23.09.2005., petak
BALON OD SAPUNICE
|
U VISOKOJ TRAVI - 21.POGLAVLJE Cigo je spavao kao zaklan . Prošao sam kraj njega gledajući ga kako hrče . A hrkao je glasno . Moglo se čuti na kilometre da spava . Čudo jedno kako već nije došao pod nož . Zavalio sam se kraj njega u rov i puknuo ga po glavi . «Spavaš . majmune ! « « Kaj?Kaj je bilo? Kaj ti oćeš?» zbunjeno se ogledavao po mraku hvatajući pušku koja je bila u mojim rukama . « Samo ti spavaj , majmune , dok ti netko ne udjeli vječne snove .» rekoh . «Pas mater , prevarilo me.Samo sam malo sklopio oko .» «I to je dosta . Da je bio netko drugi , mogo si bit pokojni .» Vratio sam mu pušku . Čvrsto je prihvati u ruke i zagleda se u tminu . «Nema noćas ništa .» reče . «Nema . Sigurno skupljaju hrabrost ili su im žene dale , pa se ne stignu igrati rata .» « A di si ti bil ? « «Dolje , u banji .» «Jesi se zbanjal?» «Jesam.» «A fino mirišiš .Bi se ja mogel sutra zbanjat?» «Bi .Podsjeti me ujutro da te pustim.» «A , kad si već tu , bi mogel još malo hrkat?» «Ajde , hrči . Ja ionak nemrem spati .» Cigo je mogao zaspati u sekundi , bez obzira na situaciju . Bio je totalno rasterečen svih misli. Ja nisam mogao . Mislio sam na kuću , obitelj , na događaje u Topuskom , na rat i na budućnost . Nisam imao pojma kako će se ovo završiti . Nisam znao ništa . Život se sveo na minute,sate i dane . Svaki dan zahvaliti bogu da si živ . Možda jutro bude pametnije . Zagledao sam se u tminu . Crno pred očima , crno u duši . Tužno da tužnije ne može biti . I onda shvatih da sam možda i previše domoljub . Mogao sam biti Hrvatina i doma , pred televizorom , ili u kafiću . Mogao sam se busati u prsa na radnom mjestu i izvlačiti se na radnu obvezu . Mogao sam ostati doma do zadnjeg trena , ili pobjeći u Njemačku ili Australiju. Ne , ja sam krenuo u borbu sa Golijatom . David bez pračke . David golih ruku . Pljuje po Golijatu . Udara ga po nožnom palcu . I Golijat se smije , zajebava dok mu ne dopizdi . I onda ga prasne šakom po glavi , zabije ga u zemljicu crnu i popiša se po njemu . Ništa nas ovdje ne drži osim lude glave i hrabrog srca . Pa u Topusko nisam dolazio ni kad je bio mir , a kamoli ovako , usred raspada . Nisam ni znao gdje je . Pričala mi stara da je bila u toplicama , i to baš kad je puknul Černobil , pa zaradila neke lude simptome zračenja , raspao joj se kuk . I to je bilo sve kaj sam ja znal o Topuskom . I sad ovdje branim Hrvatsku . I sumnjam u to . Dani su prošli , svašta se dogodilo , ljudi su nervozni , municija ne dolazi , Čerovac je nestao bez traga , Pekinezer se zabio u stožer kao Hitler pred pad Berlina , i nitko , ama baš nitko , ne pita za nas . Nema veze sa vanjskim svijetom . Čini mi se kao da smo zaboravljeni , ili žrtvovani za neki viši cilj . Možda je tako bilo i dogovoreno . Ove ćemo prodati , prikazati kao žrtve četničkog terora . Kad ih sve lijepo pokolju , poslat ćemo slike u svijet,da se vidi kaj četnici rade u Hrvatskoj . A mene nije nitko pital jer ja to hoću . A i nemam se kaj bunit . Sam sam to tražil . I tako , sjedih u mraku , naslonjen na Kalju , prebijah misli po glavi , i sve mi se skupilo , grlo mi se stislo , a Cigo je hrkal i hrkal . «Blago budalama.»pomislih , i odložih pušku . «Danas će biti dovoljna i Zbroja.» Hladnoća se zavlačila u kosti , košulja i prsluk više nisu bili dovoljni za hladne kolovoške noći , pa se stisnuh uz Cigu , a snovi se raspršiše ko balon od sapunice . Snovi da će sutra biti ljepši dan . |