Šarlatanski zapisi

Sa svakijem lijepo, ni sa kijem iskreno...

Da, to je bilo geslo Dubrovačke republike. I, premda im je to priskrbilo 800-tinjak godina vještoga balansiranja između svih sila koje su se željele baciti na grad podno Srđa, i dalje ostaje onaj okus gorčine u ustima pri pogledu na tu rečenicu. Jer, iako se i današnja diplomacija i vještine pregovaranja praktički temelje na tome, točnije, kako da vam se u verbalni celofan zamota nekaj kaj ni pes s maslom ne bi pojel (kako netko jednom reče: diplomat je čovjek koji bu vas poslal u pizdu materinu na takav način da bute se veselili početku putovanja), mislim si: koja je svrha? Znam, dobri međuljudski odnosi, tolerancija, itd. Ali ako vam netko a priori ide na živce, onda ga izbjegavate, a ne pokušavate se s njim slizati dok mu radite iza leđa. Bolje je reći istinu, koliko god ona bila bolna i neproduktivna za daljnje odnose, nego trpjeti neki odnos, bilo emotivni, bilo poslovni, bilo susjedski - i tako godinama, držeći sve to u sebi, a prema van sve na finjaka. I onda odjednom puknete. Nedavno čuh priču o tome kako je jedan par prekinul nakon 6 godina veze. On si je našel drugu i zaljubil se, a onda rekel svojoj bivšoj da ju već zadnje 2 godine nije mogel smisliti. A njoj prvi glas. Ni po čemu se nije dalo naslutiti. Umjesto da je razgovaral kod prve pukotine, on se samo uljuljkaval u tu finoću, obzirnost, ili jednostavno nije bil voljan ulaziti u sukobe. I onda je na kraju puklo.
Zato je bolje imati male čarke, sukobiće, koji održavaju tonus odnosa i teraju obe strane da se angažiraju u cifranju, jer odnos je, na neki način, ko živica. Treba svako malo potkresati ono kaj remeti sklad. Jer, ako pustite, to bu na kraju podivljalo do tolkih razmjera da bu vam bolje poseći celu živicu i posaditi novu.
Svaki odnos, kaj god vam pričali o ljubavnim odnosima kao simbiozi dviju jedinki, zapravo je dobrovoljan čin dve individue. I ako vas odnos ne ispunjava, vi ste ti koji imate potpuno pravo zatražiti time-out i pregled uvjeta i obaveza u vezi. Ako vas partner voli, razumjel bu, i ne bu odmah mislil da je to kraj, da ga više ne volite. Ak to pomisli, to je stvar njegovih osobnih kompleksa, a njih on mora raščistiti sam sa sobom. Nažalost, u praksi se sve gura pod tepih. Otprilike ko kak u Istjerivačima duhova spremaju duhove u onaj spremnik, i onda spremnik jednostavno eksplodira kad se stvari izmakneju kontroli. A zakaj sve to? Zato kaj ljudi lošu vezu automatski shvaćaju ko svoj poraz, ko grešku u odabiru, i onda im je teško priznati da su fulali, i rađe pokušavaju iz te veze nekaj napraviti (redovito krivim metodama), nego da shvatiju da je svaka veza "loša", tj. niš nije savršeno, i čim je dulje veza prividno savršena, to bude bolnije i teže otrežnjenje.
Ove bi misli trebalo još razraditi, ali sad sam u prolazu, jednom nogom tu, drugom prema izlazu, pa giljam.