nemiri

Kovitlamo se drsko u vazduhu
tako da izgleda kao da letimo sve više

Zamišljam božanstva koja dolaze i odlaze
bez reda letenja,

i dušom svojom beskonačno razdanom i očajnom
poput seoskih dvorišta gledanih sa neba

i voljom mojom kao u ograničenjima uvenulo
umotano telo, leti, sve dok mu se ne izgube i poslednji
obrisi

Krvarim u mom prostoru
u kojem nema priviđenja o stvarnoj
nagosti Bogova
niti one golotinje bešavne odeće iz raja
niti ma koje druge nagosti njoj slične

Ovde je vazduh
i tvoje suze teku po krilima aviona
gde ne mogu ih dotaći
još jednom
da bi ih zaustavio.

A one se gube u daljini
odlazeći zbog mene.

V. S. Mervin