Začarano oči sklapam, al kroz vjeđe žmirkam... Uzdižeš mi krila ugodan nemir utrobom mi bruji dok šumori dahom tvoja dubina; O more ,more na dlanu mi tvome duša počiva. I nebo poruši nebo osta suza u oku osmijeh koji je grebo pučinu milu, duboku. Opet teško dišeš ko kad zapne košćica u grlu i plimnu pismu mi pišeš u večer ovu milu. Bilo me ovde u razne ure; u jutarnje kad zora svane, u večernje kad se spuštaju škure ovde provela lipe dane odmarajuć i dušu i tilo, nezaboravno iako davno bilo... Post je objavljen 26.04.2015. u 23:53 sati.
