KAD SRCE KAŽE KOKOŠ, BEGO KAŽE JUHA! Eto, postali smo zemlja pjesnika. Počelo je s onim imbecilnim: "Kad srce kaže ljeto...", pa preko raznih retardiranih reklama za pivo i tko zna što, sve do politike, "Kad srce kaže dijete..." Znači, sada nam određuju i tko se s kim smije jebat? A da vi umjesto zakona počnete pisati zbirke pjesama kad vas tako ide? Onda ćete bolje razumjeti ovaj narod umjetnika. Jer, postala je umjetnost preživjeti... ......... Jutro u svijetu. Bego u krevetu. A Bog u srcu. Bego se rasteže: "Uaaaaahhh! Dobro jutro svijete! Dobro jutro idioti, retardi i ostala živa bića!" Glas iz unutrašnjosti: "Dobro jutro, Bego. Oćemo na bevandu?" Bego: "Dobro jutro, Bože u srcu! Glas savjesti treba poslušati. Bevanda je dobar izbor ujutro, ukazuje na istančan i profinjen ukus. I stari rimljani su pili vino ujutro, a ne kavu. Vino ujutro najranije, to je tako... hm... tako je antički." Glas iz unutrašnjosti: "Ne slušaj ga, to nisam Ja! Bevanda ujutro najranije? Pa vas dvojica niste normalni! Besposleni um je radionica đavla." Bego: "A kako ću ja znati da mi to Bog u srcu ne savjetuje bevandu, a onda se uključi vrag i kaže mi da ga ne slušam, jer to nije Bog nego vrag?" Glas iz unutrašnjosti: "A da odeš na misu po svoje mišljenje?" Bego: "E, ovo je sigurno vrag!" Glas iz unutrašnjosti: "Ne slušaj ga!" Glas iz unutrašnjosti: "Ne slušaj ga!" Bego: "Ajde se vas dvojica dogovorite, a ja ću još malo ubit oko." Glas iz unutrašnjosti: "Prrrrrrrrrrrrrrrrrrr!!!" Bego: "Konačno nešto što razumijem. Koji je to od vas dvojice?" Glasovi iz unutrašnjosti: "To si bio ti." Bego: "Eto, neka se čuje i moj glas." Žena: "A da ti malo posjetiš psihijatra?" Bego: "Zašto? Šta mu je? Zar mu nije dobro?" Žena: "Zato što čim otvoriš oči, počneš govoriti sam sa sobom." Bego: "To je zato što je krevet u sobi. Da sam se probudio u kuhinji, govorio bih sam sa kuhinjom." Žena: "S kim to pričaš?" Bego: "S Bogom u srcu. I sa vragom. Hm, danas sam čak čuo i sebe. Rekao sam prrrr." Žena: "To nije normalno." Bego: "Nije normalno poslušati glas savjesti?" Žena: "Nije normalno čuti glasove." Bego: "Evo, sad čujem tebe kako govoriš i kažeš da je normalno biti gluh." Žena: "Nisam to rekla." Bego: "Jesi. Tko ne čuje taj je gluh, a po tebi onaj tko čuje, taj je nenormalan. Kako si onda ti mene čula kad si tako normalna?" Žena: "Rekla sam da nije normalno čuti glasove koji ne postoje." Bego: "Da razjasnimo. Radiovalove ne čuješ jer su daleko iznad frekventnog područja koje percipira ljudsko uho. Znači li to da ne postoje? Ne. Da bi ih čula treba ti pomagalo koje se zove radio, baš kao što i meni trebaju naočale za čitati. No neki ljudi ih ne trebaju jer dobro vide i stoga su superiorni u odnosu na ljude koji loše vide. Isto tako, ja čujem glasove viših bića koristeći svoj superirorni i nadnaravni um." Žena: "Krasno. Još mi reci i da vidiš stvari koje ne postoje..." Bego: "Ako ih ne vidiš, ne znači da ne postoje. Vidiš li zrak? Ne vidiš. Znači li to da ne postoji? Ne, jer da ga nema, ugušila bi se. Kako ćeš onda vidjeti zrak? Vidiš ga svojom inteligencijom." Žena: "Krasno, upilio si me ujutro najranije, ali ja i dalje držim da nije normalno čuti glasove u glavi." Bego: "Pa i ne dolaze mi iz glave, već iz srca." Žena: "Još gore, čak nisu ni iz mozga." Bego: "Da zaključim. Po tebi one koji čuju glas savjesti treba zatvoriti u ludnice jer nisu normalni. Čuju glasove koje nitko konkretno nije izrekao." Žena: "Opet izvrćeš po svome..." Bego: "Dakle, po ulicama trebaju slobodno hodati samo ljudi bez savjesti? Ili je čuju, pa je ignoriraju." Žena: "Ajde više, trebaš biti u studiju, čekat će te ljudi." Bego: "Da, idem! Idem na ulicu među normalne i slobodne ljude koji ne robuju glasovima iznutra. Idem, možda se njihova bolest prenese i na mene, pa ću i ja postati zdrav." Žena: "Izlazi više, ne mogu te slušati, zabolila me glava!" Bego i Bog u srcu silaze u kafić. Bego: "Je li vrag još s nama?" Bog u srcu: "Nije. Zašto?" Bego: "Da znam koliko ću nam kava naručiti." (nastavit će se) |