Nike Furiosa

subota, 16.12.2006.

Normalan tip

Nisam mogla sklopiti oči pa sam se otišla voziti gradom.
Uvijek u takvoj situaciji voljela sam misliti da su ceste napuštene samo za mene, a ne da sam najusamljenija žena u gradu u ovaj sat. Nepotrebno sam stala na crveno na semaforu i gledala kako se delfin od svijetlećih lampica pali gasi iznad mosta.
Nije bilo ni pasa da me cinka, nijednog policajca koji bi se dosađivao i zaustavio me da mi provjeri dokumente, pita me zašto je mlada dama sama.
Mokri asfalt, a tamo gdje nije bilo lampica, mrkli mrak i moji farovi.
Stoput preslušani cd-i, tugaljke na radiju i akvarel od šminke na mom licu.
Odvozila sam nekoliko krugova, a nisam naišla na drugog vozača.
Nemoguće je da sam projicirala otuđenost na cijeli grad.
A i lako moguće da sam poprimila istu od grada.
Prošla sam kraj dežurne pumpe, zatim kraj hitne ambulante no i tamo je bilo spokojno.
Jedino mi je preostao van sezone zatvoren hotel.
Da.
Na parkingu punom otpalog lišća ugledala sam „red devil“.


Stajao si naslonjen na haubu u crnoj kožnoj jakni, pušio si i nikakvom kretnjom nisi odavao da znaš da više nisi sam. Niti da si iznenađen što sam se stvorila tamo.

„Vozila si se?“
„Da.“
„Opet ne možeš spavati…“
„Aha.. A ti? … nikad nisi imao takvih problema.“
Otpuhnuo si zadnji dim i bacio cigaretu na šljunak te je zgazio.
„Ne, mogu spavati, al mi se ne da.“

Šutjela sam.
„Hoćemo negdje na piće? Ili ćemo prošetati i smrzavati se?“ pitao si raspakiravši novu kutiju Marlbora.

„Gdje ti je žena?“
„Spava.“
„Kćer?“
„Isto.“
„Zašto si ti tu?“
Tek si me tad pogledao.
„Želio sam te vidjeti..“

Nisam te pitala kako si znao da ću doći baš tamo, iako ni sama nisam znala gdje ću završiti.
Obukla sam kaput i zalupila vratima svog auta.
Naslonila sam se do tebe.
„Taj tvoj feeling!“
Iz džepa si izvukao vrećicu punu čokoladnih grožđica i pružio mi je te zapalio novi cigaret.

„Nije mi nimalo u redu to da me izbijegavaš.“
„A što bi ti htio?“
„Da bude sve onako kako je moglo biti.“
„Ja nisam mogla obaviti prljav posao za tebe, to ti je jasno.“
„Nisi me dovoljno podržala…“
Nekoliko grožđica kliznulo mi je kroz prste i palo na tlo.
„Ah, da, zaboravljam..opet sam ja trebala ispasti bitch.“
„Ne, nisi. Samo nisi djelovala kao da znaš što želiš. Kao da sam baš ja taj kojeg želiš.“
„Svejedno je sada. kako se kaže, prošla baba s kolačima!“

Bacio si cigaret, odmaknuo mi kosu s lica i zataknuo pramen iza uha.
„Ali jednog dana bi sve moglo doći na svoje! Ne odbacuj tu mogućnost!“
„Ne odbacujem, jednostavno ne želim misliti što bi moglo biti jednog dana. Danas mislim na danas. Večeras na večeras. O sutra želim mislit s onima koji će sutra biti uz mene. To nisi ti. Kasno je, žao mi je.!“
„Nemoguće da je kasno.“
„Taman i da nije, više mi se ne da. Nemam volje, nemam živaca, nemam…vremena!“
Posprdno si se nasmijao..
„Vremena…mogla si bilo što reći, al to ne, trošiš sve vrijeme svijeta na gluposti!“
„Eto, ti više ne spadaš niti u glupost!“

Pustio si me iz euforičnog zagrljaja i ponovno se naslonio na auto.
Tako si se lako predavao.
I kad sam bila najslabija, opet sam bila duplo jača od tebe.
Nikad se nisi volio boriti.
Opet si ispao kukavica.
Doduše samo u mojim očima. Drugima si i dalje frajer.
Opet nisi shvatio.
Opet si po tko zna koji put pogriješio.

Ne, nisi me pokušao razuvjeriti, dokazati niti argumentirati ZAŠTO bi možda JEDNOG DANA bilo bolje.
„Da. Ali večeras si sama. I na obzoru nema nikoga s kim bi mogla biti sutra.“
Sarkazam kod mene nikad nije palio.
„Sva sreća što to i s tobom nije slučaj!“

Vratila sam bombone u tvoj džep.
„Laku noć!“
Poljubila sam te u obraz. Prstima si brisao otiske mog ruža s obraza.
„Usne ti mirišu na maline. Vrti mi se u glavi.“
„Vidimo se..jednog dana, jel….“

Čim sam okrenula ključ i upalila motor, stakla auta automatski su se zamaglila.
Stajao si i dalje baš onako kako sam te našla.
Sreća što nisi mogao vidjeti izraz moga lica.

<	prosinac, 2006					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30	31

Komentari da/ne?