|
|
...Nevernik...
04.05.2006., četvrtak
Ulomak iz knjige I
Na raskrsnici bulevara i Futoške ulice gde sam ocekivao policijsku patrolu, karakteristicnu za Grad Heroj, odjednom se predamnom pojavio veliki rekord 1700, sa izgrebenim begešom na galeriji i cetiri glave na zadnjem sedištu. Tamburaši...
Umetnici su nešto gundali na ciganskom kad sam ih obišao, zaustavio i pozvao da podu za mnom, pa sam morao da stimulišem glavnog sa dve-tri novcanice, znajuci da ce on nepogrešivo oceniti koliko još love ostaje u svežnju.
- Dobro. Teraj Bato...
Ne znam kako je bilo komandosima u Indokini, ali šunjati se sa šest Cigana na peti sprat zgrade u kojoj lift ne radi, u jedan sat po ponoci, takode ima svojih draži.
Sacekao sam da automat iskljuci svetlo u hodniku, i šapnuo kolegama ime pesme koju ce zasvirati kad se vrata otvore.
Naravno, Cigani ne znaju ni jednu pesmu o Danieli ali...
Ding-dong! Ding-dong!
Dano-Rano, Dano, ranoooooooo
Pile moje malo, pile moje malo,
Sinoc smo se zavadili, Dano...
Veverica je sklopila ruke na bradi, zagledala se u otvor na tamburi, dva mala svica zaigrala su u njenim ocima, ali ih je uplašilo svetlo, kad se ponovo upalilo.
Popac se pojavio u ispasanoj beloj košulji predvodeci bulumentu radoznalih prijatelja koji su, za tili cas, ispunili hodnik.
Raširio sam ruke.
- Cetvrt veka, stari moj. Da si vino, odavno bi ciknuo...
Zagrlio me je snažno. To nam se nije cesto dešavalo.
- Budalo jedna. Videceš kad dodeš u moje godine...
Poveo je muzikante u stan, i ja sam ih sve propustio, nadajuci se da Veverica nece otici za njima.
Svetlo se opet ugasilo, i ona dva mala svica opet su se pojavila, ovog puta samo na korak od mene.
- Znala sam. Bilo je jedan i pet, baš sam pogledala na sat i pomislila da neko misli na mene. I mislio je...
Pružio sam ruke ne pomišljajuci da se nešto drugo može dogoditi, i zaista, ona je, bez oklevanja, spustila svoje male dlanove u njih.
- Nešto cu ti reci, lutko, samo to nemoj pricati nikom. Ne moraš više cekati da se kazaljke sklope. Znam jednog dripca koji misli na tebe i kad su kazaljke potpuno raštrkane...
Popceva glava pojavila se odjednom iza ugla, i uplašila nas, kao pajac iz kutije...
- Hej, gde ste vas dvoje, ja vas tražim
Nabrao je obrve, napravio korak, pa se pojavio ceo, ali ona nije povukla ruke iz mojih. Ma, ne bih ih ni pustio...
- Hej, lakše malo. Moj je rodendan, a ne njen...
Cigani su, kao za inat, baš tad stigli do cetvrte strofe...
Suvo drvo, suvo drvoooooooooooo
Popucale kore, popucale kore,
Najslade je kad se tajno vole...
Klik!
- Mnogo si je voleo...
Nije to bilo pitanje. Emilija je bila na tom dalekom stepeništu i krišom posmatrala da li cemo se Veverica i ja poljubiti, vec jednom...
Prešao sam joj rukom ispred ociju, kao kad ono madionicari proveravaju da li je neko hipnotisan...
- Hej! Vrati se! I priznaj da si za kafu
Trgla se i kimnula glavom, ali nije rekla ništa. Mlin je drobio kao kultivator ali cuo sam da je kresnula TV.
Bile su vesti, kao i obicno, ali, za promenu, bez CKJ, SRS, SSRNJ, SUBNOR, PTT, i ostalih neizostavnih domacih skracenica.
Junak dana bila je jedna strana skracenica
DDR...
Majstori su u Berlinu srušili Zid. Bio je bespravno podignut i pravo je cudo kako se niko od komšija do sad nije bunio, no, ovih dana se opasno nakrivio, pretila je opasnost da ce se sam strovaliti, i pedantni Švapci su najzad uzeli pijuke u lopate u svoje ruke.
Srecom, alata imaju na sve strane, cak i na zastavi, koliko se secam, a i na tom zidu su vec uveliko radili. Narocito ispod temelja...
Jadnici su, kao jazavci, kopali uske nesigurne tunele, i kroz njih provlacili zlatokosu decu i žene u osmom mesecu, tražeci izlaz iz blagostanja i demo-kratije kojoj nisu dorasli...
Citavo leto gledali smo opsednute ambasade, trabante i vartburge ostavljene kraj puta, i kompletne porodice u sprintu preko brisanog prostora izmedu Madžarske i Austrije.
Sportska nacija, jebi ga...
Komunalci su fabrikovali plivacko-robotske šampione, a sad se cude kako neki lako plivaju preko Dunava sa dva deteta na glavi.
Hej, Drugovi jel' vam žao Rastanak se primakao...
U crno-belom dokumentarcu na ekranu grlili su se neki, blatnjavi kao kaljace, što je odavalo da su se i oni iz najhumanijeg sistema izvukli onako manikirski.
Golim noktima...
Dalje su se smenjivale slike improvizovanih letilica, tela na bodljikavim žicama, pa suze, ocaj, a onda ponovo neki koji se grle, ali sad vec u koloru, s tužnim osmesima, i mnogo, mnogo pobednickije...
Emi-Li to nije gledala, u stvari gledala je, ali joj je pogled nestajao negde izmedu...
Pružio sam joj šoljicu, oci su nam se srele i zastale da malo popricaju, i moram priznati da mi je tad vec bila draga na sasvim odreden nacin.
- Vidiš Srušili su Zid...
Seo sam pored nje, još je mirisala na trideseti maj sedamdeset osme, poželeo sam da je poljubim u vrat, i mislim da ni njoj ne bi bilo jako krivo.
Ipak ne...
Odlucio sam da ce, za pocetak, biti sasvim dovoljno da kažem nešto lepo.
- Ti cuti... Taj Zid je obicna baštenska ograda u odnosu na bedeme koje si ti srušila oko mene...
|
|
|
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv |
|
A nju sam sretao slucajno,
uvek je s pogrešnim bila ona,
ali znao sam da sanja
onaj badem.
Čovjek samo srcem dobro vidi,
Bitno je očima nevidljivo. ...
Postoji plan da je andeli ukradu...
Il bar na cas... Da je vrate medu njih...
Jer nekad Nebo pravi veliku baladu....
I traži rimu za kljucni stih...
Lako je kad te neko ni ne zavoli...
Tad samo tamna strana srca zaboli...
Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli..
Teško je kad Tvoj Neko prestane da te voli...
Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih,
džaba bilo sata i salaša...
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih,
džaba bilo karuca, cilaša... Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih,
džaba bilo sata i salaša...
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih,
džaba bilo karuca, cilaša...
E, kad nisam s onom koju volem...
Postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke
stvari neprevodive u reci, ne znam...
Mjesec se sakrio iza oblaka ,
zasad znam, samo dvije zvijezde su na nebu,
kao tvoje oci,
kao biser rose...
na cvijetu sto se zove djurdjevak...
Nije se teško zaljubiti, nego je to teško reci.
Ljubav je staklo koje se lomi ako ga covjek primi suviše nesigurno ili suviše cvrsto.
U ljubavi i ratu sve je dopušteno.
Budite kao baklja na nebu, zraceci ljubav i svjetlost. Zamislite tisucu takvih baklji na nebu, poput sjajnih zvijezda u dalekim galaksijama koje možete vidjeti za vedre noci. Vi imate u sebi istu snagu da zracite ljubav i svjetlo i trebali biste sjajiti poput zvijezde, od trenutka kad se probudite ujutro pa do trenutka kad idete spavati.
COVJEK KOJI NIŠTA NE RISKIRA, NE CINI NIŠTA, NIJE NIŠTA I NE POSTAJE NIŠTA.
ON CE MOŽDA IZBJECI PATNJU I BOL, ALI NE MOŽE NIŠTA NAUCITI NI OSJETITI, MJENJATI SE NI RASTI, LJUBITI NI ŽIVJETI. SAMO ONAJ KOJI SE USUDI, ISTINSKI JE SLOBODAN.
Ništa na svijetu ne cini tako sretnim kao sanjarenje.
Ako zvuci predobro da bi bilo istinito, onda tako i jest.
Ne veruj nitkom više nego samom sebi.
Ako kažes neku tajnu svom prijatelju, vodi racuna da i on ima svog prijatelja.
Ako voliš nemoj kriti jer nije zabranjeno zaljubljen biti!
Ljudi oprastaju sve osim iskrenosti.
Naposletku...
Ti si dobro znala ko sam ja...
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za tocak bršljan ne hvata...
Zalud izgužvana svila...
To je tako...
Ne pravi od tuge nauku...
Mami svetlo na sledecem bregu...
Okopnice moj otisak na tvom jastuku...
Kao "jezuška" u snegu...
Razbicu gitaru...
Crn je mrak ispunjava...
Odavno se svoje pesme bojim..
Pomera u meni one gene Dunava...
Pa ja tecem... I kad stojim...
Ali opet...
Dal' bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš ne umem novce brojati...
I da je Ništa sve što nudim...
Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
Brošic što se teško pribada...
Da me moze oduvati najblazi Nemirac...
Da cu u po reci stati...
Da se necu osvrtati...
Nikada...
Redaš po vitrini
fini porculanski svet...
Al' ja sam figurica bez žiga...
Pazi... To je bajka što ti pada na pamet...
Fali ti baš ovaj cigan?
Ne, mila...
Tek u jesen otkriju se boje krošanja...
Sve su slicne u leto zelene...
Naposletku... Ti si dobro znala ko sam ja...
Cemu suze lepa ženo?
Draga moja, ti si navek znala da sam pajac...
Moj je šešir šatra pomicna...
Usne, tice-rugalice... A u oku tajac...
Da sam kaput sa dva lica...
Da sam Gospo'n Propalica...
Obicna...
Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
I da je nebo moja livada...
Da me može oduvati najblazi Nemirac...
Da cu u po reci stati...
Da se necu osvrtati...
Nikada...
|
|
