N_A_S_M_I_J_A_N_A
utorak, 27.06.2006.
ŠTO JE SREĆA?
|
Na pisanje ovog mog posta potaknuo me post jedne blog djevojke koji sam maloprije pročitala. Kad čujem digao ruku na sebe-niti mi je za vjerovati,niti za nevjerovati. Šta to mora doći čovjeku i u kakvim on to problemima mora biti da se odluči završiti svoj život? Pa nitko nema sve što bi želio imati..nitko nema savršen život. Sjećam se jedne biblijske priče kada je čovjek,prepun problema,došao pred Boga i jadao mu se da nosi preveliki Križ i molio ga da ga oslobodi problema..da mu malo smanji taj Križ jer mu je teško i ne može na kraj sa svojim nedaćama.Bog ga je saslušao i odveo u jednu prostoriju punu Križeva.Rekao mu je:evo biraj koji ćeš..olakšaj si.. Čovjek uzme jedan-taj mu je bio prevelik..uzme drugi-taj je opet premali..treći mu je bio pretežak,četvrti prelagan..I tako je on razgledavao,birao,ali se nije mogao odlučiti.. Na kraju,u kutu sobe,ugleda jednog koji mu se činio idealan,taman za njegova leđa.Pregleda ga i kaže Bogu:evo ga,to je taj koji bi mi odgovarao. Gleda Bog,nasmije se i reče mu da je to onaj njegov prvi Križ. Pouka ove priče je da nas je Bog tako stvorio da ne možemo od Njega tražiti da nam smanji naše tegobe..da nam je upravo on odredio veličinu Križa kojeg smo sposobni nositi i da se jednostavno moramo borit sami sa svojim problemima.Ne smijemo pokleknuti ni pred čim,moramo se svim silama sami boriti,biti ustrajni... Koliko god imali teških trenutaka,iz svakog izađemo još jači. Pisajući ovaj post,svakave mi misli padaju na pamet i prisjećam se raznih trenutaka u svom životu.Bilo ih je svakakvih,teških,ružnih,tužnih..bilo je trenutaka kada sam mislila da je određeni problem nerješiv i da se neću izvući iz njega.Poslije vidiš da je život pun uspona i padova i da svaki period života nosi svoje probleme. Ne treba biti pohlepan..želim ovo,želim ono..brdo novaca..masu nekretnina..to nije sreća..Daleko od toga da nam novac ne olakšava život ali da li je on jedino što nas usrećuje? Možda sam malo skrenula s teme ali prsti jednostavno lete po tastaturi... Zar smo zaboravili da čovjeka male stvari čine sretnima? Da,ja sam sretna.. |
- 08:51 - Vaše impresije (24) - Prepiši post - #
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opis bloga
..Smijeh je marmelada na životnoj kriški kruha.. ..On daje okus, čini život manje suhim i lakšim za gutanje.. ...moj mail...  AKO IZGUBIM TEBE Dok me budi nova zora, znam da sretan bit će dan, jer kraj uzglavlja si moga, a na vijeđama ti san, puna ljubavi, puna nježnosti, moja stvarnost sad si ti! Ti se budiš, ti me gledaš, pun topline tvoj je glas, naša postelja je meka, sreća bdije oko nas, puni ljubavi, puni nježnosti, u toj stvarnosti smo mi! I dok predajem se milovanju tvom, neki čudni krijem strah u srcu svom, Ja te trebam, ja te ne dam, ja sam tvoj! Ako izgubim tebe, ja izgubit ću ljubav, ovu beskrajnu sreću koju pružaš mi ti. Ako izgubim tebe, ja izgubit ću nježnost, i toplinu tog gnijezda kojeg svili smo mi. Ako izgubim tebe, ja izgubit ću sve! Kad bi mogao, zauvijek, da zaustavim taj sat, da nam zanos vječno traje, što bi sve još mogli dat', našoj ljubavi, našoj nježnosti, nikad ne bi znali kraj! I dok predajem se milovanju tvom, neki čudni krijem strah u srcu svom, Ja te trebam, ja te ne dam, ja sam tvoj! PROVINCIJALKA Rekli su mi da je došla iz provincije, strpavši u kofer snove i ambicije. Drug je studirao sa njom, pa smo se najzad sreli ona i ja. Shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija. Srce stade kao dete da se otima, tražili smo se po prethodnim životima. Ostavih iza sebe sve, zablude, promašaje koji tište, prosto, lako, k'o neko beznačajno pristanište. O, da mi je da se još jednom zaljubim, opet bih uzeo kostim večnog dečaka. I opet bih smislio kako da prodangubim dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka. Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih. Usamljeni galeb iznad mora osrednjih. Reči bi sve pokvarile, samo se ćutke pokraj mene stisla. Sami, svoji, izbeglice iz besmisla. O, da mi je da se još jednom zaljubim. Opet bih gledao niz kej kao niz prugu. I opet bih znao da se u oblak zadubim i čekao bih samo nju, nijednu drugu. Napiši mi pesmu, mazila se Nisam znao da li ću umeti.. Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim.. Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam... Napiši mi pesmu..molila je, i nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem. I onda, odjednom.. raspored madeža na njenim leđima, kao tajna mapa, pokazuje mi u koje zvezde treba da se zagledam... I tako, eto ti pesma, ludo jedna... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||