OPROSTI MI
Malo vremena sam pored tebe
završavam poneki stih
ubacujem vesela slova u njih
kao pahuljice ih čuvam
da ih tuga ne dodirne.
Jesam li ti ikada spomenula,
da želim s oblakom letjeti
u njedrima neba ležati
i sa nebom se smijati?
Ne zaobilazim temu
samo ublažavam ispriku
da izbjegnem pitanje...
zašto još trajem?
Tvoje nevine smeđe oči traže odgovore,
jer zagonetke dobro poznaju
gledaju i krive same sebe
žive u nadi i obećanju
na ispisanim zidovima
onima što su građeni za nas dvoje:
„Kada se jedna cigla izvadi
zid se u provaliju ruši.“
