Nije li bilo jednostavnije da ostane jednostavni, kratki i dobropoznati 95.
Jednom je bila neka rasprava o tim brojevima pa je jedan frajer prokomentirao da je ta usluga garant odumrla jer "Tko još zove točno vrijeme?"
Sad kad ima ovako bezvezan broj - sigurna sam- nitko.

Gledam taj svoj nesretni telefon čija se baterija ispraznila ne od višegodišnjih i višesatnih razgovora nego ponajviše od nekorištenja i čamljenja uz postolje. Djeluje mi željan neispričanih i nepovjerenih priča jer ono što je čuo – bilo mu je ok, samo da je priča barem bilo više i da ne služi da se preko njega javljaju dosadni agenti XY firma nudeći upitne večere koje ne moraš platiti, samo moraš doći i kupiti po povoljnoj cijeni stoljnjak s uzorkom tigra ili još upitnije firme koje nude usluge svojih EkstraŠkolovanihSmilijunDiploma „stručnih suradnika“ koji će besplatno napraviti dijagnozu masti i kolesterola u tijelu uz pomoć jedne super „naprave“ koju valjda i NASA koristi za svoje astronaute.

U međuvremenu sam okrenula još par starih brojeva kojih se sjećam jer nekad davno smo ih pamtili. Ni to mi baš nije najjasnije, ali kad okrećem te stare brojeve, na trenutak mi se učini kao da zovem direktno prošlost, kao da će mi se javiti netko koga znam iz nekih davnih vremena. I ne brinem brigu što je skoro ponoć i nije ura od zvanja. Trenutak prije negoli će mi odverglati da navedeni broj nije u funkciji uz popratni zvuk „pokvarene linije“ (ti-ru-ri-ru-ri) kao znak da definitivno nisam nazvala pravilan broj, meni je zapravo neprocjenjiv jer osjetim tinjanje neke nada da će netko s druge strane ipak podignuti slušalicu, a srce mi zaista zakuca jače.

Nazovem svoj stari broj.
Knedla u grlu. Možda se javi jedna Nikolina. Ili neki ljudi kojih više nema.
Ti-ru-ri-ru-ri. Birali ste nepostojeći broj.
I kristalno jasno postanem svjesna da nismo daleko od telefonskih brojeva.
Jednog dana jako ćemo dobro znati kako je biti broj koji se ne koristi.
(A neki već jako dobro znaju kako je biti bezvezan koristeći broj.)

<	rujan, 2011					>
P	U	S	Č	P	S	N
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30

Komentari da/ne?