22.09.2005., četvrtak
LOVAC NA UCJENJENE GLAVE
|
U VISOKOJ TRAVI- 20. POGLAVLJE Džip je jurio uskim poljski putem , opasno se zanosio u zavojima , a Pero je uporno dodavao gas . Otkako smo krenuli iz Topuskog , s brda se čula pucnjava . Šutjeli smo i nadali se da je za sada sve pod kontrolom . Noć još nije pala i vidljivost je bila dobra . Na jednom usponu , Pero malo uspori kako bi promijenio brzinu . U trenutku kad je htio dodati gas nešto probi prednje staklo džipa koje se rasprsnu u komadiće . Naglo je zakočio tako da se džip poprečio na putu a obojica iskočismo iz njega u sekundi . Pero zalegne u travu s jedne strane džipa a ja s druge . « Kaj je to bilo ? « viknu . « Snajper ! « odvratih . « Je si dobro ? « « Jesam ! Ti ?! « « Okej !» « Jel ga vidiš ? « « Ne ! Ti ?» « Ne ! Negdje se zavukao . « Promatrao sam okoliš . Na nekih petsto metara bila je nekakva srušena kuća , izgorjelog krova i prozora . Vrata su bila poluotvorena . « Kuća ?! « viknuh Peri . « Moguće ! « odvrati . « Misliš da je sam ? « « Ne znam . « Ležali smo u travi . Gad nije pucao . Čekao je da se pojavimo . Tako smo mogli satima biti prikovani na jednom mjestu . Snajperisti su bili poznati po strpljenju . Čekali su da žrtvi popusti strpljenje i da je uhvati strah , ili da pomisli kako nema više opasnosti i onda – Bum , ode glava . Gad se zavukao na naš teritorij . Zaobišao je Gređane i Dva jelena , spustio se do poljskog puta i biti će ovdje do mraka . Kad se mrak spusti , polako će odšetati među svoje . Sa položaja se čula sporadična pucnjava . Znači da nije bilo direktnog napada već same provokacije . « Čekamo mrak ili da maknemo mrcinu ? « upitah . « Maknimo mrcinu ! « odvrati Pero . « Ti ili ja ? « « Jedan mamac , drugi lovac . « « Lovac . Idem .» Pero zapuca u smjeru kuće . Dotle sam otpuzao desno od džipa nekih dvadesetak metara , i pod pravim kutem skrenuo prema kući . Pero je povremeno otvarao vatru . Snajper se nije javljao . Puzio sam kroz visoku travu gledajući u pravcu kuće . Vidio sam samo njen gornji , izgorjeli dio . Nadao sam se da mu Pero odvlači pažnju pucanjem i da me ne čeka da izvirim iz trave . Kuća se činila kilometrima daleko . Morao sam se polako šunjati kako ne bi odao svoj položaj . Kalja mi je otežavala šuljanje jer je zapinjala kundakom za travu i pravila buku . Zato je prebacih preko leđa , zategnem remen da se ne mrda , i uzmem Zbroju . Lagano otkočih i repetirah , nježno vračajući cijev u prvi položaj . Pero je ponovo opalio . Tada začujem jedan jaki prasak . Bila je to M 48 , puška zvana Tanđara , najvjerojatnije s optikom . Ništa nije bilo bolje od stare tanđare u rukama profesionalca . Zato nas je i pogodio na gotovo pola kilometra . Gad je još bio u kući i Pero ga je navukao da opali . Sada je trebalo samo doći do njega i iznenaditi ga . Ostalo je još dosta za puzati a sumrak se polako navlačio nad zemljom . Mislio sam da treba požuriti te malo pojačah tempo . Vrh kuće bio je sve bliže . Kad sam stigao na nekih pedeset metara od nje , ponovo skrenuh u stranu , kako bi mu došao s leđa . Očekivao je nekoga sprijeda , kao što bi i ja . Zato mi se ta opcija učinila pametnijim izborom . Pero je opet malo zapucao i čuh metke kako fijuču zrakom . I ponovo tanđara opali . Bio je uvjeren da nas drži u šahu . Nije računao na lovca . Sad sam bio jako blizu kuće , vidio sam njen bočni zid . Sa zadnje strane nije bilo prolaza , samo ono što je ostalo od prozora . Polako sam se došunjao do kuće i prislonio leđa uza zid . Nije se čulo ništa iznutra . Pomislih kako bi bilo dobro da Pero malo zapuca . Pero mi je čitao misli i opali još jedan kratki rafal . Meci su prozviždali negdje visoko , iznad kuće . Provirih kroz prozor i ugledah čovjeka kako sjedi u stolici , a tanđara stoji na nogarima sličnim onim koje su koristili fotografi kod slikanja za osobne iskaznice . Gad je narihtao snajper i čeka da mu netko uleti na nišan . I onda samo okine . Prozor je bio preuzak da uletim kroz njega . Da idem na vrata , bilo bi riskantno . Ostalo mi je jedino da uperim pištolj u čovjeka i viknem : « Ne mrdaj ! Makni se od puške ! « Gad se naglo trznuo . Vjerujem da mu je srce bilo u tom trenutku u petama . « Diži se ! Brzo ! « Čovjek ustade . Nije imao kapu , ni uniformu . Bio je obučen u svakodnevnu odjeću , hlače , košulja , cipele na nogama , kao da je došao sa polja . « Okreni se…..Polako !!!!» Čovjek se lagano okrenuo sa rukama u zraku . U mraku prostorije nisam mu razabirao lice . « Priđi bliže prozoru !» naredih , čvrsto stiščući Zbroju obim rukama . Čovjek krene korak po korak prema meni , spuštajući ruke do pojasa . « Diži ruke u zrak ! Pucat ću ! « upozorih ga . Ruke mu brzo poletješe u zrak . « Nemoj , boga ti …..» prošapta . « Ma što nemoj ! Jebem ti mater , ubio si me skoro a sad nemoj ! « « Nemoj , djeteta ti …» opet će čovjek , prilazeći bliže prozoru . Razabrao sam mu lice . Čovjek je bio oko četrdeset godina star , prosijed , i nije izgledao kao vojnik već više kao seljak . « Pero !!» viknuh, « Dolazi ! « « Ne deri se . Tu sam . « reče Pero , otvorivši vrata kuće . « A , tu si , ptico …» nasmija se ,» Popušio si foru , ha ?» Kako ga je Pero držao na nišanu ,obiđoh kuću i uđoh u prostoriju . Čovjek je klečao na podu , sa rukama na glavi . Pero ga je držao na nišanu . « Kaj ćemo sad s tobom , ha ? « upita ga . Čovjek pogleda u Peru , pa u mene . « Nemoj , druže , djeteta ti , nemoj ruke zakrvavit ….» « A ti ?! Da si nas ubio , tvoje ruke ne bi bile krvave ? « uzviknuh , podižući Zbroju . « Sad ću te ukokati ko psa , mater ti jebem četničku ! Vidi me kakav sam , usran , prljav , mokar ! Pola kilometra puzim ko glista zbog tebe ! Trebao si o tome razmišljati prije ! « « Nemoj , komandante , bio sam lud i glup ! Mislio sam da ću da dobijem pare……» « Kakve pare ? « začudi se Pero , « Pričaj dok možeš ! « « Pa , one pare…..Dvajst hiljada maraka po glavi . Mnogo je to para……» « U ,jebo te , lovac na glave…..» iznenađeno će Pero , « Pa , počašćeni smo , prika .» « I ti si mislio dignuti lovu na nas dvojicu ? Kako si uopće došao ovdje ? Prošao si kroz naše redove . Kojim putem ? « Čovjek je spustio pogled . Ramena su mu se zatresla , jecao je . « Ma , pričaj kad ti velim ! « viknuh , prislonivši mu pištolj na potiljak . Čovjek se trznuo , pogledao me i rekao : « Nemoj , komandante , nemoj radi kćeri moje …..» Zastao sam . Gledao sam čovjeka u oči , i spustio pištolj . Hladan znoj mi oblije lice . « Koje kćeri , prika ? « viknu Pero . Čovjek ponovo pogleda mene , pa Peru . « Nataša……je moja kćer . « « Isuse bože ! « uzviknu Pero i uhvati se za glavu . Gledao sam oca djevojke s kojom sam samo prije sat vremena tako vatreno razmjenjivao poljupce . Nije moguće da mu je ona rekla za nas . « Jel ona zna da si tu ?»upitah ga , « Iskreno ! « Čovjek odmahne glavom . « Ne zna , komandante , nikad vam to ne bi učinila ! Toliko je pričala o vama , kao da vas zna od prije . I danas je pričala da će te da dođete na kupanje . Čuo sam onu vijest na radiju i pomislio……ma , de mi je bila pamet , ….kako bi nam ti novci dobro došli , da odemo odavde , daleko od rata , u Njemačku . De mi je bila pamet , komandante ? « Želudac mi se grčio . U glavi košmar . Prislonih pištolj na čelo i osjetih njegov hladni metal . « Kaj ćemo s njim ? « upita Pero , primijetivši da se borim sam sa sobom . « Nemojte , braćo , nemojte da me imate na savjesti….» « Šuti ! Šuti i ne reci više ništa ! « viknuh , ponovo uperivši pištolj u njegovo lice . Spustio je pogled i zajecao . « Pero …..» « Da , reci . « « Pustit ćemo ga…..» Čovjek podigne pogled . U očima mu zaiskri tračak nade . « Otići ćeš u mjesto i pokupiti porodicu . Ako vas sutra zateknemo tamo , predat ćemo te zapovjedniku Čerovcu i on nek ti sudi . « « Hvala ti , komandante , hvala…dobar si čovjek….dobar….» zajeca Natašin otac i pokuša me uhvatiti za ruku . Naglo sam se trznuo i odmaknuo od njega s gađenjem . « Zahvali Nataši kaj si živ . Bježi sad ! « Brzo je ustao , i krenuo prema vratima . Osvrtao se u strahu da mu ne pucamo u leđa , no i Pero i ja stajasmo spuštena oružja . Tada istrči kroz vrata , ravno preko livade , koliko ga noge nose . Stajasmo u tišini , poput kipova . Onda Pero reče : « Nemreš vjerovat ……» « Idemo. Uzmi tanđaru . « rekoh , pokazavši na pušku . Trkom smo došli do džipa i uskoro smo jurili putem prema Dva jelena . Osjećao sam se grozno . Nikad prije nisam doživio slično iskustvo i bilo mi je grozno . Razmišljao sam do koje granice može čovjek ići , gdje je crta koja razdvaja dobro od zla . Da li se ta crta briše u ovakva vremena kod svih ili samo onih labilnih , koji bi to učinili i u miru ? Razmišljao sam o Nataši . Da li je svjesna kakav joj je otac ili živi u uvjerenju da nema boljeg na svijetu ? Nadao sam se da neće nikad saznat , zbog nje . I ovako će dovoljno patiti . |