Kakva može biti utjeha nakon što u nedjeljno jutro, prije prve kave, vozeći se gradom naiđete na policajca? Jedino to što znam da ima i gorih stvari na svijetu, o, da. I odmah mi je lakše.
Krenem ja tako na kavu i stigavši do ulice u koju moram skrenuti da bih došla do kafića, ugledam plavog mladića.
Plavi me mladić samo gleda, ali, skrenuti ne da.
Otvaram prozor, želim ga pitati samo: "Oprostite, zašto ne mogu tamo?"
A on, napuhan kao žabac, pomislim, reći će razlog, a onda: "Promijenite pravac."
I sve bi bilo dobro da je rekao tako, ali Plavi je Žabac htio biti duhovit jako:
"Gospođo, zato što se snima film. Osim ako ne želite biti u kadru."
Rekoh mu na to da nije u pravu jer samo želim jutarnju kavu.
Pomislih u sebi: "Kakav papak, kao da obavlja strašan zadatak!"
Ipak, to mu ne htjedoh reći, uživao bi u svojoj sreći, činio bi se velik i važan, a uopće nije tako snažan.
Čak mu je kapa za broj veća, a dobro bi mu došla i pratnja pseća.
Tako bi jedan stranim jezikom govoriti znao i ljubaznije bi ljudima upute dao.
Dok je stajao nervozan kao pas, ja se okrenuh i dodah gas.
Doviđenja, druže plavi, uživaj u svojoj slavi, samo ti glumi prometni znak, to ti sjajno ide, ali nek' ljudi dobro paze, sitni druže - da te ne zgaze!
I na kraju: bio on sitan il' velik k'o slon, svaki je plavac jedan drugome klon.
Dragi moji, hvala što čitate i što ste tu, pozdrav vam šalje Big Blue.
|