Dan drugi 16.7.

Sanjala sam ludosti. Beograd, ali neki iz nekog drugog vremena.
Organizirala sam festival. Vozila bez kočnica. Pjevala. Bila slobodna. Padala, smijala se...

Buđenje u 7. Mrzovoljna sam. Zapravo ne želim biti među ljudima uopće.

Doći će On donjieti mi vrećicu sa stvarima.

Vježbe disanja? My ass. Netko ti govori udah-zadrži-izdah. I tako 5 minuta. Puls mi je još brži nakon disanja. Glava me boli. Jedva čekam vidjet šta je za doručak...

Počet ću pit opet grozni nescafe. Ma ne, neću. Skoro 3 godine bez kave, ne smije se to zanemarit.
Baljezgam gluposti.
Ne mogu razaznat je li mi bolje od venlafaksina ili ne.

Da barem mogu plakat ili osjećat neku tugu ili zadovoljstvo ili ljutnju...Čak je i strah manji. Ajde, barem nešto. Lijekovi...

Jedem smeće ovdje. Ne želim se ponovno udebljati. Imala sam 66,7 kg kad sam došla.
(Ne kužim odakle smijanje...)

Sestra KA me prozvala "Dora". Rekla sam da je to ok. Da me može tako zvati. Ionako je identitet ovdje fluidan.

Danas smo imali 3 grupne terapije. Razne su teme, razni su odgovori i mišljenja. Ono što je sigurno je da su ljudi s psihičkim bolestima stigmatizirani i da je društvo jako zatvoreno prema njima. (Pišem kao da su to "neki tamo ljudi" a ne ja)

Zajebano je. Kao hoćeš utješit neke ljude, a zapravo ih potpuno razumiješ. I teško je reći - nemoj počiniti suicid, kad razumiješ.

Pričala sam danas o svom traumatičnom iskustvu. I o tome kako ne mogu ući u konflikt i toga se boji, nemam samopoštovanja. Zastrašujuće je čuti kad netko drugi to prepričava o tebi. (Grupna terapija, rad u dvoje).

Anksioznost, panika, bespomoćnost, tjeskoba, ljutnja, strah.. svega ima.
Htjela bih nešto crtati. Možda sutra ili za vikend. Za večeru je tjestenina s tunom. Toliko o budućnosti...