Odluka...
Pustit ću rijeci uspomena da te nose, daleko odavde, daleko od ovog usnulog grada…
Poslije bezbroj sati provedenih u agoniji počinjanja isponova, ja sam odlučio zaboraviti tvoje lice na slikama uspomena. Nemoj shvatiti osobno, samo pokušavam doznati što mi je važno u životu…
Ti nisi…
Ti si bila. Možda… Jednom… Sad nisi… Jebiga…
Poanta je …Ne… Prerano je za poantu…
Želim te još spominjati. Naime, izdefragmentirat ću si mozak, zaboravit ću sve loše…
Počet ću isponova… Već stoti put…
No, ti se nećeš nalaziti u novom početku. Žao mi je… Ili nije…
Uvijek mi je bilo lakše napisati nešto nego reći…
U novom početku neću imati patetičnih misli tipa ''pustit ću suzu za tebe'' i slično. Na uvod nemoj obraćati pozornost, znam da je patetičan, no eto, to sam napisao za tebe…
Odlučio sam odjebati sve nebitno u životu i prepustiti se drugim, važnijim stvarima.
No, sad još samo moram detaljno otkriti što je sve važno u mom životu… Toga se malo bojim…
Nemoj se ljutiti, izbacivam i ostale nepotrebne uspomene, a tebe sam eto, ostavio zadnju…
No nemoj se zanositi, svejedno si mi nepotrebna.
Tek nepoznati prolaznik na ulici, iako nismo iz istog grada…
Tek prašina u očima što zasljepljuje pogled pun iznenađenja…
Ti si ništa…
Brišem uspomene. Loše uspomene… I nisi ti kriva, ne brini. To tek je život što mi kroji dane, što plete mrežu satkanu od sjećanja, no ja se u toj mreži ne snalazim. Zaboravljam što je važno, i oslanjam se na stvari koje su prošlost, koje su jednom bile, nikad više…
I zato radim sve ovo. Zato te brišem, ali …
Ma nemam više razloga ni snage za novi ''ali''.
Sve je to…Osjećaj …Koji blijedi…Polako…
A poanta…?!
Probaj osjetiti… Shvatit ćeš…
|