Prije četiri dana bila sam s prijateljicama na prezentaciji vunenih deka i sličnih sitnica. Bilo je zanimljivo, a stigle smo se ispričati i zabaviti. Na kraju je bila tombola i trebalo je ispuniti nagradni listić. Zastala sam kod rubrike „hobi“.
Što je moj hobi? Gledala sam što su prijateljice napisale; kuhanje, aerobik, čitanje, plivanje, trčanje, i slično. Nisam znala što da napišem jer najviše svojeg slobodnog vremena potrošim uz kompjutor. Zapravo kompjutori su moj hobi. O njima čitam, uz njih se zabavljam, komuniciram, radim… uglavnom, na listić sam upisala dvije riječi: kompjutori i Internet. Prijateljice su mislile da se šalim, no moj hobi su kompjutori.
S kompjutorima se «družim» još od studenskih dana (od ´83). Moja gotovo opsesivna potreba da kompjutorima spoznam «dušu», da sve radim uz pomoć kompjutora ne smanjuje se već se svakodnevno pojačava. Ponekad se zapitam da li je to „normalno“ ponašanje žene u mojim godinama. To pitanje gotovo uvijek mi se nameće kada se nađem u ženskom društvu i kad (ponovno) shvatim da ne znam razgovarati o novim bojama za kosu i kremama, povoljnim rasprodajama cipela i obleke, receptima i dijetama. Nije da nemam poima o svemu tome, no razgovori na tu temu nisu mi pretjerano zanimljivi. Muškarci po defaultu kompjutore i svu «tehniku» doživljavaju svojim područjem, pa kad se nađem u situaciji pokazati svoje znanje uglavnom reagiraju nevjericom. Na svaki način pokušavaju mi dati do znanja da sam u zabranjenom području i da bi za mene bolje bilo da trepćem očicama i izbacujem dekoltirano poprsje.
Zbog hobija, postajem sve nezanimljivija osoba bilo za žensko, bilo za muško društvo. (Naravno, ovo se ne odnosi na moje najbolje prijateljice i prijatelje.)
|
