I'm mine, before I'm ever anyone else's

četvrtak, 09.06.2016.

Bitna tema

Zasto svi misle da su oni koji ostavljaju krivi za raskid, i da je njima lakse?
Jeste li se ikada zapitali da je njihov potez mozda rezultat nailaska na zid, kada vise nemaju kuda i da je to jedino resenje da bi spasili sebe i svoj zivot?
I kojom logikom se vodimo kada kazemo da je onima koji su ostavili lakse? Zar ne mislite da postoji mogucnost da je to njihov najtezi korak u zivotu ali i jedini preostali, i da su bukvalno prisiljeni uciniti takvo sto?
Zasto se uvek zale oni ostavljeni, a nikad oni koji su ostavili? Jer smatraju da su oni koji su ostavili to ucinili svojim izborom? Ne.
Nekada prosto nisu imali kuda vise, jer ih je ostavljeni saterao u kut.

Pitanje hrabrosti je tu jedino relevantno. Sve ostalo - ne sudite jer ne znate.

09.06.2016. u 23:41 • 2 Komentara • Print • #

ponedjeljak, 06.06.2016.

Jedna tema

Dakle, uvrede se kad trazim postovanje i paznju koju smatram da zasluzujem. Objasnim svoja razmisljanja i osecanja prosto da ne bi mogli kasnije reci da me nisu shvatili, ili da nesto nisu znali. I onda, kada ocekujem nesto od njih, neki osecaj, kajanje, spremnost za popravku, dobijem uvredjenost i ljutnju.

Kada ja postupim mozda detinjasto, mozda zrelo (ko bi to vise mogao znati) i prekrizim ih u svom zivotu, oni i dalje ne cine nista da me sacuvaju. Ja se pomirim sa tim, no ne i oni. Njihovo javljanje vristi ocajem, pod maskom prepotentnosti, da mi dokazu da su oni muskarci koje je briga za mene, a ja jadnica koju pokusavaju slomiti pod emocijama za koje ne sumnjaju da imam prema njima (kao sto i imam).
U svemu tome, meni sam cin javljanja dovoljno govori. Oni nisu ozbiljno shvatili moj korak koji je doveo do kraja, oni smatraju da sam to ucinila u ljutnji, i da mi sada tek ponos ne dopusta da im se javim, ali da zudim za njima. Ubedjeni u to, a ne u moju odlucnost da je kraj, njihovo javljanje kao da mi salje poruku da su se oni ponizili cak toliko da se jave ali da svakako ocekuju izvinjenje od mene, ako mislim da ih imam u svom zivotu.

A kada ja na to odgovorim hladno, i potvrdim svoju odluku, oni se smrtno uvrede i odluce (???) da me izbrisu iz svog zivota (kao da tu odluku prvobitno nisam donela ja).

Namerno govorim u mnozini, jer u nedavnoj proslosti mi se isto desilo sa dva muskarca. Neverovatno.

Pokusavam da shvatim kada sam u njihovom ponasanju svake ispade prestala gledati kao dokaze ljubavi, a pocela kao realne cinjenice, kao dokaze njihove nemuskosti, kukavicluka i cega sve ne.

Ne znam kako da drugacije nazovem nesposobnost da se prihvati krivica, spremnost da se bore za ono do cega im je stalo (a pouzdano znam da je obojici stalo do mene, poprilicno mnogo)?

Ne znam kako da ih okarakterisem.

Samo znam da mi takvi muskarci vise nisu potrebni u zivotu, i da sam ispravno postupila sto sam ih prekrizila, bez obzira na trenutke slabosti kada mi nedostaju.

06.06.2016. u 23:35 • 1 Komentara • Print • #

Recimo 5 tema

Trag od prstenja nikad nije ni postojao. Ipak, navika da ih vrtim jeste.
Svakim danom sve manje to cinim. Kao i za sve u zivotu, vreme cini svoje.

Jos uvek ne mogu i ne zelim slusati o tebi, pomisljati kako se osecas. Nije mi bitno, jer mi ne treba biti bitno, jer tebi nisam bitna ja. I toga se drzim uspesno, dok mi neko, sasvim nonsalantno ne pomene koliko patis.
Ne zelim da znam.

Taj grad jos uvek ima poseban uticaj na mene. I znam da su razlog za to dva imenjaka, ali ne mogu u potpunosti razluciti radi kojeg sam osetila tu napetost u zelucu kad sam usla u njihovo podrucje.
Kako bilo, nijednog nisam videla, cak ni slucajno, a mozda sam se potajno nadala tome.

Ne podnosim kad osetim da me neko zali, ili da se blaze izrazim, da je nekom zao mene zbog svega sto mi se desilo. Ne znam ni zasto to toliko ne podnosim, cak ne podnosim koliko ne podnosim. Ali ne mogu. U meni doista postoji unutarnji nagon da se borim protiv toga, da ne ostavljam dojam da me se treba zaliti. Narocito sto ne vidim razlog. Bez obzira na sve, svaku odluku sam ja donela. Zasto zaliti zenu koja se ne libi urediti svoj zivot onako kako njoj odgovara?

Najbolja reakcija koju sam dobila na zadnju vest u svom zivotu je bila: E pa lepo, to je znak da imas samopostovanje.
To mi se narocito dopalo. Jer jeste bit u tom. Bilo je krajnje vreme da mislim na sebe, prvo na sebe.

S tim u vezi, uocila sam da ne podnosim kad primetim da me neko ne postuje dovoljno. I mada se te situacije ne razlikuju mnogo od prijasnjih, sada u meni izazivaju revolt. Ocito naglo ocekujem postovanje jer ga sada imam sama prema sebi. Bar u ovoj nekoj ociglednijoj kolicini. Iz tih razloga sam izbacila jos jednu osobu iz svog zivota.

Koliko god mi nekada bio potreban za podizanje ega, ne trebas mi da se osecam jadno. A to nedostatak postovanja izaziva u meni. Uostalom, ti bi trebao biti onaj koji pronalazi nacine da se izbori za vidjanje, za kontakt, koji se ne libi pokazati zainteresovanost, a ne da zamenimo uloge.

Danas muskarci doista ocekuju puno od devojaka. Pravo su se uljuljkali u zensku ulogu. Previse.

Kod mene to vise ne prolazi, bez obzira koliko me takve kukavice privlacile. A ocito me privlace cio zivot.

P.S. Kako ovde imati listu ljudi koje citam? Sve ove oznake blogovi koje pratim i slicno ne idu.