Dakle, uvrede se kad trazim postovanje i paznju koju smatram da zasluzujem. Objasnim svoja razmisljanja i osecanja prosto da ne bi mogli kasnije reci da me nisu shvatili, ili da nesto nisu znali. I onda, kada ocekujem nesto od njih, neki osecaj, kajanje, spremnost za popravku, dobijem uvredjenost i ljutnju.
Kada ja postupim mozda detinjasto, mozda zrelo (ko bi to vise mogao znati) i prekrizim ih u svom zivotu, oni i dalje ne cine nista da me sacuvaju. Ja se pomirim sa tim, no ne i oni. Njihovo javljanje vristi ocajem, pod maskom prepotentnosti, da mi dokazu da su oni muskarci koje je briga za mene, a ja jadnica koju pokusavaju slomiti pod emocijama za koje ne sumnjaju da imam prema njima (kao sto i imam).
U svemu tome, meni sam cin javljanja dovoljno govori. Oni nisu ozbiljno shvatili moj korak koji je doveo do kraja, oni smatraju da sam to ucinila u ljutnji, i da mi sada tek ponos ne dopusta da im se javim, ali da zudim za njima. Ubedjeni u to, a ne u moju odlucnost da je kraj, njihovo javljanje kao da mi salje poruku da su se oni ponizili cak toliko da se jave ali da svakako ocekuju izvinjenje od mene, ako mislim da ih imam u svom zivotu.
A kada ja na to odgovorim hladno, i potvrdim svoju odluku, oni se smrtno uvrede i odluce (???) da me izbrisu iz svog zivota (kao da tu odluku prvobitno nisam donela ja).
Namerno govorim u mnozini, jer u nedavnoj proslosti mi se isto desilo sa dva muskarca. Neverovatno.
Pokusavam da shvatim kada sam u njihovom ponasanju svake ispade prestala gledati kao dokaze ljubavi, a pocela kao realne cinjenice, kao dokaze njihove nemuskosti, kukavicluka i cega sve ne.
Ne znam kako da drugacije nazovem nesposobnost da se prihvati krivica, spremnost da se bore za ono do cega im je stalo (a pouzdano znam da je obojici stalo do mene, poprilicno mnogo)?
Ne znam kako da ih okarakterisem.
Samo znam da mi takvi muskarci vise nisu potrebni u zivotu, i da sam ispravno postupila sto sam ih prekrizila, bez obzira na trenutke slabosti kada mi nedostaju.
Post je objavljen 06.06.2016. u 23:35 sati.