Začarano oči sklapam,
al kroz vjeđe žmirkam...
Uzdižeš mi krila
ugodan nemir
utrobom mi bruji
dok šumori dahom
tvoja dubina;
O more ,more
na dlanu mi tvome
duša počiva.
I nebo poruši nebo
osta suza u oku
osmijeh koji je grebo
pučinu milu,
duboku.
Opet teško dišeš
ko kad zapne
košćica u grlu
i plimnu pismu mi
pišeš
u večer ovu milu.
Bilo me ovde
u razne ure;
u jutarnje kad zora svane,
u večernje kad se spuštaju
škure
ovde provela lipe dane
odmarajuć i dušu i tilo,
nezaboravno
iako davno bilo...
|