19.09.2005., ponedjeljak
U ROVU NA KAVI
|
U VISOKOJ TRAVI - 18 POGLAVLJE Jutro je bilo sumorno . Depresija se uvukla u ljude , zbog Bože . Kiša je rominjala , kapi su tapkale po šatorskim krilima , voda se cijedila niz rub i namakala rovove . Pekinezer je bio ljut . Vikao je na Bega i Beru , spominjao disciplinu , zapovjedni kadar , okrivljavao samovolju pojedinca , i stalno ponavljao da ne zna kako će objasniti stožeru smrt i ranjavanje njegovih boraca . Beg nije ni pokušavao ulaziti u dijaloge sa Pekinezerom . Bero je samo rekao da je to bilo za očekivati jer smo u ratnom području i to nam je sada posao . Stožer bi morao znati da su žrtve neizbježne . « Sad je najvažnije sačuvati moral vojnika i prevesti ranjenike i mrtvo tijelo našeg Bože u Zagreb . To je najvažnije . « « Organizirat ćemo hitan prijevoz . Tko će htjeti na Božin sprovod nek se javi tebi , Bero . « odgovori Pekinezer . U tome su neki vidjeli priliku da odu s Dva jelena zauvijek . Bilo je ljudi koji su na riječima jaki ali u srcu slabići . I takvi su nakon tri dana ratovanja doživjeli slom živaca . Pod izlikom posljednjeg ispraćaja ponadali su se domoći Zagreba i tamo ostati , daleko od strahota i razaranja . Sjedio sam u rovu i zamišljeno buljio u šumu . Razmišljao sam o tome kako čovjek može biti naivan i glup kad ga srce povede . Možeš oženiti krivu ženu , možeš napraviti curi dijete , možeš ukrasti na poslu stvar pa dobiti otkaz , možeš se prijaviti u rat i izgubiti glavu i još tisuću stvari koje se rade srcem , a ne glavom . Ali , jednu stvar sam znao sigurno . Kad sam već toliko glup da sam došao ovdje i kad sam već toliko glup da ću poginuti za neke političare i guzonje koje s torbama čekaju na razvoj situacije i gledaju prema Austriji , neću biti pizda i ostaviti iste tikvane poput mene u nevolji . Ipak smo mi braća po oružju , ipak vjerujemo jedan drugome iako nismo nikad prije zajedno bili , i ne može čovjek preko nekih granica ponašanja i morala tek tako prijeći . Pogledah prema Bobi . Mladić , koji bi mogao ganjati cure po Zagrebu , sjedi u rovu , prljav , smrdljiv , masne kose , prljavih ruku i nožićem kopa po mesnom naresku . Pajo , biznismen , ostavio je posao ženi , firma mu može propasti , porez će morati platiti bez obzira radio ili ne , prihodi slabi , stoji naslonjen na drvo i broji metke . Pero , koji je zaposlen kod privatnika , ne zna da li će ga posao čekati kad se vrati . I mnogi drugi , koji su ovdje došli , došli su srcem a ne glavom . Jer , da su mislili , bili bi u kafiću , pili kavu i razglabali o linijama obrane i gdje treba udariti po mrskom im neprijatelju . Poslije bi uredno sjeli pred televizor , zgražali se na vijesti iz zemlje , pojeli večeru , legli u krevet , pofukali ženicu u nacionalnom zanosu pravljenja malih Hrvata i mirno zaspali . Potresla me Božina smrt . Zato sam toliko i razmišljao . Da bi prekinuo crne misli ustadoh iz rova i prošećem do vatrice . Kiša je kapala i skoro je ugasila . Nabacah par grančica da se malo razbukti i čučnem kraj nje . « Dečkovi , evo novinarke ! « netko viknu . Prilazila nam je djevojka u pratnji dva gardista i čovjekom zaduženim za snimanje . Bero je predstavi : « Ovo je Zorica . Radi za list Slobodna Hrvatska i došla je popričati s vama .» « Samo popričati ? « dobaci Pajo . Zorica se nasmiješila i pripremila mikrofon . Ogledala se oko sebe i primjetivši rovove upitala : « Zar spavate u ovom rovu ? Rov je strahovito uzak , obložen tankom dekicom . « « Spavamo i to trojica ! « uzviknu Bobo . « I ti bi stala .» doda Pajo . Zorica se ponovo nasmija ali joj je sad već bilo neugodno . «Hoćete kavu ? « upita Mile . Klimnula je glavom i čučnula kraj vatre . Dečki su imali nasmiješena lica . Dovoljno je bilo da vide žensko , i budu sretni i ponosni , jer , novine su došle u vukojebinu . Razvezali su se o svemu i svačemu ,spomenuli Božu i ranjene , toliko su toga imali reći ali Zorica nije mogla dugo ostati . Gardist u pratnji , Željko , požurivao je zbog poznatih razloga . Šutljivi čovjek s kamerom skupio nas je oko vatre i uslikao . Kada je Zorica otišla , sve je polako utihnulo . Dečki su se vratili svojim mislima , svatko se uvukao pod svoju kožu , čekajući da još jedan dan prođe . Negdje oko podneva dojurio je Pero i rekao mi da su uspjeli u hotelu osigurati termalnu vodu u blatnim bazenima . « Možeš se ić oprat , jebo te ! « viknuo je . I mirisao . « Ti se već jesi ! « uzviknuh . « Jebote , koji užitak ! « uzdahne Pero . Dogovorili smo brzinsko pranje po smjenama . Do mraka je ostalo šest sati pa je prva polovica odmah krenula na kupanje , a druga će kad se ovi vrate . « Kad ćeš ti ? « upita Pero . « Ja ću s drugom . « odgovorih . « Pokupit ću te ja , pa ćeš moć duže ostat .Vratim te s večerom! « došapne mi i namignu . Ne znam što mu je to trebalo značiti . |