Škrtost.

Jučer sam imala trenutak gdje sam praktički popizdila na jedno sat vremena. Ne sad u onom histeričnom smislu, već si nisam to mogla posložiti u glavi, kako netko uopće može razmišljati na taj način.

Inaće ja sam tip osobe koja uvijek ima (nešto) novaca, i sad ne pričamo o svotama, već ono o razumnim količinama. Ne, ne štedim razumno, stvarno znam trošiti nemilosrdno, ali opet uvijek si ostavim da imam, onak sa strane, bar nešto sitno, pa zlu ne trebalo. Nisam jedna od onih koja će kad dobije neku lovu, plaću, novce za rođendan, sve spiskati od jednom, kao da nema sutra. Teško je zapravo sebe odrediti po tom metru, kad naravno trebaš procjenit sam sebe, ali znam jednu stvar. Kad dolazi do kolektiva, nije mi nikakav, ikakav problem dati novce za nešto, koje sam sama zaradila, ako se radi o konkretnoj stvari koja ima svoju poantu.

Jučerašnji scenarij me malo izbacio iz takta, sunce joj njeno. Pokrenula sam inicijativu da jednoj divnoj osobi u svom radnom okruženju damo jedan poklon, jer nas napušta, i jer je kulturno nekome nešto dati kad ide, i jer sam tražila siću za taj dar, jer se isplati, i jer su se svi složili kako je to dobra ideja, i jer smo živnuli na nju, i jer ima milijun razloga zašto mislim da je potrebno da kolektiv da te novce, jer znam da ih svi imaju.

Srdi me misao, da je Ona, kravetina, s kojom sam si inaće bila solidno dobra, srušila mišljenje o sebi u roku od par minuta. Ma ne zbog mene, već zbog sebe.

Što se dogodilo? Ostala je zadnja koja mi je trebala predati novce jer ono ovih dana sam mislila pokupiti taj dar, neću sad reći o kojoj se svoti radi, jer nije bitno, jer znam da ima, jer se svaki dan šeće u odjeći koja košta par tisuća kuna, i jer ih ima, pa ih troši, samo na sebe.

Onako fina cura, ne bi čovjek nikad rekao da se takva sitna duša nalazi ispod površine.

I ja njoj kulturno jučer kažem, da je cajt došao, ako bi mi mogla dati te novce. 'Gle, nemam sad tu svotu.', doda ona meni, pomalo osorno. Ok, možda nema sada, sada kod sebe, ima u bankomatu, pa nisam niš ni rekla. Dođe mi ona par sati kasnije i da mi polovicu svote. Ja onako nju pogledam ne shvaćajući što sad s tim, ona pogleda mene širom otvorenih očiju, i kaže 'Mislim da je i ovo što dajem, previše.'. Pa jebem ti sve po spisku, kravetino škrta. Nisam htjela upadati u raspravu, nisam htjela ništa dodati jer vidjela sam da ne bi bilo poante, jer kad je netko škrt, onda je škrt, ja za tu stvar imam, novaca se skupilo, ali mi je mrak pao na oči.

Nešto bi i rekla, da mi se ne prešetava svaki dan pred očima u cipelama od 1000 kuna, u trapericama za 1500, u kaputiću za 1000, ne bi ništa rekla da ne znam da radi, i da ima veću plaću od moje, da joj je familija dupkom puna, ne bi ništa rekla, jer mi se kolegica do mene samo počela smijati, jer mi je rekla da je znala da će danas biti show s njenom predajom tih novaca, jer je od početka držala tezu da mi neće dati.

Ne znam, ne znam kako ju nije sram, majke mi mile. Eto ne znam, i valjda mene treba streljati po tom pitanju jer ne razumijem, jer kako ispred svih koji su jednako dali, može stati čistog obraza, a ima više od svih nas. Reagirat neću, osim na ovom blogu, jer ono, ne treba raditi tenzije u radnoj atmosferi, ona sebe neće promjeniti, ali da mi je pala u očima, je i to daleko daleko, ni s jekom više ne može samnom komunicirati.