nemiri

Svog drugog muža upoznala sam u agenciji za poslovnu pratnju. Ja sam bila novinar, a on žigolo. Život piše drame, ali u mom slučaju ne ide dalje od forme ljubavnih vikend romana.
Sve je počelo kao šala. Urednik, u koga sam potajno bila zaljubljena, pričao je, na neobaveznom redakcijskom sastanku, o nedostatku hrabrosti i manjku adrenalina kolega koji se nikada nisu usudili da uživo, o trošku redakcije, naprave priču o devojkama za poslovnu pratnju. Nasmejala sam se i upitala da li je priča interesantna i u obrnutom "polnom" smeru.Naravno - odgovorio je Peca.
Bez dodatnog premišljanja i unutrašnjeg vaganja moralnih dilema, dok mi je krv natapala mozak brzinom od 199 na sat, adrenalin šibao u svim pravcima, a srce bilo na izdisaju kao u šiparice, uzela sam 300 maraka od urednika, sela za sto, zaokružila najinteresantniji oglas u novinama i ugovorila "date" sa žigolom.
*
On je bio zgranut mojim izgledom i, mada se odlično pretvarao, u očima je imao pitanje - Šta cu ti ja, jebo te - a ja sam bila mrtva hladna. Moglo bi se čak reći da sam ja u ovom slučaju glumila bolje od bilo koje kurve, a da je on, iako je pre posla popio "vijagru", svršio dva puta "bez vađenja" i foliranja.
Posle prostog pitanja - Ko si ti? - i skromnog, ali iskrenog odgovora - Ja sam… I, tu sam da bih… - otišli smo u opštinu Stari Grad i zakazali venčanje, iako firme za koje smo radili, nisu tražile od nas ništa više osim dva sata dobrog sexa.

Dragana Manojlović