...CRYING FOR ME WAS NEVER WORTH A TEAR...

''Maggie!'', zaurlala je moja takozvana baka, Ana Peyton. ''Stišaj to!''
Ignorirala sam ju. ''Over the hills and far away, she prays he will return one day...'', i dalje sam bila koncentrirana isključivo na glazbu koja je dopirala sa mog CD-playera.
Baka je pokušala da stiša istu, ali je okrenula dugme u pogrešnu stranu. Tad sam čak i ja morala začepiti uši. ''Upomoć!'', zaurlala je, otrgnuvši kabl iz zida.
U tom trenutku, sve je utihnulo. Čuo se samo bakin bolni uzdah i moj smijeh. ''Što se smiješ, idiote?'', upita ona.
''Ma, ništa'', odmahnula sam rukom. '' Jesi me nešto trebala?''
Podbočila se i stala kraj vrata. ''Pored toga što sam te htjela upozoriti da stišaš glazbu jer nam je gluha komšinica dolazila na vrata, došla sam da ti kažem da je večera gotova. Siđi'', rekla je, a zatim izišla iz sobe.
Glasno sam otpuhnula i promijenila položaj na krevetu. Znala sam da je baka u stanju da mi trubi dvije i pol godine ako ne siđem, pa nisam imala drugog izbora. Ustala sam se i krenula...
U kuhinji su mirisale krafne. Johnatan, Evy, Rick, baka i deda su sjedili za stolom i šutke večerali. Svalila sam se u jedinu slobodnu stolicu.
''Dobro si se sjetila sići'', reče Johnatan.
Kiselo sam se nasmiješila i dohvatila jednu krafnu iz posude. Nakon nekoliko sekundi žvakanja, baka me je upitala:''I?''
''Malo su žilave'', rekoh joj.
''Što je žilavo?''
''Pa krafne'', odgovorih.
''Prestani da zvocaš i jedi to!''
Natjerala sam se da pojedem tu krafnu do kraja, iako sam poslije morala popiti pet litara mlijeka da ublažim taj grozni ukus u ustima. Krenula sam da se ustanem od stola, kad Johnatan reče:''Molim te, nemoj opet pustiti onu iritantnu glazbu. Jesi li možda na nju bacila neke od svojih čini, pa zato tako užasno zvuči?''
Prekrižila sam ruke. ''Jel' ti to mene provociraš?'', upitah ga.
''Ma ne. Čini ti se, Riddleova. Ili bi radije da ti kažem Brownice? Oba prezimena su podjednako odvratna, pa je svejedno'', odgovorio je, uspravivši se do svoje pune visine.
''Johnatane, dosta!'', uzviknu deda.
''Pusti me, deda!'', odbrusi on, a zatim se okrenu natrag meni. Gledala sam ga u oči, pogledom neskrivene mržnje. U tom trenu, toliko sam ga mrzila... Iako sam ga nekad smatrala bratom, sve je to nestalo.
''Što ti hoćeš od mene?'', upitah bijesno.
''Baš ništa. Samo ti hoću reći koliko si mi odvratna'', prosiktao je.
Pljesnula sam rukama. ''Divno, onda smo na istom, jer si i ti meni odvratan!''
''Prekinite! Što vam je?'', reče Evy. ''Pobogu, vi ste brat i sestra!''
Lupila sam šakom o stol. ''Nismo! Nisam ništa u rodu s vama bezjacima! Možda ste me odgojili, ali ja ne nosim vašu prljavu krv!'', zaurlala sam. Čvrsto sam stezala svoj štapić u džepu pelerine.
''Znao sam da ćeš to reći! Ista si kao i tvoji roditelji. Primjećuje se ta užasna krv koja doista kola tvojim žilama!'', odvratio je on, takođe urlajući. Što mu je? Zašto se tako ponaša?
Tresla sam se od bijesa. Stisnula sam usne i prosiktala:''Ostavi moje roditelje na miru!'' Istog trena, cijela prostorija se zatresla. Jesam li ja to prouzročila snagom svoga bijesa? Snagom svoje mržnje? Staklo sa prozora je popucalo, a vrata su se treskom otvorila. Baka, deda, Johnatan, Evy i Rick su panično vrištali, no nisam se obazirala. Mrzila sam ih sve. Sve do jednog. Iako je Johnatan taj koji me je naljutio, ni ostale nisam željela poštedjeti svog bijesa...
''Maggie, prestani, molim te!'', vrištala je Evy.
Snagom svojih misli, natjerala sam sve slike i lustere da popadaju sa zidova i plafona. Dozvala sam hladni vjetar koji je poharao čitavu kuću. Nisam se mogla kontrolirati...
A onda sam, u jednom trenu, istrčala na ulicu kroz otvorena vrata. Napolju je lila kiša, no to je posljednje što mi je bilo bitno. Jednostavno mi se sve nakupilo. Kapi su mi se slijevale niz lice, no to nisu bile kapi ljetne kiše... Bile su to moje suze. Trčala sam po ulicama Londona bez cilja, bez mjesta na koje bi mogla otići... Znala sam da se u kuću Peytonovih nikad više neću vratiti. Ulice su bile mračne i prazne... Potpuno prazne. Mokra kosa mi je padala niz lice, a i odjeća mi se već smočila. Bilo je jako hladno. Prokleto hladna noć. A i iznutra sam bila hladna. Bila sam prazna. Potpuno prazna...
Put me je odveo na stari most na kraju grada. Dok sam gledala u vodu preko kamene ograde, zapitala sam se da li itko pokušava da me nađe? Hoće li itko doći po mene i odvesti me negdje gdje zbilja pripadam? Više ne mogu živjeti među bezjacima. Ne mogu i ne želim. No nikog nije briga. Nitko ne brine za mene...
Dok sam tako stajala na mostu, zavibrirao mi je mobitel u džepu. Izvadila sam ga i skužila da me zove William, moj bivši i Amandin sadašnji dečko.
''Da?'', šapnula sam.
''Bok, Maggie'', reče on.
''Bok, Will.''
''Kako si?''
''Dobro sam. Malo šetam'', odgovorila sam i ugrizla se za usnu.
''Po ovom vremenu?'', upitao je.
''Da.''
''Možeš li malo svratiti do mene?''
''Ja... vidjet ću. Možda'', uzdahnula sam i prekinula vezu.
Nisam mogla razgovarati, shvatio bi da plačem. A nisam niti željela da to netko zna. Suze su znak slabosti, a ja nisam slaba. Bar ne pred drugima. No, sad sam se slomila. Ni sama ne znam pravi razlog zašto sam plakala. Jednostavno sam se slomila...
Dok sam stajala u tami noći i promatrala kapljice kiše kako igraju u rijeci, osjetila sam nježni dodir nečije ruke na ramenu. Naglo sam se okrenula.
''Ti?'', upitah.

Nastavit će se...

P.S. Za kraj, evo jednog spota. Naravno, Nightwish... tko bi drugi?