MY NAME IS EVIL

Osjetila sam jezu na potiljku. Zašto bi Pacoliki htio da razgovara sa mnom? On mi se obično obraća kad hoće da mi drži prodike. Ali što sada želi? Nema za šta da mi prigovori. Osim ako nije otkrio da sam mu ja jutros sipala sol u kakao.
''Gospođice Margaret Ann, ima nešto što...'', poče on.
''Ne zovi me Margaret Ann'', zakreštala sam. ''Ja sam Maggie!''
''Koliko puta treba da ti kažem da to nije pravo ime?!''
''Ja sam Maggie!''
''Zvaću te Margaret...ili Ann...ali nema šanse da te zovem Maggie!
''Ja sam Maggie, čuješ li, Pacol...''
Isabell mi je začepila usta dlanom.
''Dobro, Maggie'', reče Pacoliki. ''Moraš da me slušaš, jer je ovo što imam da ti kažem veoma važno.''
''Pa...reci'', rekoh. Zijevnula sam, jer se ono što ja smatram važnim i ono što on smatra važnim ne poklapa baš uvijek.
''Rekao bih ti cijelu istinu, ali mi je Albus kazao da ti još ne govorim'', reče on.
Podigla sam pogled. O kakvoj istini on priča?
''Reći ću ti samo jedno'', nastavi on zabrinuto. ''Moraš da se boriš protiv zla...što znači da se boriš protiv same sebe...''
''Molim?'', prošaputah.
''Ti u sebi nosiš mnogo zla! To zlo je tako veliko i moćno. Čuvaj se, Maggie, ne dozvoli da te pobijedi zlo koje nosiš u krvi!'', povika on.
Otrčala sam u školu dok mi je srce lupalo kao ludo.
Vazduh mi je hladio lice. Nekoliko puta sam duboko udahnula. Moje tri prijateljice su zbunjeno pojurile za mnom.
Potrčala sam do stepenica. Željela sam da pobjegnem što dalje od tog Pacolikog kretena.
U ušima mi je odzvanjala muzika. Ali te prodorne zvuke nadjačavalo je Pacolikov glas:''Ti u sebi nosiš mnogo zla...''
Prestala sam da trčim i leđima se naslonila na rukohvat. Cure su požurile k meni. ''Z-zašto je to rekao?'', zadihano sam upitala.
''Ovo nema smisla'', rekla je Leni.
''Ti si zla, Maggie. Ti si sam đavo!'', oponašala je Amanda Pacolikog.
Zvučala je isto kao i on, pa sam morala da se nasmijem.
''Ali izgledao je tako ozbiljno'', promuca Isabell.
''Vjerovatno je htio da ti se osveti'', reče Leni.
''Misliš, jer sam mu uništila omiljeni ogrtač?'', upitah.
''Moguće'', reče Leni.
''Hajdemo u spavaonicu'', rekoh. ''Ne znam šta da mislim o tom ludaku. Samo želim da odem odavde.''
Amanda mi je stavila ruke na ramena. ''Ti drhtiš!'', rekla je. ''Nisi valjda ozbiljno shvatila tog majmuna, Maggie? On je lud!''
''Znam, znam'', promucala sam.
Ali nisam mogla da izbacim iz glave ono što je rekao.

Čim smo ušle u spavaonicu, poslale smo Amandu po pizzu. Onda sam donijela svoj mađioničarski set, koji mi je baka poslala za rođendan. I počela sam da izvodim neke trikove.
''Pažljivo gledajte. U kojoj se ruci nalazi novčić?'', pitala sam držeći ispred njih zatvorene pesnice.
Isabell je kolutala očima. ''Baka ti je ovo kupila?''
Klimnula sam. ''Hajde. U kojoj je ruci?''
''Tvoja baka sigurno misli da imaš pet godina.''
Leni ju je prekinula. ''Ja sam isti ovakav set dobila prošle godine!''
''Dakle, Maggie, potpuno si uvrnuta'', reče Isabell.
''Uvrnuta...uvrnuta...uvrnuta...'', zapjevala sam.
''Bolje nam stvori pizzu'', reče Leni držeći se za stomak.
Zamahnula sam tri puta rukom prema vratima. ''Pizzo, stvori se!'', naredila sam dubokim glasom.
I Amanda je ušla na vrata.
Sve smo se iznenađeno nasmijale. ''Ura! Uspjela si!'', povika Leni, i zgrabi pizzu.
''Šta ti je tetka Apolonia poslala za rođendan?'', upita Amanda.
Uzdahnula sam. ''Ponovo je zaboravila, pretpostavljam. Nije me zvala.''
Tetka Apolonia je sestra Andreine Slytherin, žene koja me je rodila. Tetka živi u Mexicu i veoma rijetko zove. To mi teško pada jer me je ona skoro pa odgajila. Sve dok se nije odselila.
Uzela sam srebrnu kutiju iz mađioničarskog seta. ''Evo. Pokazaću vam odličan trik prije jela. Amanda, posudi mi svoju ogrlicu.''
Amandin smiješak je izblijedio. ''Moju ogrlicu?'' Dodirnula je staklene perlice jarkih boja.
''Aha. Samo mi je posudi na minut'', rekoh, pružajući ruku.
Namrštila se. ''Pažljivo s njom, Maggie, važi?'' Sagla je glavu i počela da skida ogrlicu. ''Ti znaš koliko mi ova ogrlica znači. Dobila sam je od mame. Nikada je ne skidam.''
''Lujiza ti je poklonila ogrlicu?'', pitala sam.
''Ma kakva Lujiza'', povika Amanda. ''Jane! Moja MAMA!''
''Mislila sam da je Lujiza Brown tvoja mama'', rekoh.
''Jeste, ali samo biološki. A sada umukni, ili nećeš dobiti ogrlicu.''
Umuknula sam. Perle su joj se zaplele u dugu plavu kosu. Oslobodila ih je laganim trzajem i pružila mi ogrlicu.
Otvorila sam kutiju i stavila ogrlicu unutra. Zatim sam počela da okrećem ogrlicu u rukama. ''Jel' gledate?'', pitala sam.
''Naravno'', odgovorile su.
''Ova kutija vodi do četvrte dimenzije'', izjavila sam. ''Kada je otvorim, tvoja ogrlica neće biti unutra. Biće u četvrtoj dimenziji.''
''Maggie živi u četvrtoj dimenziji'', reče Leni. Isplazila sam joj jezik.
Otvorila sam kutiju i pokazala im da je prazna.
''Cool!'', reče Leni.
''Dobar trik'', reče Amanda. ''Zbilja dobar.''
Ponovo sam zatvorila kutiju. Zatim sam je okrenula. ''Ogrlice, vrati se iz četvrte dimenzije!'', naredila sam.
Otvorila sam kutiju i zavirila unutra.
''Nije unutra'', reče Amanda.
''Uh, čekaj malo'', rekoh. Okrenula sam kutiju i otvorila poklopac. ''Ne. Nije tu. Čekaj...''
Pogledala sam Amandu. Ona je nestrpljivo gledala u mene. ''Maggie?''
Brada mi je zadrhtala. ''Ovdje je! Znam da jeste.''
Okrenula sam kutiju i ponovo je otvorila. Ništa. Otvorila sam obje strane. Otvorila sam tajni odjeljak. Nema je.
''Oh, jao!'', povikala sam. ''Oh, Am, stvarno mi je žao! Nemam pojma gdje je otišla!''
P.S. Važno je napomenuti... Maggie još NE ZNA da joj je Voldy stari...