nema me

Počelo je. Itekako je počelo. Odlasci na hitnu, panika, briga, mučnina. I tako dalje. Do kraja života. Fucking unbelievable.
Jednog lijepog dana smo napravili test jer je meni sve to skupa bilo sumnjivo. Ispao je pozitivan. Pa sam skeptično pročitala sve moguće razloge zašto bi test mogao biti lažno pozitivan. Pa smo napravili još jedan. Opet pozitivan. Pa smo otišli doktoru. No to je bio teži dio posla. Ne možeš naći ginekologa u Rijeci. Obišli smo ih oko deset. Ili su na godišnjem ili su krcati. Darja Krešić, cijenjena ginekologica, samo mi je rekla: Curo, šta brineš? Imaš vremena za abortus.
Što me naravno rasplakalo, a Najdražeg natjeralo u svađu s njom. Nikad više tom čudovištu.
No našli smo dobrog barbu, koji me je pogledao i rekao: Da, trudnoća je prisutna. I isprintao mi sličicu malog govanca kako pluta u posteljici. Samo to mi je trebalo, you Krešić bitch.
I što sad? Ništa. Brinem. Oprezna sam. Uživam. Bojim se. Smijem se.
Veselimo se malom govancu više no ičemu. Jučer smo spomenuli pelene i umrli od smijeha. Uza sve muke, definitivno najzanimljivije razdoblje moga života.
Postat ću mama. Mutti. Stara. Keva.
A on će postati tata. Vater. Stari. Ćale.
Nije li to presmiješno?