Sretan & zaljubljen
15.02.2007., četvrtak
14.02.2007.
 Proslo je jos jedno Valentinovo. Nekima praznik ljubavi i zaljubljenih, nekima dan kada zele da zaborave ljubav, nekima komercijala, nekima opet dan kada su upoznali nekoga, nekima kada su izgubili nekoga. A meni? Dan ljubavi. Ali jedne druge. Dan prijateljske ljubavi. Ostat ce u mojoj glavi memorisan 14.02. Ali ne bilo koji 14.02. Ovaj, bas ovogodisnji. 14.02.2007. To je dan kada sam napravio korak vise, kada sam skupio hrabrost i krenuo dalje u jednom prijateljstvu, dan kada sam izgovorio pred nekime tu recenicu Ja sam gay. Ali da krenem od pocetka. U zadnjih par dana su se desavale neke stvari koje su me poprilicno prodrmale, stvari koje sam oduvijek molio Boga da mi se nikada ne dese. Uvijek sam mislio da ih nisam u stanju preziviti. Ali su se eto desile. I prezivio sam. I ne samo da sam prezivio nego mi je dalo snage. Shvatio sam – idemo do kraja, ako mozda vec nesto gubim, neka gubim sve. Kada jednom boli, neka boli za dvije stvari. Odlucio sam reci istinu. Olaksati sebi barem u nekom dijelu, napokon reci sve o sebi nekome. Onome kome sam vec toliko puta u svojoj glavi prosao taj „scenario“ sta i kako reci. Najboljem prijatelju. Ali nikada nisam imao hrabrosti. Uvijek bi zastao, otisla bi prica u drugom pravcu. Ovaj put sam odlucio da nema povratka. Uzeo telefon i nazvao ga. Zelio sam da se ne javi, ali se javio. Popricali smo, neobavezno, sta se taj dan desavalo i ja sam vec tada gutao knedle. Osjetio je da nesto nije u redu. Ponudio je da se vidimo, ali sam odbio, rekao da nisam jednostavno dobro. Na kraju sam pitao je li slobodan sutra. Dogovorili se da se ujutro cujemo. Spustio sam slusalicu. Napravio sam prvi korak. Sada ce biti teze da se izvucem i ponovo nista ne ucinim. Svanuo je i taj dan, dan zaljubljenih. A u meni oblaci, strah, zebnja. I ponovo smo se culi, dogovorili se , nasli se u gradu. Sredili neke obaveze. Predlozio mi da sjednemo odmah na kafu, ali uz par izlika predlozih da radije idemo kod njega kuci, kad vec nema nikoga jer jednostavno imam potrebu na miru da razgovaramo. Vec nakon par minuta dodatne neobavezne price u stanu i nakon sto sam se ja domacinski smjestio na kaucu stavivsi jastuke iza ledja i glave (mislio sam u sebi evo me kao u filmovima kod psihijatra), on se iznenada na stolici okrenuo od racunara i pogledao me. Jasno je bilo. Obojica znamo da nesto visi u zraku. Poceo sam polako, pokusavao da nadjem pravu recenicu, zasutao bi i znova poceo. Poceo je i vid da mi se magli. Suze. A on bi na sve to ponekad iznova samo ponovio „Polako. Sta se desava?“. I na kraju je izaslo iz mene, rekao sam tu recenicu nakon koje vise nije bilo povratka i cekao sam reakciju. Nisam mogao da ga gledam u oci, utackao sam se pogledom u dubinu sobe pokusavajuci da se saberem i slozim misli. Nije proslo vise od jednog trenutka i dosao je odgovor. „Ok, dobro.“ Sjeo je do mene i spustio mi ruku na rame. I poceo su tada suze same jednostavno da teku, kao neki ispusni ventil. Yeah, pravo musko, ali jebi ga. Uslijedio je razgovor. Dug razgovor. Ispricao sam sve sto mi se desavalo posljednjih godina. Sve ono sto mu kao najboljem prijatelju nisam mogao da kazem. Rekao sam i sve one lazi koje su bile recene tokom godina, a koje su mi pomagale da zadrzim ono sto sada vise nisam zelio da drzim u sebi. I prihvatio je sve, razumio. Zelio sam da sve zna. Ispricao sam sve o osobi koju volim, o problemu koji sad imamo. I prvi put u zivotu dobio savjet. To mi je trebalo. I sam sam to sve znao, ali jednostavno neke stvari trebate da cujete od najboljih prijatelja da bi ih prihvatili. Na kraju smo se smijali i nastavili nas razgovor kao i prije. Samo sto sam ja sada bio drugaciji. Znao sam da vise nema tajne koja uvijek negdje stoji u meni. Mislim da neke stvari koje su danas recene necu nikada zaboraviti. Taj kratki odgovor „Ok. Dobro“ je bio onakav kakav mi je bio potreban u tom trenutku. Neminovno je uslijedilo kasnije pitanje da li je on u nekim mojim „razmisljanjima“. Odgovor je i sam znao. I tu je bio kraj i tom dijelu price. Ono sto na kraju dana znam je da je nase prijateljstvo otislo jednu stepenicu vise. I to mi je drago. Kao sto je i on priznao da mu je drago sto sam mu se povjerio. Iako nikada nije sumnjao, ali ok. Prihvata. Reagovao je upravo onako kako sam se ja nadao da bi mogao da reaguje, onako kako sam ga ja poznavao. Kao prijatelja. I bilo je tu jos mnogo izgovorenih recenica, postavljenih pitanja. Ali je ostalo ono najbitnije – osjecaj da nismo izgubili jedan drugoga. Za sada. I iskreno se nadam da ce tako i ostati. Barem on ne vidi razloga zasto ne bi. A ja se tu samo mogu sloziti. Veceras ce biti jedna od noci kada cu lakse i mirnije da zaspim. Nisam vise sam. I zato, prijatelju, hvala ti! |
