ALL I WISH IS TO BE MYSELF AGAIN...

Već je osvanulo jutro. Mračno i sumorno, kao i svako drugo jutro u mome životu. Kroz otvoren prozor milovale su me sive zrake zore, ali još uvijek nisam mogla ustati. Protekle noći sam sanjala čudan san. Kao, bijaše to u nekoj dvorani sa visokim staklenim stupovima. Tamo stajaše Andreina, no nije bila sama. Bijaše tu još jedna žena, žena čije je lice bilo sakriveno metalnom maskom. Nešto su razgovarale, ali ih nisam uspjela razumjeti. No, kad sam se probudila, i dalje me je užasno zanimalo što bi taj san trebao značiti. Mislim, Andreinina pojava u noćnoj mori je već postalo uobičajeno, no ona me u tim snovima obično ubija ili prijeti.
Promeškoljila sam se u krevetu i zbacila pokrivač sa sebe. Kad sam naposlijetku otvorila oči, ustanovila sam da se ne nalazim u sobi u kojoj sam provela noć. Mislim, ne poznajem Voldemortov dvorac tako dobro, ali sigurno znam u kojoj sam sobi zaspala!
Skočila sam sa francuskog ležaja i... Stani malo, što ja radim na francuskom ležaju? Panično sam se osvrnula oko sebe. Druga strana ležaja je takođe bila nenamještena, što znači da je netko ležao kraj mene. Pogled mi je pao na moje nokte. Bili su nalakirani crvenim lakom. Ali to je apsurdno! Sjećam se da sam ih jučer nalakirala crnim lakom! I kad sam stigla obući ovu dugačku svilenu spavaćicu? Što se, k vragu, događa?
Mahinalno sam pogledala u skupo venecijansko ogledalo. Oteo mi se vrisak. Iz ogledala me je promatralo Lujizino lice... Njezine plave oči, njezina dugačka crna kose, njezine usne... Da, bila je to Lujiza.
Na tren sam se ponadala da i dalje sanjam. Da sam još uvijek u noćnoj mori. Da ću svakog trena otvoriti oči i shvatiti da je sve bio san... Ali to se nije desilo.
''Za kog vraga vrištiš? Probi mi uši!'', dreknu Lexy, otvorivši vrata.
''Ah... to je, znaš, samo pauk...'', odvratila sam. A zatim se ugrizla za jezik.
Lexy napravi grimasu. ''Otkad se ti plašiš paukova?''
''Ma ne... vrištala sam od sreće. Znaš koliko Lujiza... mislim, koliko ja volim paukove'', rekoh, sa lažnim osmjehom na licu. Lexy me je gledala kao da sam luda (pazi da nisam), a zatim je odmahnula rukom i otišla niz hodnik. Čim je zamakla iza ugla, odlučila sam potražiti Lujizu. Ako sam ja u njezinom tijelu, onda bi ona trebala biti u mojem. Oh, Bože, koja zbrka!
Jurila sam hodnicima, pokušavajući se sjetiti u kojoj sam sobi sinoć spavala... Jurila sam, sudarajući se sa smrtonošama i Paukovim sljedbenicima na svakom koraku. I na kraju sam dojurila do te sobe... Prepoznala sam ju po boji vrata. Pokucala sam, no nitko nije odgovarao.
''Lujiza?'', prošaputala sam, pritisnuvši kvaku. Gurnula sam drvena vrata i tiho ušla u sobu. Na krevetu je spavala djevojka duge crvene kose. Maggie Riddle. Zapravo, Lujiza Brown u tijelu Maggie Riddle.
''Hej, Lujiza, ustaj!'', rekoh, prodrmavši ju.
Začkiljila je na jedno oko i nešto promrmljala. No, u trenu kad me je ugledala, iskočila je iz kreveta. ''Kakvo si ti biće?'', upitala je drhtavim glasom.
''Skuliraj se!'', rekoh. ''To sam ja. Maggie.''
Gledala me je šokirano. ''Ali ti... ti... dovraga, ja vidim sebe.''
''Ne baš. Pogledaj se u zrcalo i vidjet ćeš nekog drugog'', rekoh, ugrizavši se sa usnicu. Još uvijek sam bila u šoku.
Uzdahnula je i polako prišla zrcalu. Nekoliko sekundi je samo gledala, a onda je prošaputala:''Oh, Bože! Ja... ja sam...''
''Ti si ja!'', vrisnula sam. ''A ja sam... ti.''
Pogledale smo se, a zatim smo obje vrisnule. Još uvijek sam se osjećala kao da sanjam, kao da ću se svakog trena probuditi, kao da ću se pogledati u ogledalo i opet vidjeti Maggie.
Ali, umjesto toga, Voldemort je utrčao u sobu. ''Što se desilo?'', upitao je.
''Što se desilo?'', ponovila sam njegove riječi. ''Uh, pa ništa... Maggie, da li se nešto desilo?''
''Ma ništa. Je l' se nešto zbilja desilo?'', upita ona.
Voldemort nas je čudno gledao. ''Mogao bih se zakleti da sam vas čuo kako vrištite'', reče on.
Nasmijala sam se nonšalantno, zvučeći pomalo kao nonšalantna hijena. ''Ma ne... nismo vrištale, nego.. hmmm...'', mrmljala sam.
''Samo smo... znaš, gađale se jastucima. Ženska posla'', reče Lujiza.
''Aha. U redu'', reče Voldemort s tupavim izrazom lica.
''Sjajno. A ti se sad gubi odavde, OK?'', rekoh, izguravši ga iz sobe.
Čim sam zatvorila vrata, Lujiza me napade. ''Dobro, da li si ti normalna? On misli da si mu supruga! Ne smiješ se tako ponašati!'', prosiktala je, kako bi bila sigurna da nas netko ne može čuti.
Okrenula sam očima i zavalila se na krevet. ''Slušaj, ako tvoj dragi nešto pokuša sa mnom, postat ćeš udovica'', rekoh, dohvativši časopis sa stola.
Nekoliko trenutaka je nervozno šetkala po sobi, a zatim se sjela u naslonjač. Glasno je otpuhnula. ''Kako se ovo desilo?'', zakukala je.
Bacila sam časopis na pod. ''Hoćeš da ti ja kažem kako se desilo? Prokleta Peytonica je bacila kletvu na nas, eto kako se desilo'', progunđah.
''Misliš, ono što je mumlala na egipatskom?'', Lujiza podiže pogled.
''Yap. Što ćemo sada?'', upitah ju. ''Ja se ne namjeravam vraćati u Hogwarts u tvom tijelu, samo da znaš.''
Ona odmahnu rukom. ''Naravno da ne! Riješit ćemo to još danas. Moramo pronaći nekoga tko se razumije u egiptologiju i sve te kletve. Poznaješ li nekoga?''
''Hmmm...'', zamislila sam se. ''Jane Harrison. Znaš da dnevnik sa proročanstvom njezin. Ona vjerojatno zna kako skinuti kletvu.''
''Odlično!'', kliknu Lujiza. ''Idi se presvući, a onda – pravac New York. Mada, nisam baš sretna što ću opet vidjeti onu... onu... onu...''
''Am?'', upitah.
Okrenula je očima. ''Da.''
Nisam imala volje raspravljati se s njom, te sam se odvukla natrag u sobu u kojoj sam se probudila. Najprije sam poslala pismo Amandi, a potom sam otvorila Lujizin ormar i počela da kopam po stvarima, tražeći nešto normalno. Ali njezina se garderoba sastoji od dugih svečanih haljina i crnih pelerina, tako da je to bilo jako teško.
Naposlijetku, kad sam navukla usku crnu haljinu i stala pred ogledalo, sinula mi je ideja. Dohvatila sam škare iz ladice i malo preuredila tu istu haljinu. Mislim, nisam napravila neke velike promjene, samo sam ju učinila normalnom (tj, skratila sam ju na nivo minice, povećala dekolte i još ju malo izrezala da izgleda cool).
''Na što ti to ličiš?'', kriknula je Lujiza, otvorivši vrata sobe.
''Ma daj, Lulu. Izgledaš cool'', rekla sam, okrenuvši se k njoj.
I zaista, dok sam prolazila kroz hodnik, svi su gledali u mene. Zapravo, u Lujizu, ali pošto sam ja bila u njezinu tijelu, gledali su u mene. Oh, Bože, što ja to meljem? Maggie zove mozak, Maggie zove mozak! Mozgu, javi se! Luda sam kao sam Hagrid, ako ne i luđa. Prestani misliti na gluposti i pokušaj se ponašati normalno!
''Lujiza...'', reče Lexy kad me je ugledala. ''Izgledaš... sjajno.''
Nasmiješila sam se i sjela na stol. ''Hvala, Lex.''
''Izgleda kao kurva'', reče Lujiza, svalivši se u naslonjač. A zatim upita:''Gdje je Voldemort?''
''Sad će. Ne razumijem, zašto si toliko navalila da idemo u posjetu Mattu i Jane?'', upita Lexy nervozno.
''Duga priča'', reče Lujiza, odmahnuvši rukom. ''Ali ako se brineš zbog Matta, u redu je. Znam da ste prije bili skupa i da vam sve to teško pada.''
''Oni su bili skupa?'', upitah razrogačenih očiju. Izgubila sam ravnotežu i tresnula sa stola.
''Maggie, dovraga, otkud ti to znaš?'', upita ona, okrenuvši se ka Lujizi.
''Mama mi je rekla'', reče Lujiza brzo, dok sam ja pokušavala da ispravim leđa od onog pada.
Baš u tom trenu, na vratima se pojavio Voldemort. Zaustio je da nešto kaže, ali je onda pogledao u mene. ''Lujiza izgledaš stvarno... mislim, prekrasna si'', rekao je.
Izvještačeno sam se nasmiješila, a zatim se okrenula prema Lujizi. Njezin pogled mi je govorio ubit-ću-te. Zato sam se okrenula natrag Voldemortu i rekla:''Ah, pa hvala na... kako se ono kaže...kromplimentu''
''Komplimentu'', ispravi me Lexy.
''Možemo li sada krenuti?'', upitala je Lujiza nervozno, ustavši se iz naslonjača. Dok smo izlazili iz sobe, prišapnula sam joj:''Misliš da možemo glumiti jedna drugu cijeli dan?''
''Možemo, naravno'', odgovorila je. ''Ako ti počneš da se ponašaš normalno.''
No ja uopće nisam bila sigurna u to...