opacina

sad ne mogu spavati.. ovaj post cu u cijelosti napisati sa deset prstiju ne gledajuci u tipkovnicu, tako da traje duze i da bude donekle korisno. ovo ce biti dosta dugacak post. u njemu ce biti govora o nicem. znaci pisati cu recenice jednu iza druge, ali to nece imati previse smisla. kao sto sam rekao ovaj post pisem pravilno sa deset prstiju. inace pisem dosta brzo, no sad mi ide sporo jer pisem sa deset prstiju, a tak inace ne pisem. aj da se u postu ne radi samo o tome kako ga ja pisem sada cu vam objasniti kako se ja nosim sa stresom. to nam je bila i zadaca iz psihologije koju ja nisam napravio. jaje malo. tres. stres. potres. uglavnom tres je onomatopeja. to kad nest lupi onda se tak cuje. dok sam bio jako mali prezivio sam potres, sad sam se tog sjetio. bio je to blag potres. ja sam imao najvise 4 godine. kuca je pukla onda. tj. nije pukla nego je samo napukla. to stoji jos i sad. ta pukotina! i fasada je ista. no, ja vise ne zivim u toj kuci. vrlo sam los u skoli, to je zato sto sam kao mali sve svladavao s lakocom pa mi nitko nije usadio radne navike. no skola me ne stresira (jebe) toliko koliko to rade neke osobe. u zivotu sam imao srece naletiti na svakakve neprilike. vecina tih neprilika bila je izazvana od strane losih osoba. no neke neprilike su mi stvorili bas oni ljudi od kojih to nikad ne bih ocekivao. a neki pak bedovi konstrukcija su svevisnjega osobno. no da.... znaci te neprilike su bile glavni izvor stresa za mene. u te neprilike se ubrajaju svade, razni oblici zlostavljanja, zanemarivanje i jos kojekakve gnusne gluposti. do prije par godina bio sam jako osvijesten, volio sam sve zivo, jednom sam se prilikom rasplakao jer sam shvatio da ce doci sudnji dan i da ce svi umrijeti. kroz moje odrastanje stresa je bilo puno, mogao se je vidjeti, namirisati i dotaknuti. s njim sam se nosio najbolje kako sam znao-kroz druzenje s prijateljima i igru. onda sam se par puta morao seliti, tako su se ugasila neka iskrena prijateljstva. zao mi je zbog toga. te svakakve gluposti koje su mi se dogadale dok sam bio malen su mi pomogle da sad postanem gotovo imun na sav stres i zlo. sve sto mi se trenutno dogada cini mi se ko neka zajebancija u usporedbi s onim kroz sto sam prosao. okrenuo sam se dobrom. upoznao sam jednu krasnu osobu. i jos jednu. vise njih zapravo. kad je sve u redu s njima jako sam sretan. al ja sam malo u kurcu pa nekad nest zabrijem i onda se one ljute na mene il ja na njih. a nekad i one zabriju. jako, jako mi se svida ovaj kolekšn od simona i garfunkela. eh, da... uglavnom glavni izvor stresa sad su mi te neke svade sa dragim mi osobama. najčešće se onda zderem ko budala i tak se rijesim stresa. znam da to nije dobro, al meni je jer bi svejedno pleo. a i pricamo mi pa se rijesi uzrok stresu. ma brijem da se moze prijeci preko sveg i kroz sve kad nekog volis. možda bih trebao početi pisati sva slova? i znam ja da recenice ne mogu pocinjati veznicima. moje pocinju!

NAPOMENA: ovaj tekst se nebi trebao shvacati ozbiljno vec kao svojevrsna vjezba pisanja sa deset prstiju.