MiniMaxine

(ovo nije ono neg obični zagrebački odrezak, sam mal ispal z najlonvrećice. tak!)

Lepe mi je jer ne znam kuhat.
Pak ondak ne moram ni prat.
Pak ondak ne moram ni u šopingdućan po Domestos.
Pak ondak ne moram nofce trošit.
Pak ondak ne moram nofce ni imat.
Pak ondak ne moram nofce ni zaradit.
Pak ondak ne moram ni radit.
Pak ondak morem doma sedit i milo gledit v ekran povazdan.
A kad padne noć i prazni želuček krikne: "Upomoooć!!!", pogdjekoja se milosrdna duša uvijek najde, pak se snajde i okrene broj najbržejše fastfud dostave u gradu, da glad ne ubije mene mladu.
Pak to ondak dojde drito na vrata, koja, istinaiblog, neka milosrdna duša i otvara, jer ih ja otvoriti ne znadem;
ali zato si najlonvrećicu otvoriti znadem - škare i cak!
Tak.
I ondak si sednem i jednem, ovak:



Jako volem kad je neko drama kvin, pak se trudim biti in i biti i ja i ondak sama sebi skočiti u usta.
Žličicom.
No, da bi se doprlo do srži jojzi & biti, kvin treba i otvoriti.
Vako:



Eto.
Ak mi ni tad sveg tog ni dosta, nastavim borbu i zakuvam čorbu:



Pak vi ondak budite pametni.
Ma budite pametni...
...svima - sretan prvi dan školeeeeee...........